Kaldrma i asfalt

02.05.08

Na početku današnjeg Peščanika slušate istoričarku Dubravku Stojanović. Dubravka je dugo istraživala i rezultat toga je knjiga o Beogradu pod naslovom Kaldrma i asfalt.

Dubravka Stojanović: Ja sam se ranije bavila više-manje istim periodom, početkom 20. i krajem 19. veka i raznim temama, nacionalnim pitanjem, političkom istorijom, istorijom ideja i radeći to stalno sam nailazila na taj Beograd, na probleme njegove urbanizacije i maštala - jao, samo da završim ovo, pa ću onda da počnem da se bavim Beogradom. Time ću sebi dati odmor od nekoliko godina, da se nauživam u finim stvarima i da konačno izvadim ruke iz te politike. I došlo je to vreme da ja skroz uživam. Počela sam da se bavim Beogradom i kako sam počela da otvaram teme, tako sam padala u sve dublju depresiju. Bilo mi je mnogo gore nego dok sam se bavila ratovima, politikama, strankama, zato što se svaka tema koju sam otvarala pokazala kao paradigmatična. Pokazalo se da se tu gotovo ništa nije pomerilo. Sve to nam je prepoznatljivo, kao da se dešava na današnjim beogradskim ulicama.

Sve ono što se desilo u 20. veku, svetski ratovi, lokalni ratovi, građanski ratovi, revolucije, kraljevine, republike, ubistva kraljeva, premijera i svih ostalih, cela ta užasno brza istorija, koju mi kao tako mnogo proizvodimo – pokazalo se da to ništa nije tačno, da mi u stvari skoro ništa ne proizvodimo, jer u suštinskim temama nismo pomerili ništa. I da je sva ta brza istorija samo morska pena koja se brzo kreće i stvara pogrešan i lažan utisak da se ovde dešava mnogo toga. Ovde se stvari zapravo gotovo ne pomeraju. Naravno da je to na nekom prvom nivou komično i prepuno smešnih primera koje ću ispričati, ali koji su u stvari tragični i ovo je nešto najbolnije što sam do sada radila, sve u pokušaju da se bavim evropeizacijom Beograda i naše zemlje.

Evo, da pođemo od teme beogradskih ulica. One su uvek bile u vrlo lošem stanju. Nasleđena je džombasta turska kaldrma, za koju su strani putopisci tvrdili da, da bi se išlo tom kaldrmom - potrebni su vrlo jaka obuća i vrlo jaki karakteri. To je loša, poslednja kategorija turske kaldrme, i kada su Turci otišli iz grada 1868. otvorilo se pitanje šta da se radi sa tim ulicama. 25 godina su trajale debate o ulicama. Videćemo da je debata o kanalizaciji trajala 34 godine. Dakle, po više decenija se vode razgovori o temama koje su, zato je stvar bolna, nesporne. Ja sam se ranije bavila spornim pitanjima, kao što je da li Srbija treba da bude do Vranja ili do Jadranskog mora. Pa hajde da kažemo da tu ima neke dileme, ali u pitanju da li treba uvesti kanalizaciju nema dileme. Ljudi su živeli sa septičkim jamama i pomijarama, koje su se retko čistile, širile su se zaraze, kuće su zbog toga bile vlažne. Beograd i dan danas pati zbog toga, jer zato što nije bilo kanalizacije kuće nisu mogle da se podignu na dva sprata i tako dalje.

Prema tome, nije bilo nikakvog spora da to svi žele, ali 34 godine je prošlo od otvoranja pitanja kanalizacije do njenog konačnog uvođenja. Počeli su da me opsedaju razlozi za to, to jest kako se jedna nesporna tema produžava na 34 godine. Napravila sam tabelu razloga koji dovode do toga da se jedno takvo pitanje ne može rešiti: stalno su izbori, to blokira, jer se u stalnom iščekivanju izbora i smene vlasti ne radi ništa. Drugi faktor usporavanja je da posle izbora dolazi do smene vlasti, pa ona smeni celokupno činovništvo i otpusti sve stručne komisije. Jedan od razloga je i to što je Beograd uvek u lošim odnosima sa državnim vlastima, jer najčešće ima opozicionu vlast u odnosu na državnu i onda država namerno kinji Beograd i neće da mu, na primer, dozvoli zajam.

Zakon o gradu Beogradu i generalni urbanistički plan usvojeni su tek u međuratnoj Jugoslaviji i svi ovi radovi o kojima govorim su urađeni bez zakona i bez urbanističkog plana. Sledeći razlog su lični odnosi koji određuju ritam važnih radova. Iz ličnih razloga se smeni direktor vodovoda i onda sve stane na nekoliko godina. Imamo situaciju da predsedniku opštine beogradske odgovara neki projekat iz, najverovatnije, korupcionaških razloga i onda ga on gura. S druge strane, ponašanje pojedinaca često je bio i jedini način da se stvari uopšte pokrenu. Tu imamo izvanredan primer s uvođenjem struje, koja je u Beoradu uvedena 1891, što je bilo sasvim u skladu sa tadašnjim evropskim gradovima. Ali ona je uvedena samo zato što je jedan profesor Beogradskog univerziteta, Đoka Stanojević, to lično gurao. Vođena je propaganda protiv struje, pričalo se da će ljudi da oslepe kada se upale svetla, da će svi noću morati da se kreću sa zagaravljenim naočarama da ne bi došlo do masovnog slepila i tako dalje. Međutim, ovaj čovek je svojom neverovatnom upornošću to uspeo da uradi. I tu opet imamo paradigmatičan primer.

