Miris kiše na Balkanu

Jest, tako ih mi starosjedioci zovemo, ali to nije lijepo, jer smo i mi davno dosli ovamo samo sa kuferima. Dakle, bas tada, nona Sara se razbolila i ubrzo umrla. Svi su tugovali, a kada je doslo proslo vrijeme zalosti, nonu poce da se raspituje "dje ima mladih Sefarda. Najzad mu rekose da mnogi zive ovdje u Saraju. Posto je svakako htio unucice, sakupio je svojih sedam kceri, sedam sluzavki i dvadeset jedan kovceg i posao na dug put. Poslije mnogo dana i noci stigao je u ovaj grad na kaldrmu i blato, medj narod koji je mahom govorio nerazumljivim jezikom. Domacini su ih zabezeknuto gledali zbog njihovih sirokih sukanja i cipaka, sesira, kapica i rukavica. "Ko da padose s onog svijeta!" uzvikivali su, dok su nonu, kceri i sluskinje zaibretili (zacudili) kad su culi srpski i vidjeli salvare. Ali, nasli su sto su trazili: obilje sefarskih mladica za zenidbu. Svaka kci i svaka sluzavka izabrale su po jednog princa iz snova. Tako su se, draga, sve poudavale, zivjele sretno i izrodile mnogo djece. A sto je najvaznije i zbog cega je nonu prevalio taj dugi put, produzavale su sa svojim obicajima, praznicima i jezikom. Nisu naucile srpski, bas kao ni ja, al" to im nije smetalo, jer svi koje su volile, govorili su ladinu. Granalo se stablo sefardsko preko jos jedne velike porodice...
Tokom ledene i duge sarajevske zime sneg bi napadao toliko da je stvarao smetove na ivicama plocnika od kojih prolaznici nisu mogli videti drugu stranu ulice. Rat se sve vise osecao, i kao sto me mama Estera predskazala, zivjeti je postalo sve manje prijatno. Nedostajalo je hrane. Jeli su hleb od nekog cudnog brasna iz koga je curila voda. Nemastinu su osecala i deca. Po vetrovitom vremenu Blanki je isla u kratkom mantilicu, sto joj je najmanje smetalo, jer je imala "toplu krv", pa su je sestre zvale i "vrucider". Samo jednom, dok se sankala, osetila je kako joj palci na nogama trnu. Tiho je plakala u cosku trpezarije, sve dok je mama nije primetila, pa joj istrljala prstice nekom mirisljavom tecnoscu, a zatim ih uvila u komad vune. Bolovi su prosli, ali Blanki nikad nije povratila osecaj na dodir u noznim palcima. Taj nedostatak joj je ostao kao uspomena na ratno doba. Upravo kao i osecaj na bolno cupanje u stomaku, koje bi jedino hrana mogla odstraniti. Dok su druga deca plakala i trazila od mame hleba, Blanki je cuteci podnosila glad.
Ne placi, kcerkice - rekla je uzevsi je na krilo i brisuci joj suze. - Zivot je s jedne strane surov, sa druge lep... od svega pomalo, malo smijeha, malo boli, malo pravde, malo nepravde, malo grubosti, malo njeznosti... A rasti je bolna stvar! Danas si porasla i jos mnogo treba da sasvim odrastes.
E pa zato sto je borba za djevojku oduvijek postojala. To je vitestvo koje se, vjerujte, cesto zavrsava krvoporlicem. Jer momci iz jednog sela zabranjuju onima iz drugog da dolaze kod njih na asik. Tek kad momak dokaze svoju hrabrost, dolazi do prosevine. Tad Srbin njenima nosi rakiju, dok musliman nudi halvu, kahvu, secer i duhan. Postavlja se sofra i uz jelo i pice domacini se dogovaraju kad ce svatovi doci po djevojku. Na odlasku, ona ih kiti rupcima, cevrmama, pazljivo i sa ljubavlju izvezenim. Vezla ih u tisini svog djevojastva i cistote sa strahom i zeljom u srcu da bude izabrana od onoga na koga je oko bacila. U znatizelji i iscekivanju, svaki bod priblizava je casu koji ce joj, po zakonu i obicaju, promijeniti zivot i dati joj svrhu opstanka. Kao i uvijek, tuga i radost pomijesani. Strah od novog i zelja za promijenom. Tako ona trepti i ceka, povija se pod tezinom nove odgovornosti, a da i ne zna sasvim jasno u cemu se ona sastoji. A onda svatovi dolaze po djevojku: konjanici i pjesaci. Nose pite i ostalu hranu , ploske, a ponekad i burad rakije. Uz pucnjavu i pjesmu udaraju bubnjevi i obijesti, krv kljuca, a glasovi se uplicu u cipku sto je vezu opanci u sitnom kolu.
A onda dolazi najvaznije: otac i mladozenja stanu na kucna vrata svaki s pojedne strane, pa uhvativsi se za ruke, primoraju mladu da sagnuta udje u kucu. Time ona dokazuje da ce biti pokorna i slusati muza i njegove roditelje. Mlada se pokloni pred ognjistem i poljubi ga...
... kako muslimani kradu djevojku. Prvo dolazi ceznutljivo saputanje dvoje zaljubljenih izmedju kojih se isprijecio musebak (drvena resetka na prozoru), kao neki zastitnik i cuvar djevojacke casti. Lisce susti u tihoj ljetnjoj noci, usne uznemireno podrhtavaju, a djevojka iza musebaka obasjana mjesecinom izgleda zanosnija i privlacnija nego vila. Eto, bas kao vi veceras! Momak trepti, topi se, a poslije vatrenih ljubavnih izjava ona mu daje amanet. U tom trenu zanosa ona ucini odluku za cijeli zivot. Svu"dje vam je isto, jal muslimani, jal" katolici, jal" Srbi... Ljubav vam je svu"dje lijepa, zanosna, nepono- vljiva... dok traje. Ali, cesto, roditelji ne daju pristanak, pa se mladji dosjetili i stvorio se obicaj kradje djevojke na bi li natjerali starije da im kazu ono " Da Bog da hairli ( sa srecom) zeljeli to oni ili ne. U gluho doba noci mladic krade djevojku, koja ponese samo najpotrebnije u jednoj bosci. Kasnije se ugovara "mijer" za koji mladozenja mora ispeci ovna ili krmka, pite, kolaca i hljeba, sto sve nosi mladinom ocu u znak pomirenja.

18.08.10

U maturskom radu bavila sam se analizom likova iz dela Ive Andrića. Bilo me je strah kako ću proći, pa danima nisam izlazila iz kuće iščitavajući Andrićeve romane i pripovetke.
Moja tetka Riki je kao balerina poznavala Milicu, kostimografkinju Narodnog pozorišta i suprugu poznatog pisca. Riki je zamolila Milicu da mi Andrić lično pregleda maturski rad. Nisam mogla da hodam koliko su mi noge drhtale od treme dok sam išla do Andrićevih. Pisac je sedeo ozbiljan u svojoj fotelji kada sam ušla u njegovu radnu sobu. Nisam mogla da govorim i jedva sam promrmljala: „Dobar dan, gospodine Andriću.“ On se nasmejao i staloženo mi kazao da sam divno napisala maturski rad i da sam marljiv učenik, počinje ispovest za „Blic nedelje“ Gordana Kuić, književnica.

