Mirjana Bobić Mojsilović je spisateljica i slikarka. Objavila je romane Dnevnik srpske domaćice (2000), Happy End (2002), Majke mi, bajka (2003), Ono sve što znaš o meni (2005), Tvoj sam (2006), Srce moje (2007), Azbuka mog života (2008), Glad (2009), Gospodin pogrešni (2010), Traži me (2012), Tvoj anđeo čuvar (2016), kratke priče Baba, nemoj ništa da me pitaš (1997) i zbirku poezije Obećao si mi (2016). Autorka je šest pozorišnih komada Suze su O. K., Verica među šljivama, Pozovi M radi užitka, Poslednja šansa, Pogodi ko dolazi na večeru, Svlačenje, koji su izvođeni u Narodnom pozorištu, Ateljeu 212, Kult Teatru, Zvezdara Teatru, Akademiji 28 i na sceni KC „Palilula“. Dvanaest njenih naslova objavljeno je u Francuskoj, Italiji, Češkoj, Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji. Autorka je nekoliko samostalnih izložbi slika. Bila je jedan od prvih autora – samostalnih izdavača u Beogradu. Nekoliko puta je dobila nagradu „Zlatni bestseler“ i dobitnica je „Zlatne značke“ Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Mirjana Bobić Mojsilović je slobodna umetnica i živi u Beogradu.
23.01.11
Ovde je postalo nenormalno misliti svojom glavom
Mirjana Bobić Mojsilović
Roman „Gospodin pogrešni” naše ugledne novinarke, kolumnistkinje i spisateljice Mirjane Bobić Mojsilović već četiri meseca ne silazi sa liste najtraženijih i najprodavanijih knjiga u Srbiji. Za „Blic” autorka analizira našu književnu scenu, objašnjava zašto žene više čitaju, tumači ulogu intelektualaca u srpskom društvu...
Šta je dobro, a šta nedostoje na književnoj sceni u Srbiji?
- Najlepše na književnoj sceni Srbije svakako je pojava novih pisaca, novih izdanja. Čak i hiperprodukcija knjiga je divna pojava. To znači da su se ljudi okrenuli sebi i da su kreativni, kao i da je tržište knjiga dovoljno veliko za sve. Nije dobro što se u književnom establišmentu i u medijima ta pojava kritikuje. Prošlo je vreme kada je za objavljivanje knjige bila potrebna dozvola partijskog ili nekog drugog lobija.
Da li se išta promenilo u relacijama između izdavača i autora u odnosu na vreme kada ste svoje knjige razvozili po gradu sopstvenim automobilom?
- Ja sam i dalje sama svoj izdavač, pa se za mene ništa nije promenilo. I dalje sam gospodar svoje sudbine, što je, sa jedne strane, fenomenalno, a sa druge vas, ipak, ostavlja na margini – jer morate da se sami snalazite za plasman sopstvenog dela na tržištu. I laicima je jasno da je i na književnoj sceni isto kao i na svakoj drugoj. Pripadanje nekoj izdavačkoj kući obezbeđuje vam urednika, pratećeg kritičara, recenzije po novinama i nagrade. Ali vam to, ipak, ne garantuje da će te imati i čitaoce. O tome svedoči i činjenica da je malo nagrađenih knjiga koje zaista imaju čitaoce, odnosno velike tiraže.
Kako se dolazi do čitalaca?
- Malo je zemalja u svetu u kojima je rascep između ukusa kritike i ukusa publike toliko veliki. Zato ćemo često čuti, naročito na TV Dnevniku, kako publika ne valja i kako ima loš ukus. Pokušaj da nam se kao visokumne i književno važne predstave knjige koje hvale kritičari – očigledno ne pije vodu. Dosadne knjige koje se nikog ne tiču nemaju publiku – ona ionako odavno ne veruje sudu kritike, nego sopstvenoj pameti. Sa druge strane, već je postalo smešno videti jedne te iste kritičare kako za ruku vode svoje pulene pisce i dodeljuju im književna priznanja. U vreme Sajma knjiga malo ko je uopšte hteo da objavi vest da mi je izašao novi roman. Jedan veliki i medijski moćan izdavač mi je nedvosmisleno rekao da to znači da sledeći roman treba da objavim za njih i da će onda sve biti drugačije. Ucena? Naravno! Nesloboda donosi izvesne prednosti. Ali, postoji i neka viša pravda. I pored svega, moj novi roman „Gospodin pogrešni” bio je jedan od najvećih hitova proteklog sajma, a i dalje je na vrhu besteler liste.
Kolika je stvarna mera uticaja intelektalaca na odluke političke elite u Srbiji?
- Intelektualci se uopšte više ne trude da utiču na odluke političke elite – već se trude da se dobro smeste i da nikome ne bodu oči – to će im onda obezbediti miran život i sigurne prihode. Ne pamtim da je ikada bilo ovakvo vreme – intelektualci danas jesu horske apologete postojećeg stanja, što je za mentalno zdravlje nacije pogubno.
Zašto često intelektualci u Srbiji izbegavaju smislen razgovor na temu društvenih procesa i promena kao što su evrointegracije i gubitak teritorije. Da li su razlozi u preteranoj političkoj korektnosti, zavisnosti od institucija ili...?
- Politička korektnost je dobitna kombinacija. Živimo u vreme novih dogmi i lako prilepljivih etiketa. Ljudi se plaše da budu označeni kao nepodobni. Etikete, međutim, ne lepe političari, nego intelektualci – tako se smanjuje konkurencija na tržištu. Kada slobodan čovek danas izjavi da je protiv Evrope – ali protiv Evrope kao političkog sistema novog monolita, nove discipline, nove uniformnosti – mnogi to danas doživljavaju kao ličnu uvredu. Voleti slobodu i pevati o njoj danas je opasna stvar. Ne pamtim da je ikada ranije bilo ovako kao što je danas – danas je nenormalno misliti svojom glavom i ne pristajati da se bude u horu. Nikada pripadnost čoporu nije bila toliko na ceni kao sada. Nije bitno šta radite i da li to što radite valja, kakav-takav uspeh vam je garantovan ako javno izgovorite nekoliko politički korektnih slogana, na primer: „Volim Evropu više nego sebe“, „Mrzim Dobricu Ćosića“, „Hoću da se vakcinišem po svaku cenu“, „Podržavam Eltona Džona i iznajmljivanje materice“ ili nešto slično.
Šta nam otkriva podatak da žene u Srbiji predstavljaju 80 odsto svih osoba koje čitaju uopšte?
- U celom zapadnom svetu žene su čitaoci, posetiteljke književnih večeri, članovi biblioteka, pozorišna publika. Moja teza je da su svi ljudi koji mnogo čitaju potencijalni pisci. Nije čudo što se u poslednjih desetak godina desio jedan pravi kulturni fenomen – pojava velikog broja žena pisaca.
Kojeg žanra je naša svakodnevica?
- Igrokaz o političkoj korektnosti.
U čemu više uživate: u pisanju ili slikanju?
- Trenutno uživam u slikanju, spremam novu izložbu.
Aleksandar Nikolić