Pojedinac je to izgurao mimo sistema i nasuprot sistemu, ali sa druge strane opet imamo jednu neregularnost, je je Beograd dobio struju te 1891, a kanalizaciju 25 godina kasnije, a zakon o glavnom gradu još 15 godina kasnije. Dakle, umesto da prvo dobije zakon, pa kanalizaciju, pa ulice, pa konačno i struju i tramvaj, stvari su išle obrnutim redom zato što je taj pojedinac hteo da izgura struju.

Naši istoričari često kažu da je modernizacija kasnila zato što nije bilo novca. To stvarno deluje kao ubedljiv argument, ali ove analize Beograda pokazale su da se do pitanja novca najčešće nije ni stizalo. I da se opet vratim na moju omiljenu temu kanalizacije. 35 godina oni raspravljaju o dva pitanja, jedno je sistem kanalizacije, da li moderniji ili neki manje moderan, a drugo, da li da te kanalizacione vode odlaze i u Savu i u Dunav ili samo u Dunav. 35 godina se raspravlja o te dve teme, a za to vreme se ruše partijski odnosi, lični odnosi, rastu lične mržnje i tako dalje. Oni nikada nisu stigli do toga da li ima para za tu kanalizaciju i nikada nisu stigli do toga da li je taj Beograd ravna ploča ili je brežuljkast. I kada je konačno usvojen plan kanalizacije 1905, neko je rekao - Beograd je na brežuljkastom terenu.

Da se vratim na ulice, koje su bile stalni problem. Jedno od najvažnijih pitanja, koje je opet paradigmatično, bilo je da li da se temeljito srede ulice počevši od Knez Mihailove, pa da se šire na dalje ili da se svake godine deo budžeta obezbeđuje za to da se samo popravlja i krpi širi reon grada. I 25 godina se donosila odluka da se krpe rupe u širem delu grada. Na kraju je neko od inženjera iz tog vremena napravio račun i ispalo je da je to krpljenje šireg dela grada koštalo duplo više nego da se krenulo redom od centralnih ulica, koje bi onda bile definitivno sređene. Danas vi nemate konsenzus o tome hoćemo li u Evropu ili ne. Ali sve počinje nedostatkom konsenzusa o stvarima koje se mogu jednostavno izračunati, kao što je pitanje da li nešto košta više ili manje.

Primer koji se slušaocima najviše sviđa je primer Požarevačke ulice, koja je u nekom trenutku kaldrmisana pristojnom kaldrmom, ali je šest meseci kasnije otkriveno da je Nebojšina ulica u vrlo lošem stanju. I onda su gradske vlasti uzele novu kaldrmu iz Požarevačke ulice i njome kaldrmisale Nebojšinu ulicu. I u arhivu Beograda sam pronašla protesno pismo stanara Požarevačke ulice, na koje gradska uprava odgovara ovako - da, ali ne valja i Nebojšina, pa ste malo sreće imali vi, a onda Nebojšina. Naravno, tim vlastima nije bilo lako ni sa stanovništvom. Jedan od večitih problema beogradskih vlasti bio je da se konačno prokopaju ulice koje bi se ukrštale pod pravim uglom, jer je tursko vreme ostavilo u nasleđu krivudave i dijagonalne ulice, koje nisu imale rešetkastu konstrukciju. Bilo je potrebno da se izvrše masovne eksproprijacije privatnih imanja, da država plati privatnim vlasnicima da bi se ulice konačno prosekle. I naravno, bilo je vlasnika koji su toliko podizali cenu da država neke od ulica nije mogla da reši po više od 10 godina. To su danas neke od najlepših beogradskih ulica, Krunska, Baba Višnjina i Mutapova. Tu je prosto postojao gazda koji nije dao svoje imanje.

Baba Višnjina ulica nije mogla da se poveže sa Goldsvortijevom više od 12 godina i tragovi toga postoje i danas. Ili, dogovori se kaldrmisanje Mekenzijeve ulice. Dođe ekipa i istovari kamen za kaldrmu na sred ulice. Prolazi vreme, prođe godinu dana, kamen je i dalje na sred ulice, građani pišu molbe i žalbe gradskim vlastima, koje na kraju odgovore ovako - jeste, to je problem i saobraćaj u toj ulici je prekinut već godinu dana, jer kamenje stoji na sredini, ali tender za pesak nije uspeo.