U novembru 1961. godine bila sam brucoš na Filološkom fakultetu kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Svima sam hiljadu puta prepričala kako mi je nobelovac pregledao maturski rad.

Metodije

Blanka Levi i Metodije Kuić sreli su se u Sarajevu. Sefardska Jevrejka i Srbin iz Mostara dvadesetih godina prošlog veka nikako u javnosti nisu mogli da predstavljaju ljubavni par. Metodijeva familija je generacijama vodila trgovinu u Mostaru i bila na glasu po čestitosti i marljivosti. Uprkos sasvim izvesnoj budućnosti u Hercegovini, Metodije je odlučio da se osamostali i počne od statusa kalfe u Sarajevu. Bio je marljiv. Malo pomalo stigao je do sopstvene trgovine „Drina DD“, nekoliko bioskopa u vlasništvu i dnevnih novina „Jugoslovenska pošta“. Kada je upoznao Blanku, bio je jedan od viđenijih trgovaca u Sarajevu.

Blanka

Blanka je imala četiri sestre i njena familija je bila siromašna. Tada je brak između siromašne Jevrejke i bogatog Srbina predstavljao društveni skandal. Metodije je kao i svaki tipični Mostarac nekoliko puta ostavljao Blanku bez namere da se ikada s njom oženi. Nije hteo da ugrozi ugled mlade devojke, ali ona se zaljubila i strpljivo ga čekala sve dok Metodije nije iznajmio stan u kojem ih je, konačno srećne, zatekao Drugi svetski rat. Metodije je bio obavešten čovek i znao je šta Hitler sprema Jevrejima, pa se u nekoliko dana verio i oženio s Blankom. Ustaše su zajedno sa nacistima ušle u Sarajevo i odmah streljale ili odvele u logore sve viđenije Srbe. Metodija su zatvorili, ali je mnogo viđenijih Sarajlija intervenisalo za njegovo oslobađanje. Zadužio je mnoge ljude svojom dobrotom, pa su ga posle nekoliko dana prebacili u bolnicu odakle je pušten na kućno lečenje. Posle nekoliko sati Blanka i Metodije su samo u odelu pobegli za Beograd.

Rođena usred rata

Blanka me je rodila u sredrata 1942. godine, pošto je jedva priznala Metodiju da je trudna jer on nije želeo da rizikuje još jedan život u svojoj porodici u okupiranom Beogradu. „Novi život u svom tom umiranju u tragediji će nas oplemeniti i obavezati da preživimo“, kazala je Blanka Metodiju. Posle rata smo stalno zadirkivali mamu da se nikada ne bi udala da Hitler nije odlučio da porobi svet.

Oslobođenje

Oslobođenje Beograda nam je donelo nove patnje jer su nove vlasti mojoj porodici oduzele sve, a Metodija poslale u borski rudnik pod optužbom da je bio predratni kapitalista. Jedino nam nisu oduzeli porodičnu toplinu i ljubav. Moja tetka Riki Levi, koja je bila balerina, živela je s nama. Ona je junakinja mog romana „Miris kiše na Balkanu“. Tata nas je povremeno obilazio i tada sam bila presrećna.

Imala sam dve haljine i nikako nisam mogla da se odlučim u kojoj ću ići u šetnju s roditeljima, pa je Metodije jednom prilikom izgubio strpljenje, podigao me rukama u vazduh i bacio na krevet. Plakala sam glasno i dugo. Niko od ukućana nije mogao da me smiri jer otac do tada nije podigao glas na mene. Jedva su me umirili, a Metodije je kasnije govorio da je taj događaj izuzetak od pravila da je on izuzetan otac. Kada je odrobijao svoje u Boru, vratio se u Beograd, ali nikako nije mogao da nađe posao jer su nas vlasti tretirale kao građane poslednjeg reda. Čak nam nisu dali ni tačkice za hranu. Bili smo očajni, ali su ljudi iz njegovog nekadašnjeg preduzeća „Drina“ u Sarajevu angažovali mog oca kao dobavljača u Beogradu. Nekadašnji vlasnik firme bio je srećan što je postao njen spoljni dobavljač i po ceo dan je jurio šljive i četke po Beogradu, i to vozom slao za Sarajevo.

Sustanari

Gradski komitet je procenio da imamo višak stambenog prostora, pa nam je dodelio sustanare koji su nam trideset godina jeli dušu i kidali živce. Oni su sa sobom doneli i sopstveno „vaspitanje“ i navike, koji su bili šokantni za moju porodicu. Neprestano su urlali jedno na drugo bez ideje da još neko živi u njihovoj neposrednoj blizini. Gledala sam kako moja majka riba pod u našem delu stana dok sustanarka podbočena u sjajnom šlafroku i s papilotnama u kosi viče na nju jer nije zatvorila vrata pa se ušinula od promaje. Moji roditelji bi živeli duže da nisu morali da trpe sustanare u sopstvenom stanu. Od silnog i konstantnog nerviranja Metodije je postao dijabetičar a ja sam često u strahu plakala sklupčana u našoj prepolovljenoj dnevnoj sobi. Ukupno četrnaest puta su nas tužili sudiji za prekršaje i svih četrnaest puta su izgubili spor. Ma koliko moj otac nosio žig predratnog kapitaliste u novim društvenim okolnostima, sudije su zbog sopstvene časti odbacivale te tužbe. Opštinske vlasti su nekoliko puta našim prinudnim komšijama nudile zaseban stan, ali „gospođa“ učiteljica u penziji je sve to odbijala jer joj je bilo stalo da živi na sunčanoj strani Njegoševe ulice. Tek kada je u proleće 1976. naša komšinica bez dece umrla u stanu do našeg, gospođa je pristala da prekine svoj sustanarski staž. I danas živim u tom stanu u Njegoševoj ulici.

Suknja sa žiponima

Direktorka XIV gimnazije koju sam pohađala zvala se Stojanka, a nadimak Partizanka donela je direktno s fronta. Volela je da uleće u odeljenja bez najave. Svi profesori i đaci u školi su se plašili Stojanke. Živeli smo prilično skromno, ali kada sam se upisala u gimnaziju, počeli smo da dobijamo pakete od moje tetke Klare Dvornik koja je živela u Njujorku, jer nije želela da dočeka komuniste u Beogradu. U jednom od tih paketa se uz tada neprocenjiv kilogram kafe našla suknja „pun krug“ sa žiponom od sedam volana i lasteks kaišem. Kada sam se u tome pojavila u školi, svi su mislili da sam ćerka nekog partijskog rukovodioca.

