Azbuka mog života

08.01.09

Neću da se izjašnjavam da li sam za Evropu ili nisam i da po tome budem obeležena. Neću da bilo ko bude obeležen. Tragedija je što ovi koji su se predstavljali za najveće demokrate, najmanje mogu da podnesu kritiku

Neko će reći da se ona, svojim knjigama, kladi na trenutak. Ovog trenutka, od deset najbolje prodavanih knjiga u Srbiji, Haled Hoseini je na prva dva mesta, potom slede Paolo Koeljo, Haruki Murakami, Ruis Safon, Šeri Yons, a šesta je Mirjana Bobić Mojsilović sa svojim novim romanom Azbuka mog života. I prva od domaćih pisaca. To je njeno jedanaesto književno delo u poslednjih 11 godina. Treba reći da su istu, srećnu sudbinu bestselera delile i njene prethodne knjige. Sa svešću da je mnogima lakše ako je tretiraju kao najboljeg novinara, kao lepu i pametnu ženu, samo ne kao uspešnog pisca, Mirjana Bobić Mojsilović komentariše: “Da je Murakami ženskog roda i da je Srpkinja, njega bi ovde proglasili piscem ljubića. Ali pošto je Japanac i muškarac, onda je njegov roman OK. I da ne bude zabune, smatram da je genijalan pisac i obožavam njegov roman Južno od granice, zapadno od sunca.
Krajem decembra prošle godine, u Teatru Zvezdara, izvedena je 50. put drama ove autorke Suze su OK. Za poslednjih godinu dana. A pre toga, isti komad je više od 60 puta igran na sceni Narodnog pozorišta. Knjige su joj prevedene na francuski, italijanski, slovački i hrvatski. Piše kolumne u Večernjim novostima, Politici, Blicu i drugim listovima.
Na pitanje kako izgleda živeti od pisanja, dugogogodišnja uspešna novinarka, autor brojnih televizijskih emisija i urednik TV Beograd, odgovara:
- Od pisanja sam počela da živim kada sam ostala bez posla i u tom smislu delim sudbinu većine normalnih ljudi u ovoj zemlji. Prošla sam isto što i srpski prosek u poslednjih 20 godina. Svako je u tom proseku bio očajan, bez dinara, bez nade, i ja sam jedna od njih. Bila sam 2000. godine u neviđenim dugovima, bez posla, uzela sam od štampara pozajmicu na dođem ti i objavila Dnevnik srpske domaćice. U kineskom cegeru na točkiće, nosila sam knjigu po knjižarama, lepila plakat na Terazijama...i prodala sam 7.000 primeraka od juna do kraja septembra. Za godinu dana, platila sam dug štamparu, vratila svoje ranije dugove i kupila prvi novi auto u životu. I uzela život apsolutno u svoje ruke. A moje knjige su krenule put svojih čitalaca. Na moju sreću dobro i uspešno.
I brzo ste se suočili sa činjenicom da vas publika kupuje, a kritika prećutkuje?
- Kad nikome ništa ne duguješ, kad ni od koga ništa ne očekuješ, onda imaš ogromnu slobodu koju imam ja, da kažeš šta misliš, da govoriš istinu i da te to ništa ne košta. Jer i ovako nisam ništa dobila i ništa neću dobiti. Meni je na početku sve bilo jasno, kada sam svoju dramu Suze su OK. dala u Narodno pozorište pod pseudonimom Aleksa Savić i svi su bili oduševljeni tekstom nepoznatog mladog pisca Alekse Savića. A kada su saznali da sam to ja, razvalili su me u novinama. To je jedini komad koji je dobio negativnu recenziju u novinama dva dana pre premijere. Čovek koji je pisao tu recenziju, kasnije je došao kod mene kao urednika na RTS da piše za seriju Nije teško biti fin. Eto, kako se to preokrene. Ta predstava je igrana više od 60 puta, a skinuta je sa repertoara onog dana kada je RTS došla da je snimi.
Ipak, piscu nije svejedno kako kritika reaguje na ono što radi?
- Naša kritika je ogledalo političkih, zavičajnih, seksualnih i ne znam kojih lobija koji ne dozvoljavaju da se umešaš u neku oblast stvaralaštva bez njihove podrške i pomoći. Ovde se naročito ne prašta uspeh za koji nikome ne moraš da se zahvaljuješ. A ja sam suviše ponosna da bih ikoga zamolila da nešto napiše o mojim knjigama. Još manje, da na svoje književne večeri, o svom trošku, vodim kritičara koga ću plaćati iz svog džepa da bi govorio o himalajskim visinama koje je dostigla moja literatura. Može neko da hvali nešto koliko hoće, ali ako to nema čitaoce, nema mu pomoći. Kada preživite da vam izađe najava recenzije o vašoj knjizi na naslovnoj strani nedeljnika, a da kritika počne time kako imam užasno seksi glas... a da će moja knjiga, nažalost, biti čitana, onda shvatite da je to jedna velika bruka. Wihova, a ne moja.