Stanovanje je bilo izuzetno loše i mogu da navedem nekoliko primera. Recimo, u užem centru grada oko 61 odsto stanova imalo je samo jednu sobu, pri čemu se pod sobom podrazumevao prostor od 15 kvadratnih metara. I na tom prostoru od 15 kvadrata živelo je oko troje ljudi, a u nekim delovima, kao što je Savamala, živelo ih je i petoro. I to je uglavnom bilo građeno, kao što se i dalje može videti po Beogradu, po vagon sistemu. Zbog siromaštva je izgradnja počinjala negde u dubini dvorišta, pa tamo napravite jednu sobu od 15 kvadrata, pa joj dodate kuhinju, a sanitarne prostorije su u dvorištu. Kada skupite novca, dodate još jednu sobu i tako to ređate ka ulici. Savremenici Beograda početkom 20. veka kažu - Beograd ružno izgleda, jer se nikada ne stigne do ulice, do te fasade, već prema ulici obično stoje polusrušene tarabe. To je nešto što se i danas može videti na ulicama Beograda.

Pored realnih problema sa siromaštvom, uvek dođemo i do činjenice da je kočen razvoj, i to je ono što me je porazilo u tim istraživanjima. Naišla sam na neobičnu priču o tome da je 1897. godine donet u Skupštini Kraljevine Srbije građevinski zakon za grad Beograd. Po tom građevinskom zakonu građani koji bi podigli kuću na dva sprata, imali su izvesne privilegije: smanjivao bi im se porez i neki uslovi života bi im pojeftinili. Na taj način se stimulisala izgradnja kuća na dva sprata. I ta mera je bila uspešna i sazidano je 500 kuća na dva sprata.

Međutim, 1909. godine, dakle, 12 godina po donošenju tog zakona, jedna grupa radikalskih poslanika pobunila se protiv tih odredbi i rekla one uvode nejednakost u naš, inače jednak u siromaštvu, narod. To nije pravedno i vrlo je ružno prema onima koji ne mogu da podignu kuću na dva sprata. Beograd će biti mnogo lepši od drugih srpskih varošica, on će, bogami, imati sve dvospratnice, dok će drugi i dalje imati potleušice. Beograd će tako, kažu oni, ostavljati lažan utisak o Srbiji i sve više se udaljavati od Srbije, što se ne može dozvoliti. Beograd bi time izgubio nacionalno obeležje, a to je valjda upravo to siromaštvo i potleušice. Kada podignete drugi sprat, vi ste odmah otpadnik od nacije. I sa jednom vrlo žestokom, populističkom, egalitarističkom i nacionalističkom retorikom u skupštini, gde je zgranuta opozicija govorila - pa čekajte, taman smo uspeli 500 kuća na dva sprata da napravimo zahvaljujući tom zakonu, taman je nešto krenulo - Oni su uspeli da se taj zakon izmeni 1909. Tako više nije bilo olakšica za građane koji su radili na tome da grad bude lepši.

I to je jedan odgovor istoričarima koji kažu da modernizacija nije zaustavljana. To je pravi primer po kojem se vidi da je ona potpuno svesno zaustavljana, i to uvek istom argumentacijom. Ta argumentacija je egalitaristička, uvek u ime nacionalnog identiteta koji će se izgubiti ako iole krenemo napred, pa makar samo izgradili kuće na dva sprata. To se predstavljalo kao kraj nacionalnog identiteta.

Ta retorika je uvek protiv grada, uvek protiv obrazovanih. Između ostalog, u tim debatama je rečeno - Isus je po ovoj zemlji hodao dok nije bilo pismenih. To je bio jedan od argumenata koji su se sručili na dvospratnice. Ta retorika je uvek bila i antievropska, jer se tamo kaže - ako Beograd bude imao te dvospratnice, koje su postale simbol nekog neverovatnog razvoja, Srbija će izgledati kao go čovek koji je stavio monokl. Dakle, kao neka Fema, koja se pokondirila, a u stvari mi nismo to, mi nismo ta Evropa, nećemo da budemo ta Evropa. Ovo je stvarno užasan primer toga kako je elita, o čemu često govorimo u Peščaniku, svesno kočila razvoj ove zemlje, pa makar taj razvoj značio uvođenje kanalizacije, kaldrmu po kojoj se uopšte može preći, uvođenje struje ili bilo šta slično. Svaki od pokušaja da se stvar promeni izazivala je ogromne otpore i to je jedan od najporaznijih zaključaka do kojih sam došla.

Na mnogo primera pokazalo se da to građanstvo pokušava da vuče napred, pokušava da, ako ništa drugo, imitira tu Evropu, ali ta imitacija je već prvi korak ka razvoju. Vidi se da se tu stalno vodi jedan podzemni rat između građanstva i elite oko paradigme tog razvoja. Jedan od odličnih primera je pozorišni život toga vremena gde se pokazuje da je Narodna skupština usvojivši zakon o Narodnom pozorištu, prilikom osnivanja pozorišta na neki način izdiktirala misiju tog pozorišta rekavši da ono mora da gaji nacionalni repertoar sa naglaskom na istorijske drame, istorijske tragedije, koje bi širile ideju o nacionalnom identitetu, razvijale nacionalnu i istorijsku svest.