Stojanka je po svom običaju kao furija uletela u učionicu i pred svima mi zadizala suknju i brojala volane. Bila sam sigurna da ću od straha umreti pred celim odeljenjem. Nisam znala da li stojim na podu ili na plafonu. Otrčala sam kući i više nikada nisam otišla u školu u modernoj garderobi. Razredna mi je rekla da sam stekla lošu reputaciju u školi i da bi trebalo da odem na radnu akciju i učlanim se u SKOJ kako bih se resocijalizovala s ostalom decom.

Brigadirka

Pitala sam oca da li da idem na radnu akciju, ali on mi je mudro rekao da tu odluku moram sama da donesem. Nikada mi nije ostrašćeno objašnjavao kako su komunisti terorisali našu porodicu jer nije želeo psihološki da me izoluje iz sveta u kojem sam živela. U SKOJ se nisam upisala, ali sam na radnu akciju otišla. S ostalim brigadirima pravila sam divno izletište od šipražja na Adi ciganliji. Spavala sam na šatorskom krilu rasprostrtom po zemlji i dobila sam užasne žuljeve od kopanja. Dlanove nisam videla od plikova. Imala sam poštedu jedan dan, pa sam za akcijaške novine napisala tekst o logorskim vatrama. To se dopalo članovima štaba, pa sam od tada prestala da kopam i počela redovno da pišem za novine. Preko dana sam brigadirima nosila vodu i bila baš ponosna na svoj novi status u brigadi. Moja radost nije dugo trajala jer sam brzo zaradila gnojnu anginu i pala u krevet s temperaturom od 40 stepeni. Buncala sam u snu i štabni lekar mi je jedva spasao život. Rekao mi je: „Gordana, umalo da te izgubimo zauvek.“

Američka romansa

Tetka Riki je otišla u Njujork na operaciju kuka i po povratku u Beograd zatekla je mog oca kako leži u krevetu posle moždanog udara. Bila sam na drugoj godini studija i Riki je odlučila da me oraspoloži jednim letovanjem. Odvela me je u dubrovački hotel „Ekscelzior“, što je za mene predstavljalo nepojmljivu raskoš. Na plaži me je diskretno ali uporno šacovao mladić sa velikim prstenom na ruci. „On je Amerikanac“, šapnula mi je Riki i krenula prema njemu. Pocrvenela sam kao bulka. Moja tetka je pričala s njim i ispostavilo se da je prsten njegovo univerzitetsko obeležje. Upoznala me je sa Didlijem Taftom, studentom Jejla.

Njegov pradeda je bio Vilijam Hauard Taft, 27. predsednik SAD, o čemu uopšte nisam imala pojma kada mi se udvarao i recitovao na Stradunu. Zaljubili smo se mnogo oboje i tada sam odlučila da jednu godinu studija provedem na Hanter koledžu u Njujorku. Putovali smo po SAD i upoznavali mnoge zanimljive ljude, ali mi je nedostajala mama i posle godinu dana propala je moja američka romansa. Vratila sam se u Beograd, upisala četvrtu godinu studija i pitala mamu od čega ćemo živeti pošto mi je otac u međuvremenu umro od drugog moždanog udara.

Realnost krize

Samo s Metodijevom penzijom ne bismo uspele Blanka i ja ni da se prehranimo, a kamoli da skromno živimo. Zato sam se javila na oglas američke ambasade u kojem su tražili prevodioce. Imala sam još dva ispita i diplomski do kraja studija. Posle tri različite faze razgovora s ljudima iz ambasade, konačno su me zaposlili. Radila sam od osam ujutro do šest po podne i bila ponosna što izdržavam mamu i mene. Uzela sam nekoliko dana odmora da bih diplomirala i bila prebačena u odeljenje za kulturu ambasade SAD u Beogradu. Kasnije su britanska i američka ambasada organizovale seminare za profesore engleskog jezika širom SFRJ. Bila sam zadužena za organizaciju tih seminara i upoznala sam svako mestašce u našoj divnoj nekadašnjoj zemlji. Dovodila sam poznate američke lingviste poput Hauarda Altmana da predaju jugoslovenskim profesorima engleskog jezika.

Strah na brodu

Nekada sam provodila sedam meseci na putu u toku jedne godine. Jednom, usred zime, morala sam da poletim sa jadranskog ostrva Krk za Beograd, da bih stigla na sledeći seminar u Osijeku. Magla je prizemljila avione, pa sam se po jakoj buri popela na poslednji trajekt tok popodneva prema Splitu. Posle pet minuta počela sam da prebiram po glavi sve važne momente iz života jer sam bila sigurna da će nas more potopiti. Talasi su se odbijali o prozore kabina na trajektu i svi putnici su čekali momenat da voda probije unutra. Plašila sam se smrti u ledenoj vodi.

Pisanje

Na sva putovanja po seminarima nosila sam pisaću mašinu jer sam „Miris kiše na Balkanu“, „Cvat lipe na Balkanu“ i „Smiraj dana na Balkanu“ napisala uz posao u američkoj ambasadi. Pisanje je muka ali i „unutrašnje moranje“ kako je to neko jednom definisao. „Miris kiše na Balkanu“ sam prekucavala pet puta i opet nisam bila zadovoljna. Moje knjige su moja najveća pustolovina. Bila sam jako uznemirena na premijeri predstave „Miris kiše na Balkanu“, jer sam se bojala kako će glumci teatarskim jezikom dočarati ono što sam napisala. Srećna sam izašla iz pozorišta jer predstava suštinski predstavlja moj roman. Sada Ljubiša Samardžić snima televizijsku seriju“Miris kiše na Balkanu“. Bila sam na setu i jako sam zadovoljna kako glumci izgledaju. Baš su pogodili epohu.

Sama

Udala sam se za 1968. godine za Nemca koji je radio kao službenik u avio kompaniji Luftfhansa. Imala sam besplatne avio karte pa sam svakog vikenda putovala iz Beograda za Bremen ili Hamburg kod muža jer nisam htela da ostavljam posao u ambasadi SAD. Mnogo smo putovali Evropom, ali smo posle nekog vremena zaključili da nismo jedno za drugo, pa smo se razveli. U braku sam se provodila i nikada svoje obaveze u njemu nisam ozbiljno shvatala. Bila sam prezauzeta poslom da bih mu se potpuno posvetila. Posle svih tih godina ostala sam u izvrsnim odnosima sa bivšim mužem i njegovom porodicom. On ima troje dece i njegova sadašnja žena je moja odlična prijateljica. Često se svi viđamo.

Lična karta
Gordana Kuić je rođena u Beogradu 1942. godine. Završila je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta i Hanter koledžu u Njujorku. Radila je kao savetnik za engleski jezik u Američkoj ambasadi u Beogradu, kao konsultant u AYUSA International u Beogradu, i kao administrator za engleski jezik u istočnoj Evropi i za humanitarnu pomoć bivšim jugoslovenskim republikama u Sorošovoj fondaciji u Njujorku. Jednom se udavala i razvela i nema dece. Objavila je romane: „Miris kiše na Balkanu“,
“Cvet lipe na Balkanu“, „Smiraj dana na Balkanu“, „Duhovi nad Balkanom“, „Legenda o Luni Levi“, „Bajka o Benjaminu Baruhu“ i „Balada o Bohoreti“, za koji je dobila književnu nagradu „Žensko pero“.