Da li je problem vaš izbor teme kojom se bavite u svojim delima, a ona je jedna – ljubav? Ovde ta biljka baš ne uspeva najbolje, naročito ne u literaturi?
- Ljubav kao tema naročito ne uspeva u mačističkoj srpskoj kulturi. To nije od danas, to je oduvek. Postojala je jedna Desanka Maksimović koja je svima bila kao mama, ili jedna Vesna Parun u Hrvatskoj... U srpskoj dramskoj literaturi postoji samo jedan veliki ženski lik, a to je Živka u Gospođi ministarki, ali kao komičan lik. Ljubav je u našoj literaturi bila dozvoljena prema otadžbini, prema partiji, prema sestri i majci. A ljubav prema ženi je nešto usputno. Sreća je da se dogodio planetarni fenomen, kojem smo i mi podlegli, da su žene počele masovnije da pišu pa tako i u literaturi može da se kaže koliko svi čeznemo za ljubavlju. Da bavljenje srcem ne bude nižerazredna tema, ili da se ono pominje samo u kardiovaskularnom kontekstu. Većina dobrih knjiga koje se bave ovom temom, bave se onim o čemu i ja pišem. A to je, u stvari, usamljenost. To je užasno bolna istina do koje je stigla i moja generacija rođenih šezdesetih godina. U mom fokusu su žene koje tragaju za smislom života i smislom ljubavi, otkrivajući bolnu usamljenost koja ih okružuje, čak i kada ne žive same. I koliko god su moje knjige lekovite za moje čitaoce, one su i terapija za mene. Pisanje me je lečilo od užasne melanholije i to je moj pokušaj da joj se suprotstavim. Što sam starija i zrelija, što više znam, moje suočavanje sa melanholijom je sve potresnije.
Koliko politika, kao mentalno teška atletika, presuđuje danas u domenu stvaralaštva?
- Kao što znamo, 90 odsto ljudi na našoj javnoj, kreativnoj sceni, pripada nekome, odnosno, postoji standard da samo ako si u stadu možeš nešto da očekuješ. Pošto ja nisam u stadu, imam problem. Pošto nikome ne pripadam, moj put je mnogo, mnogo teži. Jer, ovde treba da budeš blizak nevladinim organizacijama, tom antisrspkom lobiju da bi dobio grantove, fondove, nagrade... i svakog dana jedni drugima dodeljuju nagrade za političku izuzetnost, za genijalnost, za ne znam šta. Devedesetih su se između sebe nagrađivali jer su napisali neke tekstiće protiv Mire Marković, ili protiv vola na ražnju na Palama, što je bilo isto samo na drugoj strani obale naše političke Marice. Danas je bitno kome recituješ na političkim mitinzima, kojim stranačkim pripadnicima praviš društvo na premijerama.
Bili ste jedan od novinara koji su dobar deo svoje karijere posvetili borbi za dolazak na vlast demokratskog društva. Kada je ta ideja pobedila, vi ste posle kratkog rada na RTS otišli u slobodne umetnike. Zbog čega niste napravili uspešniju uredničku karijeru?
- Zato što uvek ima prvoboraca kojih pre toga, dok su mnogi od nas bili izloženi raznim stvarnosnim užasima, nije bilo nigde. Oni su neuznemireni bilo čime, krkali svoje karađorđeve šnicle, daleko od života na ulicama Beograda. A onda su se, pre svega zahvaljujući novcu koji su zaradili, sjatili oko onih koji su dobili vlast. Meni je ispod časti da pričam šta sam radila i šta sam pisala, jer sam to radila zbog svog deteta, a ne da bih nekome, ko sutra dođe na vlast, to i naplatila. U početku me je bolela ta nepravda, ta agresivna potreba niščih koji mrze činjenicu da mi se knjige prevode u Italiji, Francuskoj, a da me tamo nije odveo neko iz nevladinih organizacija ili srpskog lobija. Niti su mi knjigu u Hrvatskoj preveli i objavili zato što sam pljuvala po Srbima ili pričala o genocidu koji su Srbi uradili prema Hrvatima u Hrvatskoj. Sada ih sve žalim.
U svojim kolumnama se obračunavate sa lošim akterima aktuelne politike, mada mnogi tvrde da je danas teže biti kritičan prema ovoj vlasti nego prema bivšoj?
