Bajka o Benjaminu Baruhu

19.06.07

Ratujete oružjem protiv tiranije umesto stihom ili notom! Borite se za pravdu sa puškom u rukama! Ah, užasa! - napisala je Gordana Kuić u romanu „Balada o Bohoreti“ („Narodna knjiga“) za koji je dobila prestižno književno priznanje „Žensko pero“. U razgovoru za „Blic“ spisateljica napominje da je to njen poslednji roman u drugom ciklusu pisanja o sefardskoj porodici, koji je obuhvatio raspon od dvadeset godina, i da je i u ovoj, kao i u drugim njenim knjigama „glavni junak“ činjenica da život čine male stvari i da ne treba propustiti radost koju one donose.

Govoreći za „Blic“ o romanu „Balada o Bohoreti“, Gordana Kuić napominje da je to njen sedmi roman o sefardskoj porodici. „Priča zapravo prati mladost i odrastanje jedne izuzetne žene koja se krajem XIX i početkom XX veka bavila pisanjem pozorišnih komada, priča i pesama, sakupljačkom delatnošću u cilju očuvanja sefardske baštine, vodila polemike u tadašnjoj jevrejskoj štampi, pisala priloge za periodiku, jednom rečju, predstavljala uzor za sve mlade napredne žene Sarajeva. Svakako da je bavljenje navedenim delatnostima bilo retko za balkansku ženu tog doba, a pogotovo za sefardsku. Bohoreta je govorila pet jezika, ali je pisala samo na maternjem jevrejsko-španskom, zapravo, predservantesovskom španskom koji je bio očuvan u svim sefardskim porodicama rasutim po svetu tokom pet vekova po izgnanstvu iz Španije, sve do najveće jevrejske tragedije holokausta. U romanu Bohoreta takođe vodi dugogodišnju prepisku sa španskim kompozitorom, pesnikom i romanistom zvučnog imena Manuelom Manrikeom de Larom za kojeg se vezuje snažnim sponama devojačke zanesenosti. Radnja se događa u Istanbulu, Sarajevu i Parizu. Uporišna tačka ovog romana je mnogostrana: pored svega što sam navela, to je i priča o porodičnoj slozi i o svojevrsnoj lepoti siromaštva.“

Bohoreta detinjstvo provodi u Carigradu, mladost u Sarajevu, potom odlazi u Pariz, vraća se... Nije li njen život ujedno i priča o tome koliko je lični život uslovljen društvenim kontekstom i okolnostima (bez obzira na to da li se čovek za politiku interesuje ili ne)?
- Uticaj opštih istorijskih zbivanja na Balkanu (jer svi moji romani se u najvećem delu događaju na toj teritoriji) na život malog čoveka je prisutan u svim mojim romanima. Želeo to on ili ne, istorija meša svoje prste u naše živote, modelira ih i usmerava. Tako je i na ostalim meridijanima. Tako je bilo i u Španiji s kraja XV veka kada su svi Jevreji izgnani, tako je bilo i polovinom prošlog veka tokom holokausta, tako je bilo oduvek, tako je i sada širom sveta, tako će biti dok je sveta, jer je tako sazdan svet. Pitanje je samo (ličnog) odnosa prema tome.

Nije li čitalac u prilici da praćenjem priče o Bohoreti ujedno iščitava i pripovest o ženskoj sposobnosti prilagođavanja, pretrajavanja u raznim (ne)prilikama?
- Ne toliko prilagođavanja koliko istrajavanja na izabranom putu, čiste hrabrosti i uverenja da je taj put jedini i pravilan, što je, uzgred budi rečeno, jedna od tema svih mojih romana. Pet sestara Levi (u prvoj trilogiji Salom) živele su ispred svog vremena i uspele da ostvare izabrani put: Riki je postala balerina u Narodnom pozorištu u Beogradu, Nina je otvorila modni salon, Klara je otišla u svet, Blanka je četrnaest godina vodila ljubav sa Srbinom, a Laura-Bohoreta se bavila pisanjem. Sve to je bilo neprihvatljivo za tadašnju sarajevsku čaršiju, ali sestre Levi se nisu osvrtale na osudu i prekore i ostvarile su svoje ciljeve.