E. B.

13.05.09

Ne verujem u ono što se zove „žensko pismo“. Da sam napisala na knjigama Gordan Reljić umesto Gordana Kuić niko ne bi znao da sam žena

LJubitelji dela Gordane Kuić posle duže vremena biće u prilici da se druže sa omiljenom spisateljicom posle više godina. Ta prilika će im se sutra uveče ukazati u Madlenianumu u Zemunu, gde se od pre nekoliko nedelja daje predstava „Miris kiše na Balkanu“, rađena prema istoimenom romanu ove beogradske književnice, koju je uz pomenuti naslov proslavila i knjiga“Cvat lipe na Balkanu, zatim „Duhovi nad Balkanom“, „Bajka o Benjaminu Baruhu“. NJene knjige već godinama su u vrhu čitanosti u našim bibliotekama. Adaptacijom njenog romana u pozorišni komad Kuićeva je prezadovoljna, a uz to i veoma srećna jer su na daskama preko noći oživeli najmilije likove iz njenog sopstvenog života, njenu porodicu, o kojoj roman i govori.

Cena nezavisnosti

Jedan ste od retkih pisaca koji se svrstavaju u „slobodne strelce“. Koja je cena te nezavisnosti?
- Van svih sam krugova i zbog toga sam veoma srećna. Nisam član nijednog književnog društva, slobodan sam strelac. Uživam u tome i za to plaćam cenu. Izdvojena sam potpuno od svega. Ne želim da mislim ni o čemu što me sekira. Želim da se distanciram, da se ne nerviram za nešto što ne mogu da promenim.

U kojoj meri ste učestvovali u radu na samom komadu „Miris kiše na Balkanu“
- Moje učešće u radu na ovom komadu je bilo neznatno, ako izuzmemo emotivno. Znam da je autora najteže zadovoljiti, ali jedino što mogu da kažem je da sam prezadovoljna predstavom. Mislim da je ona predivno dramatizovana, režirana i odglumljena. Na premijeri sam prosto bila ushićena kada sam na sceni, pod svetlošću pozornice, videla svoje najbliže, roditelje, tetke, rođake... Uprkos mojoj upletenosti u srž komada, smatram da da sam vrlo objektivna i možda najveći kritičar onog što sam videla na sceni. Mislim da je veliki uspeh da se od jednog romana koji ima pet stotina strana napravi dobra predstava kakvu su napravili Nebojša Romčević i Ana Radivojević. Mislim da su likovi i događaji pokriveni i da ono što je uzeto iz romana jesu prave stvari koje daju sliku celog romana.
Da li se popularnost predstave“Miris kiše na Balkanu“ odrazila na prodaju vaših knjiga?
- Predstava jeste na neki način vratila u žižu interesovanja sve moje knjige. Interesovanje za predstavu je bilo veoma veliko, rasprodate su sve karte i to za sva izvođenja u sezoni, a sve to se odrazilo i na interesovanje za knjige. Ja sam na premijeri i reprizi potpisivala knjige i svet je kupovao. Srećna sam i što je sve moje romane objavila bosanska izdavačka kuća „Šahinpašić“ i što se oni prodaju u Bosni i Hercegovini, ali i u Hrvatskoj, u Zagrebu.
Zaljubljenici vaših knjiga očekuju novi roman...
- Moji romani imaju mahom istorijsku podlogu i zahtevaju dugu pripremu, rad na prikupljanju građe. Završila sam knjigu priča „Preostale priče“, jer nemam više snage za velike romane. To je strašan napor. Za ovu svoju odluku, za ovaj izbor pronašla sam podršku u Kuciju, pošto sam pročitala knjigu „Dnevnik loše godine“. On je rekao u toj knjizi ono što sam ja rekla mnogo puta, da za roman nema više tu izdržljivost. On na pitanje zašto više ne piše romane kad je u tome najbolji kaže: „Da bi napisao roman, moraš da budeš atlas, da čitav jedan svet držiš na svojim romanima i da ga tako podupireš mesecima, dok se njegovi događaji ne raspletu. Previše je to za mene onakvog kakav sam sada“.
Vaši romani su filmični. Ima li naznaka za moguću ekranizaciju?
Potpisala sam ugovor sa nemačkim producentom koji je veoma zainteresovan da napravi film prema mom romanu „Miris kiše na Balkanu“, ali otom-potom. Volela bih da se malo odlepim od „Mirisa kiše“. Postoje i drugi moji romani, o petnaestom veku, roman „Bajka o Benjaminu Baruhu“ ili „Legenda o Luni Levi“, ali to su ozbiljnije i mnogo skuplje priče.
Može li se u zemlji Srbiji živeti od pisanja?
- Apsolutno ne, ne može se živeti od pisanja.
Dobili ste više nagrada, priznanja. Šta mislite o podeli na „muške“ i „ženske“ nagrade, „muško“ i „žensko“ pismo?
- Žene su posle rata malo pisale, zacelo. NIN-ova nagrada je osvedočeno - muška, „Žensko pero“ ženska nagrada i to je tako, umesto da budu podeljene na dobru i lošu literaturu. Ja, inače, ne verujem u ono što se zove „žensko pismo“. Da sam napisala na mojim knjigama Gordan Reljić umesto Gordana Kuić, niko ne bi znao da sam ja žena. Postoji prvenstveno kvalitet, a ono što je najvažnije - čitanost. Sve dok se čita, knjiga živi. To je moj kredo - samo čitanost. Uz to smatram da roman mora da ima dobru priču, da pripoveda. Ništa bez dobre priče.

