Beli zubi

Događaj se odigrava rano ujutru, a kasno u ovom veku, na Kirklvud Brodveju. U 6 časova i 27 minuta, 1. januara 1975. godine, Alfred Arčibald Džons, odeven u rebrasti somot, sedi u automobilu ispunjenom dimom, marke Cavalier Musketeer Estate, licem oslonjen na volan, i nada se da Večni sud neće biti prestrog prema njemu. Leži ispružen unapred, kao na krstu, opuštenih vilica, a ruke je raširio na obe strane, poput palog anđela; u šakama steže medalje za služenje u armiji ( u levoj ) i venčani list u desnoj ( u desnoj ), jer je rešio da sopstvene pogreške ponese sa sobom. Odsjaj zelenog svetla blesnu mu u oku, dajući mu signal da skrene desno, što je on odlučio da nikada ne učini. On se povinovao ovome. Bio je spreman na ovo. Od trenutka kada je bacio novčić, postojano se pridržava donete presude. Samoubistvo je, dakle, bila nametnuta odluka. U stvari, bila je to novogodišnja odluka.
Učiniće se neobičnim prvoj osobi koja bude primetila njegovu skljokanu priliku kroz staklo vetrobrana; delovaće čudno policajcu koji bude zadužen da sačini izveštaj, lokalnom reporteru poslatom da napiše pedesetak reči, kao i najbližem srodniku koji te reči bude pročitao. Onako stešnjen, između moćnog bioskopskog kompleksa od betona s jedne i džinovske raskrsnice s druge strane, Kriklvud nije bio nikakvo mesto. Nije to bilo mesto na koje bi čovek došao da okonča svoj život. Tu je čovek dolazio da bi se uputio nekuda, autoputem A-41. Ali Arči Džons nije želeo da umre na nekom prijatnom, udaljenom šumovitom terenu, ili na rubu kakve litice oivičene retkim vresištem. Po Arčijevom mišljenju, seoski živalj bi trebalo da umire na selu, a gradski u gradu. To je jedino prikladno. U smrti isto kao i u životu, i tako dalje. Logično bi bilo da Arči skonča u ovoj ružnoj gradskoj ulici u kojoj je, u četrdeset sedmoj godini, živeći sam, u jednosobnom stanu, iznad napuštene prodavnice pržene ribe i krompirica. On nije bio tip čoveka koji bi pravio opsežne pripreme - poput pisanja samoubilačkih poruka i uputstva za sahranu - ustvari, nije bio tip za bilo šta maštovito. Bilo mu je potrebno samo malo tišine, nekakvog psst, da bi uspeo da se koncentriše. Želeo je da se To dogodi u savršenom miru i tišini, kakvi vladaju u unutrašnjosti prazne ispovedaonice, ili u onom trenutku koji nastupa u mozgu, između misli i govora. Hteo je da To učini pre otvaranja prodavnica.
Nad njegovom glavom, lokalna banda krilate gamadi uzletela je sa nevidljivog legla, a zatim se obrušila i, kako je izgledalo, ustremila na krov Arčijevog automobila - da bi, u poslednjem trenutku, učinila nagli i upečatljivi zaokret u obliku slova U i spustila se graciozno, poput lopte u letu, na Husein-Ismael, čuvenu halalnu kasapnicu. Arči je već uveliko zabrazdio, pa nije dizao galamu zbog toga, već je samo gledao, toplo se osmehujući u sebi, kako izbacuju izmet prošaravši bele zidove crvenilom. Video je kako istežu svoje znatiželjne ptičje glave preko odvodnog kanala Husein-Ismaela i kako posmatraju sporo i ravnomemo oticanje krvi mrtvih životinja - živine, krava i ovaca - koje su visile na kukama, poput ogrtača okačenih po celoj radnji. Nesrećnici. Ovi golubovi bi instiktivno namirisali nesrećnike, pa su zata zaobišli Arčija. Jer, njega je, iako on to nije znao, a uprkos gumenom crevu Huvera, koje je lealo na mestu suvozača i pumpalo gasove iz izduvne cevi u njegova pluća, tog jutra pratila sreća. Sreća ga je tek tako orosila. Njegova svest se gubila i vraćala, a za to vreme su položaj planeta, muzika sfera, lepet prozračnih krila Tigrove mušice u, centralnoj Africi, kao i čitav splet onih okolnosti koje čine da se neko sranje dogodi ili ne dogodi - presudili da Arčiju treba pružiti još jednu šansu. Neko je, negde i nekako, doneo odluku da on treba da pozivi:

19.06.24 Politika

Debitantski roman Zejdi Smit, pun ironije i britanskog humora, urnebesna je priča o tri kulture i tri porodice kroz tri generacije Zejdi Smit

Roman prvenac književnice Zejdi Smit „Beli zubi” iz 2000. godine, književna kritika je ocenila kao bravurozan i osvojio je brojna priznanja, uključujući i Gardijanovu nagradu za prvu knjigu, kao i priznanje „Whitbread” za debitanski roman, a nedavno je ponovo objavljen i kod nas u izdanju kuće Booka u prevodu Ivane Đurić Paunović (prvi put je u srpskom izdanju objavljen još 2004. godine u izdanju Narodne knjige).

