Samrtni zagrljaj

15.12.07 Književni magazin

Već i pri prvom, letimičnom pregledu, uočava se da su osnovne teme Lukačeve neobične zbirke pripovedaka ? smrt i književnost. Počev od uvodne pripovetke, „Fajront na Gvozdu", gotovo kroza sve pripovetke ovog svojevrsnog narativnog diptiha, sve do pripovetke „Zagrljaj“ (svaka sličnost s istoimenom Marinkovićevom pripovetkom je, naravno, intencionalna), promiču poznati likovi jugoslovenskih pisaca, kao posmrtne maske u galeriji jedne književnosti koja je, nažalost, sa njima i sama umrla. U pripovetkama ove zbirke pojavljuju se, ovoga puta kao glavni likovi, Miroslav Krleža, Simo Milutinović Sarajlija, Vuk Stefanović Karadžić, Petar Kočić, Danilo Kiš i još neki drugi pisci. Svi oni su, kao u muzeju voštanih figura, uhvaćeni u kakvom karakterističnom gestu, trenutku, situaciji: Laza Kostić ? dok drži svoj čuveni govor u Matici srpskoj, Miroslav Krleža ? pri jednom od svojih poslednjih razgovora sa Enesom Čengićem, ili pak fingirani autopoetski traktat S. M. Sarajlije koji prirećuje Janko M. Tasić, najverovatnije jedan od literarnih alter?ega samog autora.
Takoće, tu se obreo i Danilo Kiš, s rukopisom jedne nedovršene pripovetke Ivana Bunjina. Namenjujući upravo Kišu ulogu pronalazača Bunjinove priče, autor kao da se poigrava sa sumnjom nekih naših istoričara književnosti u Kiša kao plagijatora. Ali, Danilo Kiš, ipak, ostaje u drugom planu u pripoveci, s obzirom na to da se priča razvija na nekoliko nivoa, a najviše prostora, ipak, dobija rukopis naćen kod jednog uličnog starinara. Bunjinova nezavršena pripovetka govori o životu srpske, crnogorske i ruske mladeži u Parizu, dok je meću ovim Bunjinovim suvremenicima vladala osobita moda bacanja fola, tj. običaja kako što bolje nasamariti lakoverne slušaoce. U tom društvu naročito se ističe jedan Prijedorac, Sreten Stojanović, srpski vajar i boem, ali i veliki majstor u veštini bacanja fola.
Kiš ulazi u ovu priču kao naredna instanca ? poput Servantesovog Sid Ameta Benendželije, on namerava da napravi priču ? o susretu i druženjima Sretena Stojanovića s Ivanom Bunjinim. Mećutim, kako ova metatekstovna priča ne dolazi do „milosti uobličenja" (kao što se kaže u komentaru ove pripovetke), Rajko Lukač, kao kakav roeŠ 1is1et, pravi priču o „nenapisanoj priči".
Slično ovoj pripoveci, manirom stilističke realističnosti ispripovedana je i većina pripovedaka prvog dela zbirke, koji nosi signifikantan naslov ?Originali i prepisi. Lukačev tekst, pri tom, funkcioniše kao svojevrsni literarni amalgam u kome dijalogizira autorov tekst sa tekstom predloška, stvarajući složenu mrežu relacija izmeću teksta i prototeksta. Tako se, kao u igri višestrukog ogledalskog preslikavanja, u jednoj od Lukačevih pripovedaka pojavljuje i somnabulni lik Petra Kočića, posredovan sećanjima Milana Jovanovića Stojimirovića, ali i neobjavljenim Kazivanjima Dušana Stojimirovića, Jovanovićevog ujaka, koje je Milan Jovanović Stojimirović koristio prilikom pisanja knjige Siluete starog Beograda. Ishodeći iz ovog multipliciranog posredovanja, Kočić stiže i u prozu Rajka Lukača, gde u svojoj prepisci s bratom vaskrsava uspomene iz bolnice, prisutne kod oba Stojimirovića. Pripovedač govori iz perspektive centralne svesti koja prati sudbinu predsmrtne prepiske Petra Kočića, koju je, uz jedno sopstveno pismo, Iliji Kočiću prosledio Milan Jovanović Stojimirović, sve do otvaranja arhiva banjalučke Udbe, kada ova pisma, po Lukaču, bivaju (ponovo) otkrivena.