Mila Milosavljević

30.05.04

Kada se povijest davnih vremena prenosi sa naraštaja na naraštaj ona se pretvara u legendu, legenda u mit, a mit u bajku koja je demistifikacija mita Beogradska bestseler spisateljica Gordana Kuić napisala je romane “Miris kiše na Balkanu”, “Cvat lipe na Balkanu”, “Smiraj dana na Balkanu”, “Duhovi nad Balkanom” i “Legenda o Luni Levi”. To su romani u kojima ona opisuje život sefardskih Jevreja na Balkanu. “Miris kiše na Balkanu” objavljen je u Francuskoj pod pseudonimom Ana Gord, a uskoro bi trebalo da bude objavljen i engleski prevod. O novom romanu “Bajka o Benjaminu Baruhu” Gordana Kuić, između ostalog, kaže:
- Svi moji romani su i porodične priče, ponajviše prva trilogija koju čine “Miris kiše na Balkanu”, “Cvat lipe na Balkanu” i “Smiraj dana na Balkanu”. Ova trilogija prati sudbinu porodice Salom - Korać tokom gotovo cijelog 20. vijeka, tačnije od 1914. do 1990. godine. Svojevrsnu završnicu usuda svih junaka tog prvog kruga sažela sam u roman “Duhovi nad Balkanom” čiju sam strukturu sazdala po ugledu na satirsku dramu, formu poteklu iz antičkih vremena. Satirska drama (Euripidov “Kiklop” je jedina u cjelini sačuvana) se igrala da bi razgalila gledaoce poslije dugih i teških predstava grčkih tragedija. “Duhovi nad Balkanom” se sastoje iz četiri “epizodije” od kojih posljednja govori o španskoj inkviziciji s kraja 15. vijeka i predstavlja začetak druge trilogije. Njen junak, Huan Garsija Galan de Olivares, takozvani Inkvizitor na konju, koji progoni, muči i spaljuje na lomačama Jevreje (inkvizicija je svoje žrtve spaljivala, jer je katoličkim sveštenicima bilo strogo zabranjeno da prolivaju ljudsku krv) otkriva da je i sam Jevrejin potekao iz porodice “marana”, naime pokrštenih Jevreja. Iz te epizodije nekim logičkim slijedom izrodio se moj sljedeći roman “Legenda o Luni Levi”. On obuhvata posljednji dan boravka Jevreja u Španiji poslije jednog milenijuma njihovog prisustva na Iberijskom poluostrvu, naime 31. jul 1492, njihovo putovanje na istok prema Otomanskom carstvu i njihovo naseljavanje u Istanbulu. “Bajka o Benjaminu Baruhu” prati potomke iste loze u drugoj polovini 17. vijeka kada su Sefardi već krenuli prema sjeveru i naseljavali se u Sarajevu, Beogradu i Travniku, ali i u Dubrovačkoj Republici koja je kao na oštrici noža igrala opasan ples između istoka i zapada, orijenta i oskidenta, islamskog carstva i hrišćanskih kraljevstava. Od izgona iz Španije ti Jevreji se nazivaju Sefardima, jer S’farad na hebrejskom znači zapadna zemlja, Španija. Zanimljivo je takođe da je Kristofer Kolumbo čije je porijeklo obavijeno velom tajne krenuo na svoje prvo putovanje svega nekoliko dana poslije izgona Jevreja, naime 2. avgusta 1492. godine, vjerovatno spasivši nekolicinu Jevreja o čemu piše jedan nadasve nadahnut prikaz istraživanja tog perioda Simona Vizentala u knjizi “Jedro nade”.

- Ja ne vjerujem u romane bez priče. “Roman mora da priča” kaze Stendal. Kada se povijest davnih vremena prenosi sa naraštaja na naraštaj ona se pretvara u legendu, legenda u mit, a mit u bajku koja je demistifikacija mita. Tako su “Legenda o Luni Levi” i “Bajka o Benjaminu Baruhu” dobivši svoju romanesknu formu ostale legenda i bajka, ali su istovremeno svojevrsna mješavina porodične povijesti, pikarskog, avanturističkog, istorijskog i ljubavnog romana.

* Radnja “Bajke o Benjaminu Baruhu” dešava se u bližoj i daljoj prošlosti. Pripovjedač radnje je Laura Levi - Papo. Zašto ste se opredijelili za ovakav vid pripovijedanja?

- Ono što čitalac zna, Laura ne zna: ona ne zna šta se događa sa onima koji su odvedeni u Jasenovac. A ono što Laura zna, tok sudbina svih junaka romana, to čitalac ne zna. Mislim da ta dva predznanja, t.j. neznanja kreiraju svojevrsnu tenziju i dvostruku saosjećajnost i znatiželju. Ujedno, kao i u “Legendi o Luni Levi” gdje je roman ispresijecan segmentima o potjeri za volšebno nestalim inkvizitorom, tako je i u “Bajci o Benjaminu Baruhu” noseće štivo komentarisano samokritičkim upadicama pripovjedača. U romanima od preko 500 strana smatram da su ovakve vrste prekida dobrodošle. Svakako, uporedivost svih progona (od inkvizitorskog do nacističkog), od srednjovjekovnih do modernih vremena, još je jedan razlog za ovakav pristup u konstrukciji romana “Bajka o Benjaminu Baruhu”.

* Laura Levi - Papo, Vaša tetka bila je spisateljica i istraživač sefardske baštine između dva rata u Sarajevu. Recite nam još nešto o ovoj izuzetnoj ženi.

- Laura Levi - Papo, Bohoreta, bila je jedna od rijetkih žena u tadašnjoj sarajevskoj sefardskoj zajednici koja se bavila pisanjem pozorišnih komada i poezije i istraživačkim radom na polju očuvanja sefardske baštine i tradicije. Govorila je šest jezika i bavila se prevođenjem. Kao većina sarajevskih Jevreja, porodica Levi je živjela u siromaštvu. (O tom življu, sefardskoj sirotinji, najupečatljivije pripovijeda ljekar, pisac i mag atmosfere Isak Samokovlija u njegovim vanrednim i nezaboravnim pričama). Sredstva za školovanje su nedostajala pa se obrazovanje ženske čeljadi uglavnom odvijalo u kući, od starijih znanje se prenosilo na mlađe. Bohoreta se nikad nije predavala. Samouka (osim kratkog boravka u Parizu na Alianse Francaise), neiscrpno znatiželjna, temeljita u izučavanju i uporna u težnji da prosvećuje, zabilježi i otkine od zaborava, ona je sakupljala poslovice, stare izreke, romanse, opise nošnji svojih sunarodnica kroz vjekove. Njene drame, od kojih je najpoznatija “Esterka”, uglavnom govore o svakodnevnom životu u sarajevskim baštama i avlijama gdje se okupljaju žene, majke, tetke, kćeri, i raspravljaju o tekućim događajima, nevoljama i radostima, a dok pričaju one vrijedno vezu, pletu, kuvaju slatko ili dzem i uvijek pjevaju stare romanse donesene iz Španije uz ritmične udarce defa.

Bohoreta je pisala isključivo na ladino jeziku, jevrejsko - španskom, preservantesovom španskom sačuvanom gotovo pet vjekova među raznim jezicima raznih okruženja u mnogim državama gdje su se Sefardi rasuli. Cijeloj njenoj generaciji kao i svim prethodnim, jevrejsko - španski je bio maternji jezik, dok su druge jezike (u Bohoretinom slučaju srpski, turski i njemački kada je Bosna okupirana od strane Austrougarske) učili naknadno i poznavali bolje ili slabije. Bohoretini pozorišni komadi, uglavnom jednočinke, izvodili su članovi Jevrejskog kulturnog društva “Matatja” sa ogromnim uspjehom tako da je Laura Levi - Papo bila veoma omiljena i popularna među sefardskim življem tog vremena u Sarajevu. Njena drama “Esterka” gostovala je svojevremeno i u Beogradu, a nedavno je dramska sekcija Jevrejske opštine u Beogradu “Kralj David” pod vođstvom Mije Salom postavila njenu jednočinku “La pasiensia vale muco” (“Strpljenje mnogo vredi”) na jevrejsko - španskom koji članovi trupe nijesu poznavali te im je g. Eliazar Papo, došavši iz Izraela u Beograd, svakom pojedinačno snimio tekst i dao prevod na srpski. On je takođe zasnovao svoju magistarsku tezu na radovima Laure Papo. Prisustvujući toj sjajnoj kostimiranoj predstavi nijesam mogla da se otmem utisku da je moja tetka poslije gotovo 70 godina najednom oživjela. Kao što svaki mrtav pisac na neki način oživi kada njegovo djelo čitalac uzme u ruke.

