Arhivske grobnice

20.03.03

Hteo sam da pokažem po koju cenu i kako nam je dozvoljeno da plivamo u protekle tri decenije, a i kolika je u tome naša krivica

"Antologija pripovedaka srpskih književnica", objavljena u izdanju "Cepter buk vorld ", i roman "Arhivske grobnice" koji su nedavno objavili "Stubovi kulture" pokazali su različita interesovanja književnika Rajka Lukača.
Roman "Arhivske grobnice" govore o nestanku arhiva i dokumenata na našem tlu, u burnim vremenima druge polovine prošlog veka, a u simboličnoj ravni podsećaju da nestankom arhiva nestaju i svedočanstva o postojanju, i životu jednog naroda.
"Antologijom pripovedaka srpskih književnica" Lukač je, međutim, otvorio jednu temu koja je, da li zbog specifičnog balkanskog mentaliteta ili ne, tek tu i tamo uspešno razrađena. Jer, onim što stvaraju pisci žene u našoj literaturi bavi se malo književnih kritičara, a tek kolega pisaca, muškaraca....

- Šta su arhivske grobnice? Mera našeg pamćenja, mera pamćenja našeg postojanja, mera našeg nestajanja?

– Možda je moj roman baš mera pamćenja, ali ja ga doživljavam jednostavnije: bez obzira što se meša u istorijske tokove naciona, on je vrlo tiha i lična knjiga. To jeste, kako i naslov nagoveštava, priča o sudbini dva istorijska arhiva: jednog iz CK KPJ, a drugog iz Spomen-područja logora Jasenovac, koji su prema novinskim napisima sakriveni u pećinama na planini Kozari, u blizini manastira Moštanice. Ali, između ta dva događaja odigrava se imaginarna biografija jedne kontroverzne ličnosti koja je modelirana parafeljtonističkim postupkom i trebalo bi da reprezentuje lik bosanskog intelektualca i promene (profesionalne, ideološke, kulturološke) na koje je hteo ili morao da pristane u poslednje tri decenije prošlog veka.

To je priča o mojoj generaciji, koja je bila prisiljena da se bori za svoj identitet između autoritativnih roditelja i još autoritativnijeg društva. Mi smo školovani da budemo u službi jednog sistema, to jest na usluzi svojim roditeljima i njihovom poimanju društvenih odnosa, a kad se ta kula od karata srušila proglašeni smo za krivce. Hteo sam da pokažem po koju cenu i kako nam je dozvoljavano da plivamo u protekle tri decenije, a i kolika je u tome naša krivica. Tako sam, čini mi se, na fonu krupnih događaja nestanka dva istorijska arhiva, ispričao jednu ličnu, generacijsku priču. Znam da u njoj ima oporih tonova koji mogu zasmetati nekim ustaljenim shvatanjima, recimo, poslednje decenije naše istorije, ali dužnost pisca i jeste da bude drugačiji.

Realni događaji

- Mnogi će se prepoznati, a mnogi pročitati i svoje ime u dokumentima koje ste uklopili u roman. U tom smislu, Vaša je knjiga i knjiga osude?

– Osuda je prejaka reč. Pisac samo razotkriva pojave u društvu i odnos svojih junaka prema njima. Pisac ima roditeljski stav prema junacima, on porađa i pozitivne i negativne protagoniste radnje u svom delu, i mora da pokaže razumevanje i prema njihovim vrlinama i prema njihovim manama. Oni su, koliko god ih čitalac doživljavao kao realna bića (do čega je stalo svakom piscu, pa i kad je u pitanju bajka ili SF-priča), plod mašte, i tu ne može ništa da izmeni ni činjenica ako smo za uzor imali neki konkretan prototip, stvarne događaje ili nečiju realnu biografiju.