U obe pomenute pripovetke, smrt dobija specifičnu interpretaciju. U pripoveci „Nenapisana priča" smrt sprečava Kiša da jednu interesantnu priču iz života i iz nesrećenih rukopisa pretvori u književnost. U ovoj potonjoj, pak, agonija življenja prerasta u literaturoterapiju, a smrt, jednom zauvek, poništava farmakopejsku moć pisanja.
Ukupno uzev, prvi deo Lukačeve zbirke čine pripovetke koje svoj semantički potencijal ostvaruju korespondencijom izmeću prototeksta i metateksta, kao i postupcima citatnosti i skrivene citatnosti, parodiranja i pastižiranja.
Dati postupci naročito se pokazuju produktivnim u drugom delu zbirke koji nosi naslov Palimpsesti i travestije, gde intencionalnost nije išla na uštrb vrednosti pripovedaka. U jednoj od pripovedaka ovog dela, „jedan neizlječivi citoman" (Lukač, Nav. delo, 63) citira počev od Skendera Kulenovića, preko svog profesora „maternjeg jezika", sve do oglasa u kojima se traže nestale osobe i sopstvenog odgovora na pismenom zadatku, inspirisanog istim (Stojanka majka Knežopoljka). I dok se u ovoj priči insistiranjem na dokumentarnom metodu ostvaruje privid jednog sećanja, pripovetka „Čudo u Rimu", svojevrsna kolažna hronika jedne prevare, pažljivim kombinovanjem biblijskih citata, lekarskih nalaza, novinskih feljtona i sudskih presuda ne „prirećuje“ stvarnost, već, potpunim povlačenjem autorovog glasa, dopušta da život sâm ispriča jednu zanimljivu priču, čime postiže svojevrsnu fikcionalizaciju stvarnosti.
Sasvim osobita je, u pogledu egzistencijalne pozicije likova i mogućih transtekstualnih relacija, pripovetka „Mladić sa knjigom". Ona govori o mladiću koji je, poput Ilićevog Tibula, opsednut knjigom koju tako pomno čita da je nijednog trenutka ne ispušta iz ruku. Naratorov glas javlja se van egzistencijalne sfere likova, kao auktorijalni pripovedač, odnosno nevidljivi posmatrač onog što se zbiva. Mećutim, obrt nastaje kada mladić, jednog trenutka, odloži knjigu, a radoznali starci koji ga posmatraju dohvate je i nastave da čitaju na mestu na kome je čitanje prekinuto. I tada postaje jasno otkuda se ova pripovetka, koja na prvi pogled ne pripada zbirci, tu našla. Postupkom rušenja rampe svet knjige u knjizi preplavljuje pripovedanu stvarnost, postajući njen sastavni deo, a neprijatni starci, u priči o njima, kao u ogledalu, prepoznaju svoja radoznala lica. Odnos prema smrti, u ovoj pripoveci, posredovan je prizmom literature, a prestanak čitanja predstavlja krah čitavog jednog sveta.
Svojom zanimljivošću i originalnošću posebno se izdvaja pripovetka „Saputnici“. Ona govori o uredniku neke izdavačke kuće koji, u gunguli krcatog voza, pokušava još jednom da pročita, pre konačnog odlaska u štampu, neki rukopis s ratnom tematikom. Nastala na fonu dru štvene klime komunističke Jugoslavije, ona govori o jednom mladom uredniku „marginalnih tema, memoara penzionisanog kadra i partizanske proze", koji jadikuje „zbog prisilnog urećivanja loše, tendenciozne književnosti", zapravo pokušavajući (samo)zavaravanjem da pobegne od sopstvene odgovornosti i moralnog fozavanja, prikazujući kao nametnuto ono što je sâm tražio u molbi prilikom prijema u SKJ (isto, 231, 232). I dok traje partijski sastanak na kome se odlučivalo o njegovom prijemu u partiju, u isto vreme sahranjuju njegov književni uzor ? Miloša Crnjanskog. To veče, pokušavajući „da se iskupi", a ujedno i da pobegne od osećaja moralnog prljanja, on eskapistički uranja u stranice Dnevnika o Čarnojeviću. Pri tom, izvesnu mogućnost moralne rehabilitacije predstavlja njegovo zalaganje za jedan rukopis mladog pisca, koji on posućuje na čitanje, tokom puta, jednom svom saputniku, KV radniku. Kavejac Dragi veoma se zainteresuje za tekst, postajući tako reflektor ? tekst romana iščitava se iz njegove perspektive, prekidan upadicama saputnika, od kojih svako nosi neku svoju priču, pretvarajući tako linearno čitanje u asocijativno nizanje i preplitanje više životnih priča. Ali, nijedan od slučajnih saputnika iz ovog kupea ne može prenebregnuti činjenicu da se tu nešto zaista dogodilo: Dragom tekst koji je ostavio nedočitan (jer je urednik stigao do svog odredišta), uredniku priče svojih saputnika, ostalim saputnicima ? priče drugih, ali i reakcije na njihovo pričanje. Niko ne odlazi iz kupea nepromenjen. Otvaranje pasijansa i rešavanje ukrštenih reči imalo bi šire simboličko značenje ? preurećenja jednog dezorganizovanog sveta, stvaranjem takve konstelacije u kojoj svaka kockica biva na kraju popunjena. Rešenje poslednjeg nepopunjenog reda ponovo vraća putnike na njih same, a identično je naslovu ove pripovetke.