Pokazuje se da je pozorište ostajalo prazno onih večeri kada su se u njemu igrale nacionalne istorijske drame. Čak i Matoš u svojim izveštajima iz Beograda piše - Narodno pozorište ove zime je bilo sala za treniranje praznih klupa i stolica. Meni je to bilo zanimljivo, jer kasnije napisane istorije srpskog pozorišta prikrivaju činjenicu da beogradsko građanstvo nije išlo da gleda istorijske drame. Većina istorije pozorišta kod nas insistira na tome da je to bio omiljeni žanr. Ono što su ljudi tada, krajem 19. i početkom 20. veka, išli da gledaju je bilo sasvim u skladu sa nastankom masovne kulture. Oni su najviše išli da gledaju komade s pevanjem i pucanjem: operete i vodvilje. Bilo mi je zanimljivo da vidim taj napor elite da ukalupi građane i smesti ih po svaku cenu u istorijsku nacionalnu dramu i njen neuspeh da to uradi. Dakle, imamo sukob između zamišljene i stvarne nacije, jer stvarni građani Beograda jednostavno ne gledaju istorijske drame.

Kafane u kojima su se igrale operete i vodvilji nalaze se oko Trga Republike, nasuprot Narodnog pozorišta. Tu su se iz večeri u veče igrali vodvilji i sale su stalno bile prepune. Iz izveštaja se vidi da su tu dolazile čitave porodice, da je to trajalo do duboko u noć i da je leti čak produžavan rad tramvaja da bi se građani vratili sa vodvilja. To je očigledno bila omiljena kulturna zabava Beograđana, koji su time javno pokazali da njih nacionalni patos u tom trenutku nije zanimao onoliko koliko je to njihova elita želela. E, sad je zanimljivo da se vidi šta su bili programi tih vodvilja, odnosno koje su teme dominirale. Bilo je političkih tema, ali očigledno nije smelo da se ide daleko u kritici režima. Glavna preokupacija je bila neka vrsta ismevanja modernog života, što vidite po naslovima: Jagodinci i tramvaj, naprimer. To je bila jako omiljena scena ili mali komad koji se zvao Pregažen automobilom, što je valjda bio vrhunac novog modela smrti, kao pregazi te automobil. Ili ismevanje što Beograda, što seljačkog stanovništva u komadu Radenko na beogradskom žuru.

U tim komadima postoji apsolutna dominacija muško -ženskih odnosa, pri čemu je bilo svega jedan ili dva mačistička naslova, naprimer Jadan, mora da se ženi, a svi drugi naslovi jasno govore o tome da se ismevaju žene koje varaju svoje muževe, žene koje više ne kuvaju ručak, žene koje se više ne bave svojom porodicom, žene koje idu na žurke, žene koje sede u restoranima, žene koje puše. Tu postoji čitav niz naslova: Ljubavnik u bunaru, Muž koga žena ne vara, Užasan muž, a u podnaslovu To je onaj muž koji svuda traži svoju ženu. Dakle, neki papučić, dok njegova žena vitla po salonima i ženskim žurkama.

Postavila sam pitanje tumačenja popularnosti teme muško-ženskih komada. Oni su očigledno mizogini, tu se smejalo emancipaciji žena. Ali sa druge strane, da li je ta mizoginija istovremeno bila i modernizacija, jer ti komadi priznaju da se ta promena u društvu desila. Oni joj se smeju, ali se više ne postavlja pitanje ima li toga ili nema. To je realnost Beograda 90-ih godina 19. veka. I ma koliko elita pokušala da nametne istorijsku dramu Stanoje Glavaš ili ne znam šta, Narodno pozorište zvrji prazno, dok se ove predstave gledaju iz večeri u veče. To je za mene bio još jedan od dokaza da to građanstvo hoće da živi, da ono prihvata promene, dok njegova elita neprestano pokušava da ga stavi u nacionalni kalup.

Kafane su u to vreme centar, što bi ovi rekli, svekolikog života. Kafane su ključne za politički život. Veliki broj važnih događaja u istoriji Srbije desio se u kafani, od Svetoandrejske skupštine 1858. do primirja sa Turcima posle događaja kod Čukur česme. Stranke su većinom osnovane u kafani i svaka stranka je imala svoju kafanu i jasno se znalo gde ko sedi i nije bilo nikakvog načina da kao radikal odete u naprednjačku kafanu. Kafane su bile i, danas bismo rekli, poslanički klubovi. Oni bi se prvo našli u kafani, tu bi smislili svoje govore, predloge zakona, amandmana, a odatle bi otišli u skupštinu. U skupštini bi se desilo šta bi se desilo, a onda su se vraćali u kafanu, pa su tu stvar diskutovali. Sve stranke imale su svoje novine i one su se pisale takođe u tim kafanama. Te novine su bila neka vrsta kolektivnog dela, nastajale su tako što bi društvance sedelo za stolom i svako bi dodavao po jednu rečenicu i pooštravao ton.

