“Umetnik može da bira samo da li će postojati kao čovek ili kao delo; u tom drugom slučaju najbolje je i ne gledati onaj defektni ostatak.” Arno Šmit (1914–1979), veliki logoklasta posleratne nemačke književnosti i pisac kultnog statusa koliko i osporavanog značaja, znao je zašto daje ovo upozorenje. Malo je literata koji su se s tako beskompromisnim predumišljajem odrekli svega što ne spada u spisateljski posao, koji su s takvom opsesivnošću secirali svaku reč i s takvom samosvešću podrivali jezičku i pravopisnu normu – i koji su to tako spremno platili udaljavanjem od stvarnosti, insistirajući pri tom na realističkom prikazu života kao jedinom pravom piščevom zadatku.Doveka ozlojeđen iskustvom godina koje mu je Treći rajh oduzeo od pisanja, ogorčen posleratnim izbeglištvom i siromaštvom, Arno Šmit gustira prezir prema svojim sunarodnicima i ne može sit da se nagadi neproduhovljene svakodnevice koju su brže-bolje prigrlili.