U čemu vi vidite najmarkantniji zajednički imenitelj između Bohoretine pripovesti i realnosti u kojoj živimo danas i ovde?
- Zajednički imenitelj je poruka koju nam šalje Bohoreta, a koja se malo i retko primenjuje uopšte u životu: raduj se malim stvarima jer se velike retko događaju; živi bez mržnje, ona je proistekla iz nepoznavanja predmeta, objekta koji mrziš, ona razjeda pa će i tebe uništiti; svaka vera je čvrsta, čista i dobra ako je čovek čvrst, čist i dobar; gde god živeo, putovao, bežao, umrećeš (ipak) na ovoj planeti. Nema istorijskog trenutka u kome se ova „pravila“ i još mnoga druga koja proističu iz mog romana ne mogu primeniti kao stav prema životu, politici, raznim stremljenjima - kao pogled na svet.

Autobiografski momenti

Život junakinje Bohorete je na izvestan način (romansirana) biografija vaše tetke. A ima li autobiografskih momenata?
- Osim Prologa koji na neki način oslikava mene, autobiografskog nema ničega. Ipak, moram da priznam da verovatno mnogi Bohoretini stavovi, razmišljanja, sviđanja i ponašanja se poklapaju sa mojima. Ono što sam o njoj čula od drugih članova moje porodice, s obzirom na to da je nisam upoznala, uveliko se poklapa sa mojom ličnošću, tako da je neka vrsta poistovećenja svakako prisutna.

Tatjana Nježić

10.06.07

Bohoreta, heroina romana, vodi dugogodišnju prepisku sa španskim kompozitorom, pesnikom i romanistom Manuelom Manrikeom de Larom za kojeg se vezuje snažnim sponama devojačke zanesenosti. Radnja se događa u Istanbulu, Sarajevu i Parizu. Ovo je takođe i priča o porodičnoj slozi i o lepoti siromaštvaTrilogijom "Miris kiše na Balkanu", "Cvat lipe na Balkanu" i "Smiraj dana na Balkanu" Gordana Kuić stekla je brojnu čitalačku publiku i svrstala se među naše malobrojne bestseler pisce. O popularnosti njenih knjiga svedoče visoki tiraži, kao i veliki broj ponovljenih izdanja, a knjiga "Miris kiše na Balkanu" proglašena je za najčitaniju knjigu godine. U izdanju "Narodne knjige"1997. godine objavljuje svoj četvrti roman "Duhovi nad Balkanom"koji, poput prethodnih, osvaja čitaoce, ali i zadobija pažnju kritike. Sudbinu više puta ponovljenog izdanja doživeli su i njeni romani "Legenda o Luni Levi", "Bajka o Benjaminu Baruhu" kao i roman "Balada o Bohoreti" koji je nedavno ovenčan prestižnom književnom nagradom "Žensko pero".

Kako ste primili vest o nagradi, koliko vam ona znači u ovom trenutku?
- Sedmi roman, sedma godina nagrade "Žensko pero", a sve to 2007. godine. Nekako su se sve tri sedmice složile. Nagrada je uvek dobrodošla, kao lepa reč, kao dobra kritika, kao pozitivno mišljenje o bilo kom ljudskom trudu i naporu. Svaka nagrada je mila, a pošto je ovo za mene prva nagrada koja mi je dodeljena, ona je, kao svi prvenci, i najmilija.

I publika i kritika vas vole. Kako biste to objasnili? Kod nas je to fenomen?
- Moji romani su lišeni zlobe, surevnjivosti i (što je najvažnije) mržnje, mada su pisani o vremenima velikih progona, ubijanja i mržnji. Napisani su istinski otvoreno, i puni su životne radosti i porodične sreće uprkos nesreća, i istorijskih i individualnih, koje opisuju. To su romani čistih misli, dobronamernosti. Oni opisuju svet bliže i dalje prošlosti, (od DžV do DžDž veka) većma nepoznat našem čitalaštvu, a pogotovo mladima, svet sefardskih Jevreja koji su se naselili na Balkansko poluostrvo po izgonu iz Španije. Najvažnije je da moji romani NISU DOSADNI! Sve to je prepoznala čitalačka publika bez čije podrške ne bih napisala ni redak posle "Mirisa kiše na Balkanu", a kamoli još šest velikih romana.