U Moskvi su sedeli radikali, a prekoputa njih, u današnjoj Casini, sedeli su njihovi najveći protivnici, samostalci. Dakle, oni sede s dve strane Terazija, obično u baštama, i prepucavaju se preko Terazija. Politički život se ne vodi u institucijama, on se ne vodi čak ni u toj štampi, jer i u nju se preliva atmosfera kafanskog stola i dobacivanja parola protivnicima preko ulice. Tu su se skupljali birači koji su odlazili da glasaju, u kafane su stizali rezultati izbora. Svaki izbori u Srbiji praćeni su masovnim tučama, po mogućstvu u centralnim beogradskim ulicama, kako pišu savremenici, pa su se kafane pretvarale u priručne ambulante, u koje su stizali prijatelji određenih partija povređenih glava.

U političkim sukobima rušile bi se kafane suprotnog političkog tabora, jer su one bile simboli svojih stranaka. Tu su se skupljali dobrovoljci za odlazak na različita balkanska ratišta, tu su se skupljali i prilozi za razna ratovanja po Makedoniji, Bosni i Hercegovini. Komite su tu provodile zime, između Mitrovdana i Đurđevdana, kada su izvan šume, u gradu. Vidimo da su kafane bile centri političkog života, što je duhovito i lepo za anegdote, ali je problem u tome što taj život nije ušao u institucije. Važno je imati civilno društvo, to je temelj demokratskog društva, ali nastaje veliki problem ako iz civilnog društva stvari nikada ne stignu do državnog nivoa. I to je problem današnje Srbije, koja ima odličnu mrežu nevladinih organizacija, ali zapravo nikada nije došlo do toga da država prihvati te nevladine organizacije kao sopstveni interes. One su tu da bi korigovale državu i dok ne dođe do uticaja civilnog društva na državu, promašili su i civilno društvo i država.

Priča o kafanama razotkriva jedan od kontinuiteta slabosti ovoga društva. Sve imate, udruženja, odličnu štampu, slobodu štampe i govora, čak i nezavisno sudstvo, ali zapravo ništa ne može da obuzda tu državu, jer to samo građanstvo nema dovoljno snage da stvarno utiče na politički tok. Taj politički tok na kraju ostaje potpuno nedodirljiv, bez obzira što ste vi napravili sve institucije. To je jedan od tih stvarno poraznih zaključaka. Tako da su te kafane bile centar kulturnog života i nosioci modernizacije. Prva sijalica se upalila u kafani, prvi film se prikazao u kafani, prva harfa je došla u kafanu, prva opera je održana u kafani. Te kafane su bile i socijalne ustanove, često neka vrsta berze, pa se znalo koji majstori sede u kojoj kafani. Ako vam je potreban vodoinstalater ili zidar, vi odete u odgovarjuću kafanu, pa nađete svog majstora.

Još jedan od poraznih zaključaka je to da su kafane bile ključ srpske ekonomije. Postoji zapis britanskog putopisca Vivijanija, koji u svojoj knjizi, takođe poraznog naslova, Srbija - raj za siromašn?g čoveka, opisuje Beograd i kaže - svaka druga kuća je kafana, svaka druga radnja je menjačnica. To je opis današnjih beogradskih ulica i to samo pokazuje da su te dve privredne grane jedina mesta na kojima se novac obrće. Dakle, tu nema nijedne ozbiljne privredne grane. Samo postoji način da vi na jednoj kašičici kafe uzmete tri puta više novca ili da vrćenjem novca i manipulisanjem s kursom dinara ostvarite dobit. I tadašnji ekonomisti i strani putopisci pokazuju da su kafane jedino mesto živog kapitala. Ako neko propadne kao trgovac ili zanatlija, on skupi to malo novca što mu je ostalo, uloži u kafanu, obrne taj novac i onda se, ako uspe, ponovo vrati da bude trgovac. Dakle, to je jedino što donosi živi novac i bez obzira na sav šarm priče o čuvenim beogradskim kafanama i lagodnostima beogradskog kafanskog života, mislim da su to porazni zaključci, pre svega o civilnom životu, koji sve vreme ostaje razliven i mimo institucija.

