Gospodin Pogrešni

23.01.11

Roman „Gospodin pogrešni” naše ugledne novinarke, kolumnistkinje i spisateljice Mirjane Bobić Mojsilović već četiri meseca ne silazi sa liste najtraženijih i najprodavanijih knjiga u Srbiji. Za „Blic” autorka analizira našu književnu scenu, objašnjava zašto žene više čitaju, tumači ulogu intelektualaca u srpskom društvu...

Šta je dobro, a šta nedostoje na književnoj sceni u Srbiji?
- Najlepše na književnoj sceni Srbije svakako je pojava novih pisaca, novih izdanja. Čak i hiperprodukcija knjiga je divna pojava. To znači da su se ljudi okrenuli sebi i da su kreativni, kao i da je tržište knjiga dovoljno veliko za sve. Nije dobro što se u književnom establišmentu i u medijima ta pojava kritikuje. Prošlo je vreme kada je za objavljivanje knjige bila potrebna dozvola partijskog ili nekog drugog lobija.


Da li se išta promenilo u relacijama između izdavača i autora u odnosu na vreme kada ste svoje knjige razvozili po gradu sopstvenim automobilom?
- Ja sam i dalje sama svoj izdavač, pa se za mene ništa nije promenilo. I dalje sam gospodar svoje sudbine, što je, sa jedne strane, fenomenalno, a sa druge vas, ipak, ostavlja na margini – jer morate da se sami snalazite za plasman sopstvenog dela na tržištu. I laicima je jasno da je i na književnoj sceni isto kao i na svakoj drugoj. Pripadanje nekoj izdavačkoj kući obezbeđuje vam urednika, pratećeg kritičara, recenzije po novinama i nagrade. Ali vam to, ipak, ne garantuje da će te imati i čitaoce. O tome svedoči i činjenica da je malo nagrađenih knjiga koje zaista imaju čitaoce, odnosno velike tiraže.


Kako se dolazi do čitalaca?
- Malo je zemalja u svetu u kojima je rascep između ukusa kritike i ukusa publike toliko veliki. Zato ćemo često čuti, naročito na TV Dnevniku, kako publika ne valja i kako ima loš ukus. Pokušaj da nam se kao visokumne i književno važne predstave knjige koje hvale kritičari – očigledno ne pije vodu. Dosadne knjige koje se nikog ne tiču nemaju publiku – ona ionako odavno ne veruje sudu kritike, nego sopstvenoj pameti. Sa druge strane, već je postalo smešno videti jedne te iste kritičare kako za ruku vode svoje pulene pisce i dodeljuju im književna priznanja. U vreme Sajma knjiga malo ko je uopšte hteo da objavi vest da mi je izašao novi roman. Jedan veliki i medijski moćan izdavač mi je nedvosmisleno rekao da to znači da sledeći roman treba da objavim za njih i da će onda sve biti drugačije. Ucena? Naravno! Nesloboda donosi izvesne prednosti. Ali, postoji i neka viša pravda. I pored svega, moj novi roman „Gospodin pogrešni” bio je jedan od najvećih hitova proteklog sajma, a i dalje je na vrhu besteler liste.


Kolika je stvarna mera uticaja intelektalaca na odluke političke elite u Srbiji?
- Intelektualci se uopšte više ne trude da utiču na odluke političke elite – već se trude da se dobro smeste i da nikome ne bodu oči – to će im onda obezbediti miran život i sigurne prihode. Ne pamtim da je ikada bilo ovakvo vreme – intelektualci danas jesu horske apologete postojećeg stanja, što je za mentalno zdravlje nacije pogubno.


Zašto često intelektualci u Srbiji izbegavaju smislen razgovor na temu društvenih procesa i promena kao što su evrointegracije i gubitak teritorije. Da li su razlozi u preteranoj političkoj korektnosti, zavisnosti od institucija ili...?
- Politička korektnost je dobitna kombinacija. Živimo u vreme novih dogmi i lako prilepljivih etiketa. Ljudi se plaše da budu označeni kao nepodobni. Etikete, međutim, ne lepe političari, nego intelektualci – tako se smanjuje konkurencija na tržištu. Kada slobodan čovek danas izjavi da je protiv Evrope – ali protiv Evrope kao političkog sistema novog monolita, nove discipline, nove uniformnosti – mnogi to danas doživljavaju kao ličnu uvredu. Voleti slobodu i pevati o njoj danas je opasna stvar. Ne pamtim da je ikada ranije bilo ovako kao što je danas – danas je nenormalno misliti svojom glavom i ne pristajati da se bude u horu. Nikada pripadnost čoporu nije bila toliko na ceni kao sada. Nije bitno šta radite i da li to što radite valja, kakav-takav uspeh vam je garantovan ako javno izgovorite nekoliko politički korektnih slogana, na primer: „Volim Evropu više nego sebe“, „Mrzim Dobricu Ćosića“, „Hoću da se vakcinišem po svaku cenu“, „Podržavam Eltona Džona i iznajmljivanje materice“ ili nešto slično.


Šta nam otkriva podatak da žene u Srbiji predstavljaju 80 odsto svih osoba koje čitaju uopšte?
- U celom zapadnom svetu žene su čitaoci, posetiteljke književnih večeri, članovi biblioteka, pozorišna publika. Moja teza je da su svi ljudi koji mnogo čitaju potencijalni pisci. Nije čudo što se u poslednjih desetak godina desio jedan pravi kulturni fenomen – pojava velikog broja žena pisaca.


Kojeg žanra je naša svakodnevica?
- Igrokaz o političkoj korektnosti.


U čemu više uživate: u pisanju ili slikanju?
- Trenutno uživam u slikanju, spremam novu izložbu.

Aleksandar Nikolić