Kako biste predstavili svoj najnoviji roman "Balada o Bohoreti" onima koji ga još nisu pročitali?
- "Balada o Bohoreti" je moj sedmi i poslednji roman. Poslednji u ovom drugom ciklusu mog pisanja, a možda i poslednji uopšte, jer ću se sada oprobati u kratkoj priči i noveli. Roman u dnevničko-epistolarnoj formi prati mladost i odrastanje jedne izuzetne žene koja se krajem DžIDž i početkom DžDž veka bavila pisanjem pozorišnih komada, priča i pesama, očuvanjem sefardske baštine, vodila polemike u tadašnjoj jevrejskoj štampi, pisala priloge za periodiku, jednom rečju, predstavljala uzor za sve mlade napredne žene Sarajeva. Svakako da je bavljenje navedenim delatnostima bilo nezamislivo za balkanski ženu tog doba, a pogotovo za sefardsku. Bohoreta je govorila pet jezika, ali je pisala samo na maternjem jevrejsko-španskom, zapravo, predservantesovskom španskom koji je bio očuvan u svim sefardskim porodicama rasutim po svetu tokom pet vekova po izgnanstvu iz Španije, sve do najveće jevrejske tragedije, holokausta. U romanu, Bohoreta takođe vodi dugogodišnju prepisku sa španskim kompozitorom, pesnikom i romanistom Manuelom Manrikeom de Larom, za kojeg se vezuje snažnim sponama devojačke zanesenosti. Radnja se događa u Istanbulu, Sarajevu i Parizu. Ovo je takođe i priča o porodičnoj slozi i o lepoti siromaštva.

U kojoj meri ovo vaše delo korespondira sa vašim opusom?
"Balada o Bohoreti" bi mogla da se nazove krajem moje druge trilogije koja se sastoji od "Legende o Luni Levi" i "Bajke o Benjaminu Baruhu". Ona bi se mogla shvatiti i kao svojevrsni predgovor na moju prvu knjigu, naime prvu trilogiju koja se sastoji od "Mirisa kiše na Balkanu", "Cvata lipe na Balkanu" i "Smiraja dana na Balkanu". Kopča između ove dve trilogije je roman "Duhovi nad Balkanom", moj najdraži roman, kojim završavam sve priče iz prve trilogije i započinjem priču druge.

Šta vas je nagnalo da se kao pisac poduhvatite dosta bolne teme - pisanju istorije vaše porodice tokom jednog burnog veka na prostoru usijanog Balkana?
- Počelo je mojim unutrašnjim moranjem da napišem nešto o porodici moje majke. ali ne samo o njoj, već da se na neki način odužim mojim dalekim precima, sefardskim Jevrejima u Sarajevu, koji su gotovo svi odvedeni u razne logore - Jasenovac, Aušvic...

U pravoj galeriji likova vaše trilogije dominiraju žene. I to drugačije, stamene, žene listom izvan svog vremena..
- U pisanju trilogije imala sam osećanje da bi trebalo nešto da napišem o tim ženama koje su odudarale od običnog kodeksa ponašanja tadašnjeg sarajevskog patrijarhalnog društva. Svaka od njih je uspela da ostvari svoju karijeru. Laura Papo, recimo, bila je veoma poznata spisateljica tog vremena. Napisala je mnogo drama i pesama. Veoma uspešno se bavila istorijom kao i baštinom sefardskih Jevreja. Opisujem dve generacije žena koje su prošle velike ratove, egzoduse i nemaštinu i sve to podnele s pesmom na usnama, uz jednu veliku sefardsku romansu i optimizam.

Šta vas najviše pogađa?
- Najviše me pogađa uopštena ljudska nesreća, ljudsko zlo koje nikako da prestane i nikako da prevagne dobro koje takođe postoji u ljudima, jer veliki činovi dobrote se dešavaju upravo u zlim vremenima. Ta sporadična pobeda zla jeste sva tuga ljudskog roda i ona će ostati u nama dok ne pronađemo odgovore na naša osnovna pitanja.

Mila Milosavljević

01.01.00

Danas
23.10.2002.

Bajka o Benjaminu Baruhu

Siroki krug citalaca proze Gordane Kuic, bice obradovan novom knjigom ove autorke. Rec je o romanu "Bajka o Benjaminu Baruhu", stivu koje karakterise pitko i hronicarsko pripovedanje, sa obiljem detalja o sudbinama ljudi bacenim u vihore ratova, razlicitih svetova, religija i iskustava. "Bajka o Benjaminu Baruhu" svojevrsni je nastavak romana "Legenda o Luni Levi" i nastavlja da se bavi sudbinom sefardskih Jevreja u drugoj polovini XVII veka.
Prateci sudbinu nekoliko sefardskih porodica po bekstvu iz Spanije, pred inkvizicijom, Kuiceva govori o njihovom zivotu u Dubrovniku, Sarajevu, Travniku i Beogradu. U ulozi pripovedaca nalazi se Laura Papo, koja plete sagu o Sefardima, komentarisuci je pri tom. "Bajka o Benjaminu Baruhu" prica je ispricana na drevni, bajkovit nacin, gde se elementi istorijsdkog, pustolovnog i ljubavnog stiva preplicu u epsku bajku.
S. D.