Premijerovo zalaganje da se Evropska unija istera na čistinu, da nam kaže da li ona priznaje Srbiju sa Kosovom ili ne - tu ima nečeg perverznog, nečeg što prevazilazi racionalno. Racionalno je jasno da Evropska unija nema kapacitet da prizna jednu nezavisnu državu, da ona to nije uradila i neće uraditi, već to mogu da urade neke njene pojedinačne članice. Mi prema tome moramo da se postavimo i da vidimo - da li nam je važnije da uđemo u tu asocijaciju zbog određenih ekonomskih benefita i benefita u smislu ljudskih prava i mnogih drugih stvari ili ćemo mi njih bezuspešno da teramo da nam kažu nešto što oni ne mogu da nam kažu, jer kao Evropska unija takvu vrstu odluka ne donose. Znači, odakle taj poriv počinje, iz nečeg poprilično bizarnog, iracionalnog.Sećam se da sam jednom, ja volim da priznam svoje greške, za ovim istim stolom izrekao tezu da to što mi ne izručujemo Ratka Mladića meni govori o tome da postoje određeni otuđeni centri moći u ovoj državi koji našu vlast, a tada je bio isti čovek na vlasti, Koštunica, onemogućavaju da sprovode deklarisanu državnu politiku, a to je saradnja sa Hagom. I onda si mi ti postavila pitanje - a da li ti misliš da možda Koštunica ni ne želi da izruči Ratka Mladića. I onda sam te ja bledo pogledao i rekao - ne, ne verujem, ja mislim da on zaista želi da ga izruči, ali čovek je u šah mat poziciji zbog otuđenih struktura moći. Pomislio sam da sam politički mudar i analitičan, a da ti malo ostrašćeno reaguješ kada kažeš - ali možda on to i ne želi. A onda sam shvatio da sam ja možda budala i da si ti pre dve godine bila u pravu. Naša politička situacija postaje podložna nekoj drugoj vrsti analize, antropološkoj, psihoanalitičkoj, teatrološkoj poređenjem sa tragedijom i tako dalje, upravo zbog tog iracionalnog momenta, koji ja kao racionalan čovek prenebregavam. Jednostavno ga zanemarim dok me, eto, ti ne zblaneš svojim potpitanjem. Sada moram da kažem - izgleda da on zaista neće. Boravci u inostranstvu me stavljaju u internacionalni kontekst. Multikulturalnost mi je najuzbudljivija stvar na svetu, razmena kultura, jezika, ishrana. Tako sam vaspitan, odrastao i živim kao kosmopolita. Za Beograd me vezuju prijateljsko-rođačkie veze i jezik. To su dve konstante u identitetskom pogledu, a sve ostalo je podložno promenama. Završiću sa jednom divnom situacijom. To je nešto najkomfornije što mi se u životu desilo. Sa troje prijatelja sam jedne subote rešio da iz našeg zamka u šumi odemo u Štutgart da večeramo. Bilo nas je četvoro, gde je Srbin, to jest ja, predstavljao Evropu. Evropska parija je u toj kombinaciji bio predstavnik Evrope, jer je jedan moj prijatelj iz Brazila, prijateljica iz Južne Afrike i prijatelj iz Indije. Znači, imali smo četiri kontinenta. Naša rasna struktura je bila veoma politički korektna, jer je Južnu Afriku predstavljala belkinja, a Brazil Kinez, tako da smo bili totalno zamešateljstvo. Ušli smo u jednu nemačku krčmu, autentičnu švapsku krčmu, u kojoj je sedela grupa nemačkih vojnika, onako mačo ćelavih tipova, pola u uniformama, pola privatno obučenih, njih desetak. Mi smo međusobno govorili engleski i oni su počeli da nas imitiraju na engleskom praveći provokaciju na račun naše multikulturalnosti. To je bio najdivniji osećaj, da se ti kao Srbin, u društvu sa Indijcem i Kinezom, osećaš ugroženim od nemačkih nacionalista u sred razvijene Evropske unije. To je, moram priznati, bio božanstven osećaj.

06.06.09 Politika

Problem zapretene evropeizacije nije savremen, on pred nas stupa upravo iz nacionalne istorije i, kao takav, simptom je nezrelosti političke kulture. Ovde je posredi nekakvo tavorenje u istoriji i sprečavanje povesti. Ta onemogućavana evropeizacija ključna je u istorijskim radovima Dubravke Stojanović

Današnja Srbija ima veliku sreću sa svojim istoričarkama, među kojima se naročito ističu Latinka Perović (1933), Olga Popović-Obradović (1954–2007) i Dubravka Stojanović (1963), koje, iako pripadnice različitih generacija, predstavljaju prekretničku nacionalnu školu istorijskog mišljenja. Njihovi istorijski radovi uvek imaju konotaciju angažovanog intelektualnog dela, jer se – kako to na jednom mestu, koristeći se naučnim kredom slavnog Lisjena Fevra, lepo objašnjava Dubravka Stojanović – one se ne bave istorijom da bi samo spoznale prošlost, nego da bi sebi i svojim savremenicima objasnile i sopstvenu sadašnjost.

Čitajući o ključnim problemima moderne srpske istorije, o parlamentarizmu, liberalizmu, evropeizaciji i civilnom društvu, o čemu pišu pomenute istoričarke, mi čitamo zapravo pregnantne uvode u istoriju naših dana. Pri tome, ne tako retko, imamo utisak da je u naše vreme hrupila bulumenta likova iz prošlosti i da nam se obraća kao svojim savremenicima, obmanjujući nas pogubnim idejama i racionalizovanim strastima. Kad Dobrica Ćosić tvrdi da je srpsko nacionalno pitanje – demokratsko pitanje, onda je to jasan odjek dalekih reči Nikole Pašića, a kad radikali i naprednjaci tvrde da su današnje granice Srbije neprirodne, onda je to eho i onih hitaca u Skupštini, pod kojima je pao Stjepan Radić.