- To je moja potreba da nešto kažem o ovoj očiglednosti koja je jasna čitaocima, ali očigledno nije jasna onima kojih se to najviše tiče, koji su na vlasti i koji nam kroje sudbine. Svesna sam da to nije nikakva izvesnost, jer ne znam hoće li trajati još nekoliko godina ili nekoliko nedelja, ali dok radim, to mi pruža i izvesnu materijalnu sigurnost. I radost pisanja za novine.
Naravno da je danas teže biti kritičan prema ovoj vlasti. Moj šok je bio veliki kada sam počela da pišem kolumne u Novostima i Politici i za te tekstove masovno primala čestitke preko interneta – čestitke za hrabrost! To me je zaprepastilo. Ne želim više da budem hrabra. Niti to što pišem govori o mojoj hrabrosti, već govori o ovome u čemu živimo. Ako ja posle svega, posle socijalizma, Draže Markovića, Ivana Stambolića, Slobodana Miloševića, posle ovoga i onoga, u 2009. godini treba da primam čestitike za hrabrost, zbog kolumni u kojima se ne bavim nikakavim aferama, nikakvim tajnim službama, ne pominjem ni jedno... pa gde smo onda mi danas? To je strašno. Da smo danas dovedeni u situciju Golog otoka, da se izjašnjavam da li sam za Evropu ili nisam za Evropu, i da po tome budem obeležena. Neću da budem obeležena, neću da bilo ko bude obeležen. Tragedija što ovi koji su se predstavljali za najveće demokrate, najmanje mogu da podnesu kritiku. Čak ne na sopstveni račun, koliko na račun Evrope. Oni su gori čuvari svetinje nego nekadašnji Crnogorci sa Golog otoka koji su prevaspitavali naše dedove.
Siromašni umetnici, siromašni novinari takođe, za ljude na vlasti danas su uglavnom nesposobni ljudi. Doživljavate li i sebe tako?
- Ja pripadam povorkama normalnih ljudi u ovoj zemlji i pišem u ime njih. To su povorke intelektualaca i radnika čiji sam glasnogovornik. Za lovane, ja sam apsolutno neuspešna, možda mi se i smeju iza leđa jer nosim kinesku jaknu od tri hiljade i to javno govorim. Moja haljina od 500 kinti sa kineske pijace je bolja nego bilo koja firmirana haljina od 7.000 evra na njihovim ribama koje žive u dobrovoljnom ropstvu, da bi nosile nečije ime na svojim grudima. Meni ničije ime ne treba. Mogla bih da osnujem stranku normalnih ljudi, ali mene ne zanima da bilo čime utičem na ljude osim lepotom i dobrotom.
Jedino čvrsto za šta možemo da se uhvatimo, a to je jedino za šta danas ne možemo da se uhvatimo, jeste naša unutrašnja vertikala.
Koliko zaista verujete u sistem vrednosti za koji se zalažete, ako vas toliko toga oko vas demantuje?
- Ne može niko da me uveri kako je za mene bolje da budem ovakva ili onakva, niti da se vladam po nečijim merilima, ako nisu moja. Zar mogu da prihvatim bezobrazluk u ponašanju ljudi na vlasti, prvo bezobrazluk koji pokazuju u međusobnim odnosima, a onda njihovo ponašanje prema novinarima za koje nemam poređenje. Ne verujem da prave vrednosti mogu puno puta da budu ošamarene. Mogu da budu sprečavane, negirane, ali, ipak, kao reka ponornica nađu svoj put. Uprkos svakom moćniku. Ja u to verujem, kao što verujem u sebe, u lepotu, u dobrotu, u maštu. U svoje knjige i u njihove čitaoce. Verujem da je sve pravedno raspoređeno na ovom svetu i što bi rekao moj drug Zdravko Čolić, ja tu ništa ne bih mijenjao.

Ja desničarka, a tajkun levičar

Paradoks je da neko ko je milijarder u evrima, ko ima neviđene nekretnine, meni kaže da sam postala desničar. Meni koja pišem četiri kolumne i idem svakog drugog dana po zaleđenim putevima Srbiji da promovišem svoje knjige, ne bih li uzela nešto keša od njih i sebi zaradila platu i školovala dete?! To je zaista paradoks. Da nam se tajkuni i milijarderi, ogrnuti plaštom ljubavi prema Evropi, predstavljaju kao levičari, a mi sirotinja smo desničari. Ja sam desničar jer im kažem: ako me već teraš da jedem g... nemoj me još terati da se oblizujem i da hvalim kuvara.
Lova je demon. Novac traži novac. On ne može da se druži sa praznim džepom. Ljudi koji imaju novac druže se sa drugim ljudima samo po osnovi novca. A onda veliki novac koji imaju mnogi koje smo poznavali, stvara velike brige. Pare ti zatvaraju usta. Puno para, rajsferšlus na ustima. A ja sam slobodna.


Radmila Stanković