01.01.00

Politika
09.10.2002.

ROMANI O DREVNOM DOBU

Bajka o Baruhu
Roman Gordane Kuić o sefardima i roman Saše Hadži Tančića o pitanju vere, oba iz 17. veka.

Kao da su se pisci dogovorili, bar što se tiče vremenskog perioda i nekih gradova u koje su "smestili" svoje likove: pričajući o sefardskim porodicama koje su se iz katoličke Španije sklonile u otomansku Srbiju, junaci Gordane Kuić u romanu "Bajka o Benjaminu Baruhu" (u izdanju "Narodne knjige") žive u drugoj polovini 17. veka, u Dubrovniku (Raguzi), Sarajevu, Travniku, Beogradu. I junaci Saše Hadži Tančića u romanu "Karavan svetog Vlaha" (u izdanju "Prosvete" iz Beograda) svoj život žive u drugoj polovini 17. veka, i takođe u Raguzi. Oni, doduše, karavanima idu do Niša, čime ovaj pisac otvara u našoj literaturi (retkoj o tom dobu) novo geografsko polje.

Gordana Kuić piše romane-sage o Jevrejima na Balkanu: njene knjige "Mirisi kiše na Balkanu" do "Legendi o Luni Lu" doživele su više izdanja, a najnoviji roman "Bajka o Benjaminu Baruhu" nastavak je ovog poslednjeg. Za urednika Vasu Pavkovića to je knjiga koja je savršeno spojila istoriju, pustolovno, ljubavno i melodramsko. Junakinja-naratorka romana Laura Papo-Levi priča o prošlosti četiri sefardske porodice, bajkovito, starodrevno, čekajući najdraže ukućane koje su ustaše transportovale 1942. godine ka Jasenovcu. Pripovedajući o njima, Laura Papo priča o prošlosti, ljudskoj nadi u nemoguće, i veri u ono što čovek govori. Gordana Kuić najavljuje i novi roman kojim će biti zatvorena svojevrsna trilogija o sudbini sefardskih porodica od izgona u Španiji do holokausta u prošlom stoleću.

Karavan svetog Vlaha

Najnoviji roman Saše Hadži Tančića govori o veri i pobožnosti; radeći dugo na njemu, istražujući dokumenta i arhive, čitajući mnoge knjige, poznati pisac je ispisao mozaičnu hroniku o sudbini hrišćanstva "podeljenog između istočnog i zapadnog, i to u podneblju juga Srbije, i u okruženju islama". I u ovom romanu ima egzotike, ima avanture (prati se putovanje karavana od Dubrovnika do Niša), a iza svega stoji dublja ravan, ona koju pisac naziva metaforičkom, ravan o sudaru dve kulture, dva pogleda na duhovnost, dva doživljaja sveta. Dramatične okolnosti u kojima se odvija istorija dva mentaliteta dostižu svoju kulminaciju u potpunoj različitosti pogleda na sudbinu jedne crkve, jednog Hrista, jednog izvora duhovnosti. Roman "Karavan svetog Vlaha" pisan je "andrićevski", veštim spajanjem više pripovesti u jednu celinu.

A. C.

01.01.00

Večernje novosti
10.11.2002.