Problem partijske države, koji nas još uvek tišti, problem nedostatka konsenzusa oko krucijalnog pitanja o usmerenju države (za i protiv Evropske unije), problem kapitala vezanog za političku elitu, sve to u našem društvu ima dugu i žilavu istoriju. Problem zapretene evropeizacije nije savremen, on pred nas stupa upravo iz nacionalne istorije i, kao takav, simptom je nezrelosti političke kulture. Ovde je posredi nekakvo tavorenje u istoriji i sprečavanje povesti. Ta onemogućavana evropeizacija, ta tako aktuelna politička tema, ključna je u istorijskim radovima Dubravke Stojanović.

Posle izvrsne studije o „zlatnom dobu srpske demokratije”, objavljene pre šest godina, „Srbija i demokratija 1903–1914”, Dubravka Stojanović je nedavno objavila knjigu „Kaldrma i asfalt – urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890–1914” (Udruženje za društvenu istoriju, Beograd, 2008).

Proučavajući za ovu priliku i nestandardni istoriografski materijal, izveštaje biblioteka o čitanosti knjiga, izveštaje pozorišta o repertoaru i gledanosti predstava, sportske žurnale i razne časopise zabavnog sadržaja, bioskopske repertoare..., Dubravka Stojanović ne samo da je uspela da iznedri duh tog nekada živućeg Beograda nego je pokazala odnos elite i građanstva, i duboki ideološki jaz među njima.

Kad, na primer, govori o imenima kafana, uočavamo da dominiraju ona evropska i egzotična, takođe, uviđamo da stanovnici Beograda od pre jednog veka hrle u pozorište kako bi gledali vodvilje i zapadnoevropske drame, a da su ravnodušni prema domaćim i ruskim komadima, i da slabo čitaju rusku književnost, osim kada je posredi neko Tolstojevo delo, a sve to u vreme kad se sa skupštinske govornice grmi o slovenstvu i pobratimstvu s Rusijom.

Stojanovićeva iznosi mnoge živopisne podatke, između ostalih i taj kako je rasprava oko uvođenja kanalizacionog sistema trajala celih trideset pet godina, i da je struja, preko reda, uvedena dvadeset godina pre kanalizacije; da je u jednom trenutku iz Požarevačke ulice izvađena kaldrma da bi njom bila popločana Nemanjina, te da je Beograd urbanistički plan dobio tek 1923. godine, kad je već bilo kasno da se ispravi utvrđeni urbanistički haos.

Problem urbanističkog haosa i divlje gradnje, i dalje je savremen kao što je savremeno i to da se naše ulice raskopavaju dva puta da bi se uradile dve stvari, i kao što je savremeno da i dalje svaka nova vlast „poništava rezultate one prethodne”.

Problem sputane evropeizacije, Dubravka Stojanović vidi u rigidnom stavu elite, nedostatku političke kulture, sprečavanju slobodnog kapitala i u svemoći vlasti.

Svemoć vlasti koja je u Srbiji decenijama i decenijama unazad bila smenjiva isključivo nasilnim, vanparlamentarnim putem, stvorila je i odnos prema vlasti i odnos na vlasti koji nije u službi građana. Politička vlast je u sprezi sa ekonomskom, a da bi uvećavali svoj kapital, nekadašnji preduzetnici, a sadašnji tajkuni, moraju da sarađuju s vlašću iza očiju naroda, kao što vlast, da bi se održala, šuruje danas s tajkunima.

Sve to je izneto na videlo u, poput nekog romana ili putopisa,interesantnoj, poučnoj, negovanim stilom napisanoj i kritički intoniranojistorijskoj knjizi „Kaldrma i asfalt” čiji je pogled u prošlost – pogledbrižnog i prosvećenog savremenika.

Zlatko Paković

04.12.08 Vreme

Ova knjiga izvanredno po(t)kazuje neke naše žalosne kontinuitete: olako usitnjavanje demokratije u kvazidemokratski egalitarizam, te vredno uzgajanu ideološku netrpeljivost prema gradu, naročito velikom

Već u prvoj rečenici svoje studije o "urbanizaciji i evropeizaciji Beograda 1890-1914" (Kaldrma i asfalt; Udruženje za društvenu istoriju, Beograd 2008) Dubravka Stojanović priznaje da "voli Beograd". Zapravo, hm, cela ta prva rečenica glasi upravo tako: "Volim Beograd". Jeretično za istoričara, tog hladnog i nepristrasnog Skupljača Podataka i Činjenica? Možda bi i bilo, da nije bilo Fernana Brodela, i njegove vrlo srodne emotivne posvete Mediteranu, na koju se Dubravka S. umesno poziva kao na svojevrstan uzor.

