Beogradski krugovi

e vode potom i dalje huče, a u svom krilu terazijskog dvora, za pisaćim stolom pretrpanim hartijama, s glavom uronjenom u šake i olujom u grudima, sedi stasiti knez Mihailo i nehotice grči usne, kao da nemo potvrđuje ispravnost svoje odluke da se Julijino ljubavno pismo, koje je presreo verni Anastas Jovanović, ponovo zatvori i pošalje grofu Arenbergu, na označenu adresu. Nebo postaje još mračnije dok Laza Lazarević, zamišljen i grudobolan, stavlja poslednju tačku na svoju novu i poslednju pripovetku: možda je trebalo biti hrabriji, možda nije morao da spali Švabicu, možda je mogao da se odupre Hristićima, poljubi kavaljerski Poleksijinu ruku, pa požuri natrag u Berlin… možda, jer možda je naposletku ipak značajnije biti ceo čovek nego dobri sin. Zračak sunca zatim probija oblake, a jedan suvonjavi čovek s dugim zulufima, u crnom redengotu, stojeći pred ogledalom na vratima svoje kuće maši se za cilinder, koji mu načas beži iz ruke; nešto iznenađen, čovek se prene, posegne za šeširom, pa u susretu sa toplim ženskim očima led iz njegovog turobnog pogleda namah nestaje; Sofija Ristić mazno svom Jovanu pruža šešir i dugo, vrlo dugo, popravlja mu besprekorno uvezanu mašnu. A kako ljubav nikad nije usamljena, Jovanovu i Sokinu priču prate mnoge i bezbrojne: Draga Mašin i Aleksandar Obrenović, Elodija Liton i Čedomilj Mijatović, Beta i Rista Vukanović, Tomanija i Milan Nedeljković, Katinka i Miloš Savčić, Ita Rina i Milan Đorđević, Frida i Stanislav Binički, Ivanka i Aleksandar Deroko. . .

Sad zamislite kako sve ove predstave u svom beskonačnom nizu, oživljene i budne, titraju u duhu Beograda, a Beograd nastavlja da nam pripoveda staru priču o svetlosti i tami, besu i srčanosti, padu i letu, ljubavi i mržnji; naše priče grade ovaj grad, dok se mi – prošli, sadašnji i budući – ogledamo se u Gradu. Ovo je knjiga o Beogradu, a uspešno pročitati beogradske kodove znači utrti put svetlijoj stvarnosti.

Lara Đorđević