Sva lica sreće

?Pisani lako i jednostavno, raspričano, bez strogosti i gustine, romani Gordane Kuić uglavnom poštuju sva klasična pravila pripovedanja: obilje detalja i neposredno kazivanje kroz koja naviru raznovrsni likovi, sudbine pojedinaca i rasuti znaci prepoznatljivog vremena.? Tako je akademik Predrag Palavestra u podužoj studiji ?Jevrejski pisci u srpskoj književnosti? opisao stvaralaštvo ove spisateljice čiji su romani ?Miris kiše na Balkanu?, ?Cvat lipe na Balkanu?, ?Smiraj dana na Balkanu? i ?Duhovi na Balkanu? godinama bili bestseleri u Srbiji.Ovog puta ona je napisala i roman ?Bajka o Benjaminu Baruhu?, koji je upravo objavila ?Narodna knjiga?.
- Istorijski romani su odavno napisani, baš kao i istorija ? kaže Gordana Kuić, odgovarajući na naše pitanje ne pripadaju li njena dela odrednici da su ?istorijska?. ? Savremeni romansijer, a ja to jesam i kad odlutam u Španiju 15. veka ili Travnik, Beograd, Sarajevo i Dubrovnik iz 17, ili bilo gde u 20. veku, pa i u budućnost (kao u ?Duhovima nad Balkanom?) delimično piše romane o istoriji. Istovremeno pišem psihološke, ljubavne, tragikomične, magijske, realističke romane, i kakve sve još ne! Ovo nije teorija, ovo je životno stanje romana koje po mom osećanju nikada neće umreti uprkos teorijskim predskazanjima onih koji ne razumeju da je priča večna i da nas ona jedino brani od nepostojanja.
O tome da li nju kao spisateljicu više zanima ?udes istorije? ili humanost, kaže nam: ?LJudi su iz dubine zla u sebi stvorili istoriju, zapisao je Borislav Pekić. Za dobro, veli on, nikakav razvoj nije nužan, nikakva hronologija. Ona je potrebna zlu da se u prostoru i vremenu međusobno može odmeravati, i što je najvažnije ? ponavljati. Istorija je morfologija ljudske stranputice. Svi smo mi, međutim, u tu istoriju bačeni i u datom nam vremenu prinuđeni da je proživimo. Tako će biti sve do konačnog rešenja ljudskog pitanja. S obzirom da ono još nije na vidiku, mi, kao i naši preci i naši potomci svojim prisustvom oblikujemo kariku u lancu postojanja ne samo sopstvene loze, nego i svog naroda i ljudskog roda uopšte. Ma koliko naizgled nevažna i majušna, bez te karike ne bi bilo ni lanca. U njenom sitnom okviru nalazi se sažetak svih udesa i nesreća, ali i dobročinstva i humanosti.?
Na pitanje smatra li književno delo kao sliku stvarnosti, kao istoriju viđenu očima pisca, spisateljica nam kaže:
- Ono može da bude i jedno i drugo. Slika stvarnosti je podložna uglu posmatranja svakog pojedinca na različite načine. Da je krajem 15. veka u Španiji upitan inkvizitor da li je pravedno što se Jevreji na lomačama spaljuju, svakako bi odgovorio potvrdno . A da je upitan Jevrejin, on bi, razume se, odgovorio odrečno. Ali šta se dogodi kad se u čoveku sustignu obe krajnosti? Jedan od mojih likova, izvesni inkvizitor Garsija, najčešći progonitelj Jevreja, otkriva da je i sam poreklom Jevrejin, te napušta sve u šta je do tada verovao i pridružuje se koloni izbeglica na putu za Otomansko carstvo. Odjednom ono što je bilo pravedno i nužno, postaje grešno. Svoja nedela nesrećni Garsija dobročinstvom prema svom narodu treba nekako da iskupi. Takvi primeri su i tragični i smešni. Oni zapravo najbolje ilustruju privid čistote krvi i vere. Znači, i za pisca slika stvarnosti je samo onakva kakvom je autor sagledava, a u tu stvarnost ulazi i istorija.
Večan problem čoveka, dobro i zlo, muči i ovu spisateljicu. Šta ovi oprečni pojmovi za nju znače, kaže: ?Tema sukoba dobra i zla je neiscrpna i korišćena je od Šekspira do Dostojevskog. Na nesreću zlo, a na sreću ? dobro ? nije moguće iskoreniti. Često prilike čine ljude zlim. U ?Bajci o Benjaminu Baruhu?, nepravda i sužanjstvo su učinili Đorđa Vujičinog pljačkašem. Ipak, obasut dobrotom, on napušta svoj zločinački život i postaje drugačiji. Veliko zlo i tako retko a lako prepoznatljivo dobro svima su jasne kategorije. Mene zanima ono što je između te dve krajnosti: ni sasvim crno, ni sasvim belo, nego sivo. U sivom se većina ljudi kreće, znači u rasponu sitnih zloća i malih dobročinstava. Tu su i junaci mojih romana, svi osim travara u ?Bajci? i Blanke Salom u ?Mirisu kiše na Balkanu?. NJih dvoje su ?dobre vile?. Da, želim da verujem da i one postoje, inače kakav bih ja to bajkopisac bila??
Uveravajući je da ona ipak najradije opisuje ljude u potrazi za srećom i životom, ona nam najpre upitno odgovara:
- Nismo li svi u večnoj potrazi za srećom? Ta činjenica se kod čoveka ne menja. Razlikuje se jedino opšte, a i lično značenje, poimanja sreće. Sreća u viktorijanskoj Engleskoj, recimo, nije predstavljala isto što i u renesansnoj Italiji, kao što ni sreća za tinejxera nije ista onoj za kojom se poseže u zrelosti. Ni sreća za siromašnog nije jednaka sa onim što bogataš naziva srećom. Jevreji, možda, imaju izraženiju težnju za srećom u poređenju sa nekim drugim narodima. Oni gaje ogromnu ljubav prema životu, jer im je on tako često bivao ugrožen. Dragocenije je ono što čoveku izmiče od onoga što mu je dato. Borba za goli opstanak čini taj opstanak vrednijim i očeličuje one koji se generacijski za život bore.
A o svom životnom kredu, sagovornica kaže: ?Treba uživati u sitnim radostima, svakodnevnim povoljnostima, jer samo tako se razumno biće može radovati svaki dan.?