Zbirku zatvara pripovetka „Samrtni zagrljaj“, svojevrstan para tekst (u terminologiji Žerara Ženeta), inspirisan pripovetkom „Zagrljaj“ Ranka Marinkovića. Iako se isprva može činiti kao pastiš Marinkovićevog stila, postupka i umetničke zamisli, Lukačev tekst svoju vrednost ipak dobija u semantičkom pomaku u odnosu na Marinkovićevu priču kao prototekst i, uopšte, jugoslovensku i srpsku književnost kao tradiciju kojoj ovi tekstovi pripadaju.
Efekat uvoćenja treće dimenzije koji se ostvaruje izmeću dela u delu i same okvirne pripovetke kao konteksta, kao i sveta dela naspram objektivne stvarnosti prisutan je i u ovoj pripoveci, a javlja se kao posledica identifikacije s „književnim utvarama koje neko stalno prepoznaje kao odraz samoga sebe" (isto, 314). Pripovetka govori o piscu (koji može biti Marinković), koji je, pri jednoj nepromišljenoj šali, čvrsto stegao popa, koga je prethodno već isp,ovocirao jednom svojom pričom, te mu je ovaj zapretio osvetom, eh?bžsera i jednu nadasve prgavu osobu, pri tom i naoružanu. I dok u svesti pisca (sličnog ili upravo Marinkovićevog) sve jasnija postaje misao da će obojica zaista tako i skončati „zagrljeni kao Petar i Pavle“ (isto, 315), neprimetno, dolazi i do semantičkog pomeranja u odnosu na Marinkovića ? do autopoetskog osvešćenja. Kao što popu iz priče postaje jasno „da se priča bliži kraju, i to kraju koji mu se ne može dopasti", tako i pisac uvića da mu „ponestaje daha da u trku sa hirovima fabule okonča dok mu se čini da još pobjećuje“ (isto, 325). Postaje svestan da, u beskonačno, vrti „svoje zavičajne teme i likove u nadi da će umnožavanje negativa povećati šansu da se razvije univerzalna slika svijeta", zaboravljajući da je „iz knjige u knjigu osuđen na hvatanje neuhvatljivog" (isto, 236).
No, i pored drame stvaranja, autor ove zbirke pripovedaka, u druženju s ovim velikanima naše kulture koji postaju njegovi književni junaci, ipak, stiče „osjećaj sigurnosti kakvu ogrom na hrid pruža sićušnoj školjci na sebi" (isto, 328). A mi, čitaoci, shvatamo da, poput Servantesa, ili pak Ostera, i srpska književnost poznaje pisca koji postaje sopstveni književni lik, kao što se i drugi pisci odjednom preobraćaju u njegove likove. Insistiranjem na postupku, tematizovanjem literarnosti ali i izlaskom iz linearnog tipa naracije Lukač ovom zbirkom pripovedaka ukazuje na to da i srpsku književnost zahvata dekonstruisanje postmodernističkog manira, ujedno nas, poput njegovih likova s nezavršenim rukopisima u rukama, ostavljajući pred otvorenim pitanjem: a šta posle.

Dragoljub Perić