U "Arhivskim grobnicama" opisivao sam (u većini) realne događaje, ali sami likovi, bez obzira koliko nekome zvučali prepoznatljivo, ne pripadaju istoriji naše svakodnevice, već isključivo mojoj literaturi, oni postoje samo na nekoliko stranica knjige i nigde više. Govorim ovo, bez obzira što je to poznato hiljadamagodina, jer su neke moje knjige doživele zlonamerna tumačenja u sredini koju sam odabrao, da tako kažem, za scenografiju svoje proze, što je dovelo do raznih prepoznavanja, neprijatnih telefonskih razgovora i najgrubljih pretnji.

To su gluposti, ali i inspiracija da se ponovo, i ponovo zagledam u svet iz kojeg potičem. Zbog tog mešanja u njihove živote, kako žele da mi imputiraju, neki me žestoko osuđuju, ali ja ne mogu da osuđujem nikoga nizašta, a pogotovo ono do čega mi je, kao piscu, najviše stalo, pa tako ni njihove postupke, kakvi god oni bili, već činim sve kako bih, u granici svog dara, stvarao nove literarne činjenice.

- Koje su glavne osobine proze koju u srpskoj literaturi pišu žene? Da li je pogrešan utisak da je Vaša antologija prećutana?

– Odnos prema "Antologiji pripovedaka srpskih književnica" ne može se razlikovati od ukupnog odnosa prema njihovoj literaturi. Uprkos činjenici da je danas, u vreme našeg romansijerskog buma, svaku treću knjigu proze napisala žena, u našoj javnosti još ima predrasuda na kojima se zasniva apriorna prednost onoga što pišu muški autori. Kao i u muškoj produkciji, i kod njih ima vožnje po sporednim kolosecima (neukost, amaterizam, svet ljubića, sentimentalizam i sl.), ali ima i dela neprolaznih vrednosti, samo kad bi to naša takozvana javnost htela na vreme da potvrdi i tim novim odnosom ohrabri niz talentovanih spisateljica. Ovako su one ostavljene same sebi, ali sam siguran da, bez obzira na kritiku, vreme radi za njih i da je budućnost naše (i svetske) proze u njihovim rukama.

I u prvoj polovini prošlog veka, kad je obrazovanje žene kod nas podrazumevalo tek poziv učiteljice, dobili smo nekoliko značajnih književnica, a danas su one ravnopravne na svim poljima obrazovanja i šta će pružiti u književnosti odrediće njihov talenat. Otud svoju antologiju, kao i nagradu "Žensko pero" (gde sam član žirija), doživljavam kao mali gest ohrabrenja, kao most na putu konačne ravnopravnosti bar na prostoru literature.

Inovatori, ne saputnice

- Tvrdite da je ta proza, iako kvalitetna, kod nas zapostavljena u korist one koju pišu muškarci. Da li u našoj literaturi vlada patrijarhat?

– Ne bi se moglo reći da su srpske književnice bile inovatori proznog izraza, ali se sve one ne mogu ni svesti na puke saputnice. U njihovim knjigama zastupljena su gotovo sva preovlađujuća književna iskustva i "izmi" dvadesetog veka, od takozvane klasične realističke do složenih (post)modernističkih priča. Ja sam svojim izborom želeo samo da (do)kažem staru istinu, kako činjenica da je pisac žena ili muškarac nema nikakvu književnu vrednost po sebi, još manje relevantno-estetsku, ali da su polni kriterijumi ipak prisutni u društvu, te se samo skromne mogućnosti i neizbežna sentimentalnost paušalno pripisuju ženama.

Niz njihovih dela prevazilaze oveštalo shvatanje po kojem se žensko pisanje priznaje tek kao simpatično saputništvo i da je podela u tom ključu bivala po formi pežorativna a po sadržaju banalna, čak vulgarna. Najvažnijim mi se, pak, čini to da su one otvorile neke nove teme u našoj literaturi, ili stare ali na nov način, i da se sve hrabrije nose sa sudbinom pisca.

Anđelka Cvijić