Moć knjige
- Od pećinskog čoveka do današnjeg, ista je borba za primat - kaže Gordana Kuić. - Neprestano se vojuje za teritorijalnu i vlastodržačku prevlast. Što se književnosti tiče, ona je slika, lični uvid u sva ljudska stanja i stremljenja. Ona je njihov rezultat, a ne njihov uzročnik. Ona može ponekad da deluje blagotvorno na čitaoce, na njihovo raspoloženje, da, povremeno izmene njihov stav, da pospeši pomirljivost ili rasplamsa borbenost, upozori, posluži za ugled, ali ne i da menja osnove ljudske prirode.

Dušan STANKOVIĆ

Blic
12.11.2002.

Gordana Kuić: Tragika doba se meri nedostatkom pravde. U čitavom XX veku na zemaljskoj kugli se nije ratovalo samo 15 dana! Pravda je ono što čovek očekuje od društva u kome živi. I kada to ne dobije on postaje pobunjenik

Pravda postoji samo u bajkama

Bajka je oplemenjena stvarnost obdarena zrnom pravde za kojim večno sežemo.
Tragika svakog doba sličnog sadašnjem je u nedostatku pravde - napisala je Gordana Kuić u romanu ?Bajka o Benjaminu Baruhu? koji je objavila ?Narodna knjiga?. Naime, kao i njene prethodne knjige i ovaj roman je ubrzo nakon objavljivanja osvojio čitaoce i, po raznim anketama, dospeo u sam vrh bestseler lista.

U kojoj meri je taj stav da se tragika doba meri nedostatkom pravde primenljiv danas i ovde?
- Mislim da je to primenljivo na svaki trenutak u istoriji čovečanstva, i mirnodopski i ratni. A ratova je bilo i bilo. Ne mogu tačno da se setim gde sam pročitala taj podatak, ali u svakom slučaju on glasi da je u čitavom XX veku na zemaljskoj kugli bilo samo 15 dana bez ratova. Znate, po mom uverenju pravda je ono što čovek očekuje od društva u kome živi. I kada to ne dobije on postaje pobunjenik. Kao lik Đorđa Vujičina u mom romanu. On je počeo da mrzi zbog nepravde koja je naneta njegovom ocu i bratu. A iz mržnje mogu poteći samo loše stvari.

Ali, ta njegova mržnja i kasnije dobrota kojom je obasut na neki način ga vraćaju u razumno stanje.

Na koji način?
- On shvata da ta mržnja nije nikome pomogla, ni ocu i bratu, ni nikom njemu bliskom, ni njemu, ni bilo kom drugom. Znači, stvorila je samo zlo. Iz tog zla je on izišao shvativši dobrotu ljudi koji su ga spasli i krenuo drugačijim putem. Jednostavno, preoblikovao se.

Koliko, po vašoj oceni, među našim sugrađanima ima mržnje? U kojoj meri je izražena i evidentna?
- U svim turbulentnim momentima, u bilo kojoj državi, rađa se mržnja i nepravda i, kao što se zna, isplivava sve ono najgore što postoji u ljudima. Međutim, ne treba zaboraviti da upravo u takvim prelomnim trenucima i ono što je dobro se neverovatno primećuje. Znate, u mirnim vremenima ni jedno ni drugo nije istaknuto, tada imamo sitne zloće i sitna dobročinstva.