* Jedan Vaš junak kaže:”Jedini smisao poznavanja prošlosti je u predviđanju budućih nepogoda”. Možemo li izvući pouku iz svega što nam se dešavalo?

- Trebalo bi da možemo, ali je veliko pitanje, hoćemo li. Da li je ijedan narod više od jevrejskog bio spreman da izvuče zaključak na osnovu prošlosti i predvidi stradanja holokausta? Pa ipak, ta najveća tragedija u zabilježenoj istoriji završila se sa šest miliona zvjerski mučenih i ubijenih Jevreja. Jer, uprkos iskustvu svih prethodnih progona tokom dvije hiljade godina života u dijaspori niko nije mogao da predvidi ili pak zamisli u “civilizovanom” modernom dobu 20. vijeka nacističku ideju “konačnog rješenja jevrejskog pitanja”, naime, detaljnog plana uništenja doslovce svih evropskih Jevreja. Poimanje takve zamisli i njeno izvršenje trebalo bi da budu strani svakom iole normalnom ljudskom biću, a ipak su se dogodili. I u tom procesu - od zamisli do izvršenja - učestvovalo je na hiljade ljudi, od nacističkih vođa do običnih vojnika koji su, recimo, vozili autobuse - dušegupke pune žena, djece, mladića i staraca, što je potresno opisao David Albahari u romanu “Gec i Majer”.

* Pišete o prošlosti koju dobro poznajete. U kom smislu nalazite poređenje našeg današnjeg vremena sa prošlošću?

- Prošlost poznajem mnogo manje nego što bih željela. Čini mi se da se zabilježena istorija, dakle sva prošlost, zasniva na osobinama ljudske prirode. Koliko je ljudski rod napredovao u tehničkim dostignućima, toliko je, rekla bih, suštinski ostao nepromijenjen. Mržnja, ratovi, nepravde, laži, ali i ljubav, mir, pravda, istina, bore i dalje svoje bitke sa nepredvidivim ishodima. Znači, osnova je ostala ista, sve ostalo su nijanse: nekada je bila toljaga, mač ili luk i strijela, sada su kalašnjikovi, neutronske bombe i rakete. Vjerujem da čovjek mora još mnogo koraka da pređe da bi učinio značajan pomak u okviru svog bića. Možda će se to dogoditi kada odgovorimo na suštinska pitanja odakle smo, zašto jesmo i kuda idemo.

* Pripadate velikoj “porodici” sefardske književnosti čiji su pisci rasuti po mnogim zemljama. Šta vas povezuje?

- To osjećanje “porodice” me je prvi put dotaklo prošle godine na konferenciji u Parizu koja je okupila pisce i naučnike koji se bave sefardskom tematikom. Tom prilikom sam nekolicinu upoznala, a među njima i “Pobjedinog” prethodnog sagovornika g. Ričarda Zimlera, ali nažalost nijesam još pročitala njihova djela. Često je tome razlog jezik, jer svi oni pišu, kao i ja, na svojim maternjim jezicima, turskom, bugarskom, hebrejskom, portugalskom, španskom, a prevoda na engleski i srpski je malo. Pisanje na ladinu i jidišu je izumrlo u onim razmjerama u kojima je nekada postojalo, ali veoma je razvijena revitalizacija oba ova jezika i to na svjetskom nivou. Veliki centri širom svijeta za očuvanje sefardske i askenaške tradicije izdaju ozbiljne časopise na ladinu i jidišu u kojima se objavljuju brojni literarni prilozi, poezija, eseji i pripovijetke. Već pomenuti Eliazar Papo, zapravo Rajko Jajčanin(eto jednog konvertita modernog vremena upravo kao i sadašnji beogradski rabin Isak Asijel!) napisao je “megilu” o Sarajevu na ladinu koja je tek kasnije prevedena na srpski.

* Planirate li nastavak “Bajke o Benjaminu Baruhu”?

- Već dosta dugo razmišljam o završetku druge trilogije i nadam se da ću uskoro početi da pišem moj sedmi roman koji bi trebalo da ima epistolarnu formu.

Prilagođavanje, bez gubljenja identiteta

* Gdje su, po Vama, korijeni jevrejskih patnji?
- Rekla bih da je gubitak države i teritorije jedan od najvažnijih razloga jevrejskog stradanja. Jevreji su proganjani tokom dva milenijuma rasijanja, ali to i nije toliko začuđujuće, jer su mnogi narodi doživjeli slično i bivali istrijebljeni ili se asimilovali (Maje, Asteci, Vikinzi, Kelti i još mnogi drugi). Ono što je impresivno kod jevrejskog naroda je njihovo opstajanje, njihovo trajanje uprkos svim preprekama, nepodnošljivim uslovima života, pogromima i progonima. Zadivljujuća je njihova upornost, svijest o pripadnosti svom narodu, moć prilagođavanja bez gubljenja identiteta, poštovanje nasljeđa, praznika i običaja, pridržavanje propisa datih u Talmudu, očuvanje svetog jezika, hebrejskog, kao jezika molitve i svetovnih jezika, jevrejsko-španskog, ladina kod Sefarda i jidiša kod Aškenaza, Jevreja “sa sjevera” iz Njemačke, Poljske, Rusije.

Mržnja prema drugačijem

Živjeći tako dugo u raseljenju, a ostajući ono što jesu, Jevreji su izazivali mržnju - mržnju prema nepoznatom, drugačijem svijetu, vjerovanju, načinu razmišljanja, odjeći, čvrstom držanju hermetički zatvorene zajednice. Trebalo bi pročitati roman “Rob” od Isaka Baševisa Singera (jednog od posljednjih velikih pisaca koji su pisali na jidišu) da bi se bar djelimično shvatio život Jevreja u tuđem okruženju, naime u Poljskoj. Takođe je poslovična jevrejska ljubav prema životu, njihova snalažljivost i borba za održanje zajednice, borba za uspjeh, napredak i znanje.

Kaneti, Albahari, David

Što se tiče pisaca Sefarda na prvo mjesto bih stavila Elijasa Kanetija, jedinog Sefarda Nobelovca, zatim Prima Levija, A.B. Jehošuu, a kod nas od Haima Daviča koji je prvi pisao na srpskom, preko Žaka Konfina, Isaka Samokovlije do Davida Albaharija i Filipa Davida koji je mješavina Sefarda i Aškenaza. Većina poznatih američkih jevrejskih pisaca poput Sola Beloua, Filipa Rota, Bernarda Malamuda, I.B. Singera su Aškenazi.

Vujica Ognjenović

01.01.00

David Albahari "U nastojanju da prikaze sudbinu jedne jevrejke s naseg tla, autor je, u stvari, otisao mnogo dalje: pokazao je da se od neminovnosti istorije ne moze pobeci..."