Šta je tako bravurozno u ovoj knjizi? Pre svega stil pisanja, pun ironije i britanskog humora. Radnja se dešava u Londonu, gde se život glavnog junaka Arčija Džounsa iz korena menja posle neuspelog samoubistva u sopstvenom automobilu u novogodišnje jutro 1975. godine (a samoubistvo nije uspelo zahvaljujući mesaru koji se naljutio što mu je Arčijev automobil blokirao ulaz u mesaru). Istog dana, Arči upoznaje Klaru Bouden, lepu devojku sa Jamajke, gotovo 30 godina mlađu od sebe, koja možda nikada ne bi uletela u njegov zagrljaj „da nije trčala najbrže što je mogla da bi pobegla od Rajana Topsa...” Ubrzo sledi venčanje i tu počinje urnebesna priča o tri kulture i tri porodice kroz tri generacije.

Autorka romana Zejdi Smit (1975) koja je i sama rođena u englesko-jamajčanskoj porodici u Londonu, ovde se ironično poigrava pišući o nasleđu i multietničkom okruženju. Tu su Jehovini svedoci, koje propagira Klarina majka Hortens dok smerno čeka kraj sveta, zatim Arčijev prijatelj Samad Ikbal, Indijac koji i nije iz Indije već iz Bangladeša, a radi kao konobar iako uopšte nije konobar, njegova supruga Alsana koja smatra da je ćutanje najbolji recept za porodični život, njena sestrična Nina koja misli da su muškarci u ovom veku već izazvali dovoljan haos i da ih je ionako previše, te da ih i ne treba više rađati... Slede brojni drugi likovi, tu su i genetski modifikovan miš, aktivisti za prava životinja, islamska fundamentalistička grupa KEVIN...

Poznati pisci poput Salmana Ruždija i Džulijana Barnsa, visoko su ocenili ovaj roman. Ruždi tvrdi da je oduševljen („Iznenađujuće samouveren debi, duhovit i ozbiljan...”), a Barns da je kao pisac ljubomoran („Od prve strane je jasno da je u pitanju gotovo apsurdan talenat...”). „Beli zubi” su, po oceni „Gardijana”, senzacionalno dobar roman, buran, smešan, satiričan i nežan.

Zejdi Smit pripada generaciji pisaca koja se afirmisala, kako svojim pogledima na rasna pitanja, tako i inovativnom upotrebom jezika kojim odražava različitost identiteta. Urnebesan humor, aktuelne teme i izvanredna veština pisanja doneli su joj svetsku slavu i brojna priznanja. Članica je Kraljevskog književnog udruženja od 2002. godine, a časopis „Granta” uvrstio ju je među dvadeset najboljih mladih britanskih pisaca prvo 2003, a zatim i 2013. godine.

Roman „Beli zubi” doneo joj je etiketu „multikulturalnog vunderkinda” koje dugo nije mogla da se otrese. Sa 24 godine postala je glas generacije i niko nije mario za to što njoj nije stalo da joj se slike pojavljuju u novinama tek da bi popunile prostor, kao što je objasnila u jednom intervjuu. Posle ovog uspešnog prvenca, objavila je „Sakupljača autograma” koji govori o posledicama slave, a čiji glavni junak, kako je priznala u jednom eseju, više liči na nju nego bilo koji drugi književni lik koga je stvorila. Naredni roman „O lepoti” doneo joj je nagradu 2006. godine, zatim je posle duže pauze objavila eksperimentalni, ali duboko lični roman „Severozapad” (2012), potom „Vreme svinga” (2016) i najnoviji „Obmana”.

Jedno vreme živela je u Njujorku, sa suprugom i dvoje dece, ali se tokom pandemije vratila u London, gde je danas, sa 48 godina, najzad prerasla etiketu „multikulturalnog vunderkinda” i postala dama britanske književne scene.

11.12.04 Danas

Ne dešava se baš često da debitantski roman dobije toliko pažnje koliko je to bio slučaj sa prvim romanom dvadesetčetvorogodišnje Engleskinje Zejdi Smit, "Beli zubi", koji je upravo objavila Narodna knjiga (prevod Zorice Smederevac) u svojoj već kultnoj ediciji Antologija svetske književnosti. Ovaj roman, objavljen 2000. godine, pored velikog komercijalnog uspeha, dobio je mnogobrojna priznanja poput Gardijanove nagrade za najbolju debitantsku knjigu, Widbredove nagrade za najbolji prvi roman, Nagrade pisaca Komonvelta, i Memorijalne nagrade Džejmsa Pejtbleka za književnost. Roman je takođe dobio nagradu EMMA - nagradu etničkih i multikulturalnih medija za najbolju knjigu/roman, a Zejdi Smit je proglašena za najbolju novu žensku medijsku ličnost. Pored ovih dobitnica je i WH Smith nagrade za najbolji mladi talenat. Za drugi roman "Skupljači autograma" dobila je Jevrejsku literarnu nagradu i nagradu Oranž za najbolje prozno književno delo. Trenutno piše treći roman "O lepoti", koji će biti objavljen 2005. godine.

Beli zubi su prevedeni na preko dvadeset jezika i adaptirani za emitovanje na televiziji. Najčešće je porede sa romanima Hanifa Kurejšija.

Priča prati dva muškarca koji se sreću tokom II svetskog rata, i ostaju prijatelji do kraja života, a priča završava neočekivanim raspletom i zabavnim finalom. U romanu se oseća atmosfera Jamajke, Turske, Indije, sve pomešano u multinacionalnom Londonu. Ono zbog čega je najviše hvale je, pored očigledno dobrog poznavanja muške psihe, odličan opis karaktera glavnih junaka, pomalo zbunjenih svetom u kome odrastaju njihova deca, a opet potpuno realnih, i izuzetno duhovitih u svojim razmišljanjima i filozofijama na razne teme.

J. M.