Može li tu umetnost, konkretno književnost, bilo šta da promeni ili popravi?
- Mislim da književnost, da se ograničimo na književnost, može da bude uzor, da pospeši borbenost, da pruži uvid u ljudska stremljenja i ponašanja, da smiri... Ali ja ne verujem da književnost može u biti da promeni one osnovne ljudske osobine. Smatram da književnost nije uzročnik nego rezultat ljudskih nastojanja. I to, pre svega, kao lični pogled svakog pisca ponaosob na neku temu ili prizor. Ali, to je, dakle, uvek lični uvid. Jer, fakte možete posmatrati sa raznih strana i obasjavati ih raznim svetlima.

Vaše svetlo je bajkovito. Iz knjige u knjigu vi tim svetlom obasjavate ne baš slatku sudbinu Jevreja...
- Moja majka je sefardska Jevrejka, a otac mi je Srbin. E sad, shodno jevrejskom načinu gledanja na stvari, ja sam 100 posto Jevrejka, a po srpskim merilima ja sam 100 posto Srpkinja. Pa vi vidite šta sam?! No, šalu na stranu, moja majka je zbog svog porekla doživela silne pogrome i progone a opet je često govorila, pogotovo u starosti, da je ona srećna žena. Ona je imala taj dar da gleda na život iz lepše perspektive.

Često se govori o nekoj, uslovno rečeno, sličnoj sudbini Srba i Jevreja...
- Postoji izvesna nesrećna nit koja prati i jedan i drugi narod. Međutim, ne poznajemo mi dovoljno istoriju kada to kažemo. Pogledajmo, recimo, tragičnu nit, nit koja je postojala za jednog Indijca ili za američkog Indijanca. Ima toliko naroda koje je zadesila nesreća. Čak mislim da nesreća uopšteno prati ljudski rod i to pre svega zbog osobina koje taj ljudski rod nosi.

Vratimo se romanu ?Bajka o Benjaminu Baruhu? i odnosu između realnog života i bajke?
- Bajka je jedan način da pravda bude zadovoljena. Vidite, moji junaci nisu ni prinčevi ni princeze, ali svaki čovek može biti plemić ako je iskren pred silnima, mudar pred lukavima, postojan pred prevrtljivcima i skroman pred hvalisavcima. I tada postaje junak životne bajke.

Knjiga se, ipak, završava jednom prilično teškom kategorijom; čekanjem?
- Jeste čekanje teško. Ali, vidite, Laura Levi koja ostavlja tu bajku, odnosno priču o svojoj porodici, iskreno se nada da će joj se sinovi vratiti iz logora. Čekanje je uvek ispunjeno iskrenom nadom i zato ono nije tako teško za onoga koji čeka. Uostalom, to je prirodno, ma koliko se činilo bajkovitim, jer inače ne bismo ni čekali.

Recimo, na kraju, ko je zapravo Benjamin Baruh?
- Benjamin Baruh je kao neki dobri duh, uvek u pravom trenutku na pravom mestu. On zapravo povezuje ta četiri grada, odnosno četiri porodice u romanu. Znate, ceo ovaj svet se može posmatrati kao naličje dok je lice na drugoj strani. E, Benjamin Baruh, odnosno travar iz Travnika, je živeo lice u svetu naličja i nije delio prokletstvo onih koji veruju isključivo u stvarnost.

Važna je priča
U vreme svakovrsnih razbijanja forme romana vi ipak pišete klasične priče u jednosmernom narativnom toku i za vaše knjige se kaže da su urbana proza?

- Ima tih tendancija postmodernizma ili post-postmodernizma. I tu takođe, po mom uverenju, ima vrsnih knjiga. Međutim, moj pristup nije takav. Znate svi smo mi skloni da etiketiramo stvari i svrstavamo ih u žanrove. No, mislim da ja pišem život, a on sam po sebi sadrži sve te karakteristike, odnosno žanrove. Mi smo svi nevoljno bačeni u istorijski kontekst koji je uvek, i u ratu i u miru, koloplet žanrova. Ali, uvek se sve bazira na priči. I mislim da nikada neće usahnuti ta ljudska potreba za pričanjem, odnosno slušanjem priča.

Tatjana Njezić