01.01.00

Nagrada za najcitaniju knjigu u 1996. godini po anketi koju je vodila Narodna biblioteka Srbije i sedmo mesto na listi bestselera 1995. godine po anketi koju je, takodje, vodila Narodna biblioteka Srbije.

Večernje novosti
10.11.2002.

Sva lica sreće

?Pisani lako i jednostavno, raspričano, bez strogosti i gustine, romani Gordane Kuić uglavnom poštuju sva klasična pravila pripovedanja: obilje detalja i neposredno kazivanje kroz koja naviru raznovrsni likovi, sudbine pojedinaca i rasuti znaci prepoznatljivog vremena.? Tako je akademik Predrag Palavestra u podužoj studiji ?Jevrejski pisci u srpskoj književnosti? opisao stvaralaštvo ove spisateljice čiji su romani ?Miris kiše na Balkanu?, ?Cvat lipe na Balkanu?, ?Smiraj dana na Balkanu? i ?Duhovi na Balkanu? godinama bili bestseleri u Srbiji.Ovog puta ona je napisala i roman ?Bajka o Benjaminu Baruhu?, koji je upravo objavila ?Narodna knjiga?.
- Istorijski romani su odavno napisani, baš kao i istorija ? kaže Gordana Kuić, odgovarajući na naše pitanje ne pripadaju li njena dela odrednici da su ?istorijska?. ? Savremeni romansijer, a ja to jesam i kad odlutam u Španiju 15. veka ili Travnik, Beograd, Sarajevo i Dubrovnik iz 17, ili bilo gde u 20. veku, pa i u budućnost (kao u ?Duhovima nad Balkanom?) delimično piše romane o istoriji. Istovremeno pišem psihološke, ljubavne, tragikomične, magijske, realističke romane, i kakve sve još ne! Ovo nije teorija, ovo je životno stanje romana koje po mom osećanju nikada neće umreti uprkos teorijskim predskazanjima onih koji ne razumeju da je priča večna i da nas ona jedino brani od nepostojanja.
O tome da li nju kao spisateljicu više zanima ?udes istorije? ili humanost, kaže nam: ?LJudi su iz dubine zla u sebi stvorili istoriju, zapisao je Borislav Pekić. Za dobro, veli on, nikakav razvoj nije nužan, nikakva hronologija. Ona je potrebna zlu da se u prostoru i vremenu međusobno može odmeravati, i što je najvažnije ? ponavljati. Istorija je morfologija ljudske stranputice. Svi smo mi, međutim, u tu istoriju bačeni i u datom nam vremenu prinuđeni da je proživimo. Tako će biti sve do konačnog rešenja ljudskog pitanja. S obzirom da ono još nije na vidiku, mi, kao i naši preci i naši potomci svojim prisustvom oblikujemo kariku u lancu postojanja ne samo sopstvene loze, nego i svog naroda i ljudskog roda uopšte. Ma koliko naizgled nevažna i majušna, bez te karike ne bi bilo ni lanca. U njenom sitnom okviru nalazi se sažetak svih udesa i nesreća, ali i dobročinstva i humanosti.?
Na pitanje smatra li književno delo kao sliku stvarnosti, kao istoriju viđenu očima pisca, spisateljica nam kaže:
- Ono može da bude i jedno i drugo. Slika stvarnosti je podložna uglu posmatranja svakog pojedinca na različite načine. Da je krajem 15. veka u Španiji upitan inkvizitor da li je pravedno što se Jevreji na lomačama spaljuju, svakako bi odgovorio potvrdno . A da je upitan Jevrejin, on bi, razume se, odgovorio odrečno. Ali šta se dogodi kad se u čoveku sustignu obe krajnosti? Jedan od mojih likova, izvesni inkvizitor Garsija, najčešći progonitelj Jevreja, otkriva da je i sam poreklom Jevrejin, te napušta sve u šta je do tada verovao i pridružuje se koloni izbeglica na putu za Otomansko carstvo. Odjednom ono što je bilo pravedno i nužno, postaje grešno. Svoja nedela nesrećni Garsija dobročinstvom prema svom narodu treba nekako da iskupi. Takvi primeri su i tragični i smešni. Oni zapravo najbolje ilustruju privid čistote krvi i vere. Znači, i za pisca slika stvarnosti je samo onakva kakvom je autor sagledava, a u tu stvarnost ulazi i istorija.
Večan problem čoveka, dobro i zlo, muči i ovu spisateljicu. Šta ovi oprečni pojmovi za nju znače, kaže: ?Tema sukoba dobra i zla je neiscrpna i korišćena je od Šekspira do Dostojevskog. Na nesreću zlo, a na sreću ? dobro ? nije moguće iskoreniti. Često prilike čine ljude zlim. U ?Bajci o Benjaminu Baruhu?, nepravda i sužanjstvo su učinili Đorđa Vujičinog pljačkašem. Ipak, obasut dobrotom, on napušta svoj zločinački život i postaje drugačiji. Veliko zlo i tako retko a lako prepoznatljivo dobro svima su jasne kategorije. Mene zanima ono što je između te dve krajnosti: ni sasvim crno, ni sasvim belo, nego sivo. U sivom se većina ljudi kreće, znači u rasponu sitnih zloća i malih dobročinstava. Tu su i junaci mojih romana, svi osim travara u ?Bajci? i Blanke Salom u ?Mirisu kiše na Balkanu?. NJih dvoje su ?dobre vile?. Da, želim da verujem da i one postoje, inače kakav bih ja to bajkopisac bila??
Uveravajući je da ona ipak najradije opisuje ljude u potrazi za srećom i životom, ona nam najpre upitno odgovara:
- Nismo li svi u večnoj potrazi za srećom? Ta činjenica se kod čoveka ne menja. Razlikuje se jedino opšte, a i lično značenje, poimanja sreće. Sreća u viktorijanskoj Engleskoj, recimo, nije predstavljala isto što i u renesansnoj Italiji, kao što ni sreća za tinejxera nije ista onoj za kojom se poseže u zrelosti. Ni sreća za siromašnog nije jednaka sa onim što bogataš naziva srećom. Jevreji, možda, imaju izraženiju težnju za srećom u poređenju sa nekim drugim narodima. Oni gaje ogromnu ljubav prema životu, jer im je on tako često bivao ugrožen. Dragocenije je ono što čoveku izmiče od onoga što mu je dato. Borba za goli opstanak čini taj opstanak vrednijim i očeličuje one koji se generacijski za život bore.
A o svom životnom kredu, sagovornica kaže: ?Treba uživati u sitnim radostima, svakodnevnim povoljnostima, jer samo tako se razumno biće može radovati svaki dan.?

Moć knjige
- Od pećinskog čoveka do današnjeg, ista je borba za primat - kaže Gordana Kuić. - Neprestano se vojuje za teritorijalnu i vlastodržačku prevlast. Što se književnosti tiče, ona je slika, lični uvid u sva ljudska stanja i stremljenja. Ona je njihov rezultat, a ne njihov uzročnik. Ona može ponekad da deluje blagotvorno na čitaoce, na njihovo raspoloženje, da, povremeno izmene njihov stav, da pospeši pomirljivost ili rasplamsa borbenost, upozori, posluži za ugled, ali ne i da menja osnove ljudske prirode.

Dušan STANKOVIĆ

Blic
12.11.2002.

Gordana Kuić: Tragika doba se meri nedostatkom pravde. U čitavom XX veku na zemaljskoj kugli se nije ratovalo samo 15 dana! Pravda je ono što čovek očekuje od društva u kome živi. I kada to ne dobije on postaje pobunjenik

Pravda postoji samo u bajkama

Bajka je oplemenjena stvarnost obdarena zrnom pravde za kojim večno sežemo.
Tragika svakog doba sličnog sadašnjem je u nedostatku pravde - napisala je Gordana Kuić u romanu ?Bajka o Benjaminu Baruhu? koji je objavila ?Narodna knjiga?. Naime, kao i njene prethodne knjige i ovaj roman je ubrzo nakon objavljivanja osvojio čitaoce i, po raznim anketama, dospeo u sam vrh bestseler lista.

U kojoj meri je taj stav da se tragika doba meri nedostatkom pravde primenljiv danas i ovde?
- Mislim da je to primenljivo na svaki trenutak u istoriji čovečanstva, i mirnodopski i ratni. A ratova je bilo i bilo. Ne mogu tačno da se setim gde sam pročitala taj podatak, ali u svakom slučaju on glasi da je u čitavom XX veku na zemaljskoj kugli bilo samo 15 dana bez ratova. Znate, po mom uverenju pravda je ono što čovek očekuje od društva u kome živi. I kada to ne dobije on postaje pobunjenik. Kao lik Đorđa Vujičina u mom romanu. On je počeo da mrzi zbog nepravde koja je naneta njegovom ocu i bratu. A iz mržnje mogu poteći samo loše stvari.

Ali, ta njegova mržnja i kasnije dobrota kojom je obasut na neki način ga vraćaju u razumno stanje.

Na koji način?
- On shvata da ta mržnja nije nikome pomogla, ni ocu i bratu, ni nikom njemu bliskom, ni njemu, ni bilo kom drugom. Znači, stvorila je samo zlo. Iz tog zla je on izišao shvativši dobrotu ljudi koji su ga spasli i krenuo drugačijim putem. Jednostavno, preoblikovao se.

Koliko, po vašoj oceni, među našim sugrađanima ima mržnje? U kojoj meri je izražena i evidentna?
- U svim turbulentnim momentima, u bilo kojoj državi, rađa se mržnja i nepravda i, kao što se zna, isplivava sve ono najgore što postoji u ljudima. Međutim, ne treba zaboraviti da upravo u takvim prelomnim trenucima i ono što je dobro se neverovatno primećuje. Znate, u mirnim vremenima ni jedno ni drugo nije istaknuto, tada imamo sitne zloće i sitna dobročinstva.

Može li tu umetnost, konkretno književnost, bilo šta da promeni ili popravi?
- Mislim da književnost, da se ograničimo na književnost, može da bude uzor, da pospeši borbenost, da pruži uvid u ljudska stremljenja i ponašanja, da smiri... Ali ja ne verujem da književnost može u biti da promeni one osnovne ljudske osobine. Smatram da književnost nije uzročnik nego rezultat ljudskih nastojanja. I to, pre svega, kao lični pogled svakog pisca ponaosob na neku temu ili prizor. Ali, to je, dakle, uvek lični uvid. Jer, fakte možete posmatrati sa raznih strana i obasjavati ih raznim svetlima.

Vaše svetlo je bajkovito. Iz knjige u knjigu vi tim svetlom obasjavate ne baš slatku sudbinu Jevreja...
- Moja majka je sefardska Jevrejka, a otac mi je Srbin. E sad, shodno jevrejskom načinu gledanja na stvari, ja sam 100 posto Jevrejka, a po srpskim merilima ja sam 100 posto Srpkinja. Pa vi vidite šta sam?! No, šalu na stranu, moja majka je zbog svog porekla doživela silne pogrome i progone a opet je često govorila, pogotovo u starosti, da je ona srećna žena. Ona je imala taj dar da gleda na život iz lepše perspektive.

Često se govori o nekoj, uslovno rečeno, sličnoj sudbini Srba i Jevreja...
- Postoji izvesna nesrećna nit koja prati i jedan i drugi narod. Međutim, ne poznajemo mi dovoljno istoriju kada to kažemo. Pogledajmo, recimo, tragičnu nit, nit koja je postojala za jednog Indijca ili za američkog Indijanca. Ima toliko naroda koje je zadesila nesreća. Čak mislim da nesreća uopšteno prati ljudski rod i to pre svega zbog osobina koje taj ljudski rod nosi.

Vratimo se romanu ?Bajka o Benjaminu Baruhu? i odnosu između realnog života i bajke?
- Bajka je jedan način da pravda bude zadovoljena. Vidite, moji junaci nisu ni prinčevi ni princeze, ali svaki čovek može biti plemić ako je iskren pred silnima, mudar pred lukavima, postojan pred prevrtljivcima i skroman pred hvalisavcima. I tada postaje junak životne bajke.

Knjiga se, ipak, završava jednom prilično teškom kategorijom; čekanjem?
- Jeste čekanje teško. Ali, vidite, Laura Levi koja ostavlja tu bajku, odnosno priču o svojoj porodici, iskreno se nada da će joj se sinovi vratiti iz logora. Čekanje je uvek ispunjeno iskrenom nadom i zato ono nije tako teško za onoga koji čeka. Uostalom, to je prirodno, ma koliko se činilo bajkovitim, jer inače ne bismo ni čekali.

Recimo, na kraju, ko je zapravo Benjamin Baruh?
- Benjamin Baruh je kao neki dobri duh, uvek u pravom trenutku na pravom mestu. On zapravo povezuje ta četiri grada, odnosno četiri porodice u romanu. Znate, ceo ovaj svet se može posmatrati kao naličje dok je lice na drugoj strani. E, Benjamin Baruh, odnosno travar iz Travnika, je živeo lice u svetu naličja i nije delio prokletstvo onih koji veruju isključivo u stvarnost.

Važna je priča
U vreme svakovrsnih razbijanja forme romana vi ipak pišete klasične priče u jednosmernom narativnom toku i za vaše knjige se kaže da su urbana proza?

- Ima tih tendancija postmodernizma ili post-postmodernizma. I tu takođe, po mom uverenju, ima vrsnih knjiga. Međutim, moj pristup nije takav. Znate svi smo mi skloni da etiketiramo stvari i svrstavamo ih u žanrove. No, mislim da ja pišem život, a on sam po sebi sadrži sve te karakteristike, odnosno žanrove. Mi smo svi nevoljno bačeni u istorijski kontekst koji je uvek, i u ratu i u miru, koloplet žanrova. Ali, uvek se sve bazira na priči. I mislim da nikada neće usahnuti ta ljudska potreba za pričanjem, odnosno slušanjem priča.

Tatjana Njezić