Ali, čemu uopšte to priznanje? To jest, zašto bi se to čitaoca ticalo? Zato što autorka, kako će već u uvodu rado priznati, ni najmanje ne drži do pristupa istoriografiji kao bestrasnom i sterilnom rovarenju po prošlosti, u neke nejasne svrhe. Umesto toga, autorka Kaldrme i asfalta odmah navodi – i posle se toga dosledno pridržava – da će se baviti temom koja je se duboko lično tiče: kakav je to bio njen voljeni grad pre tačno jednog stoleća, zašto je bio baš takav, i kako je to dovelo do toga da sada bude ovakav kakav jeste? Može i ovako: koje su to silnice unutar dinamike srpskog društva tako uporno, i ni najmanje slučajno, kočile razvoj Beograda, do te mere da ovaj do dan-danas ostane izrazito nedovršeni grad, mesto koje tek uz ogroman napor šarmom nadoknađuje svoje iritirajuće jako uočljive strukturalne nedostatke?

TAČNO I TEČNO: Ništa od gore navedenog ni slučajno ne znači da se spisateljica upustila u nekakvo neobavezno, impresionističko "vezenje" o prošlosti Beograda, sve ne bi li čitaocu na nos nabila šta ona o tome misli & smatra. Naprotiv, ova je knjiga posledica veoma studioznog istraživačkog rada, i u tom smislu – toliko je sasvim vidljivo i laiku – najblaže rečeno zadovoljava sve visoke "zanatske" standarde. Njeno je istraživanje beogradskih – pa i srbijanskih uopšte – političkih, kulturoloških, ekonomskih, urbanističkih i kojekakvih još okolnosti u poslednjih četvrt veka pred Prvi svetski rat vrlo minuciozno, potkrepljeno ogromnim brojem autentičnih i relevantnih, neretko po prvi put profesionalno "tretiranih" izvora – od ozbiljnih istoriografskih i memoarskih knjiga preko parlamentarnih zapisnika do dnevnih novina i druge "efemerne" papirne galanterije iz koje se ponajčešće ponajbolje iščitava duh jedne epohe u presnom stanju, još blaženo lišenom bilo čije i bilo kakve naknadne pameti i svakovrsnih retušerskih reinterpretacija.
Image
BEOGRAD NEKAD: Knez Mihailova ulica...

Kaldrma i asfalt kao tekst poseduje onu najdragoceniju vrlinu za štivo ove vrste: delo je iza kojeg stoji besprekorna stručnost, tačnost i sistematičnost, a istovremeno je veoma privlačno i laičkoj publici, jer Dubravka Stojanović piše pametno, pitko, prohodno i tečno, sa akribijom onoga ko zna šta od sopstvenog teksta želi, i zna kako će do toga doći. U toj "lakoći", pri tome, nema nikakvog populističkog povlađivanja omiljenim predrasudama mase ili pak laganog "tabloidnog" šašoljenja voajerskih poriva zavirivača-u-prošlost. Ne, njena "tajna" samo je u tome što je ova autorka – to se ne vidi po prvi put – među dostojnim baštinicima onoga što se kadgod s ponosom nazivalo "beogradskim stilom". Zato se knjiga čita kao kakav triler, u dahu, i zato se već uveliko probila izvan uskog kruga stručne publike, a da pri tome nije morala da žrtvuje ništa od onoga što i ne bi bilo vredno žrtvovati.
Image
... Jevrejska ulica na Dorćolu

STRAH OD TUMBANJA: No, šta je zapravo osnovni lajtmotiv ove knjige? Taj je već sadržan u njenom podnaslovu, ali bi vredelo pobliže ga objasniti. Podrobno istražujući ponekad upravo nadrealne peripetije oko izgradnje beogradskog vodovoda, kanalizacije, uvođenja električne struje, tramvaja, uličnog osvetljenja etc, Stojanovićeva u prvom delu knjige ("Grad") detektuje, pojednostavljeno rečeno, dve paradigme koje će kroz (avaj, neravnopravnu...) međusobnu borbu zadugo određivati sudbinu Beograda, kao i ostatka Srbije: na jednoj strani, one koja će želeti da od zapuštene pogranične turske kasabe što brže i što doslednije napravi moderan evropski grad, ne iz nekog pomodarstva nego zato što je to u najboljem interesu svih, a sa druge strane, one koji će sve to saplitati i kočiti na sve moguće načine, i to ne tek iz pukog neznanja i neprosvećenosti – što bi bilo ljudski razumljivo i "oprostivo" – nego iz svojevrsne ideološke potrebe. Ali, kakva bi to, zaboga, ideologija uopšte bila? Ta nije li svakome jasno da je bolje sa strujom, železnicom, engleskim klozetima ili dobrim uličnim osvetljenjem, nego bez njih? Tako to, samorazumljivo, izgleda naknadnoj pameti, no stvari savremenicima mogu izgledati drugačije, naročito ako se poradi na tome. Srpskim je društvom poznog devetnaestog i ranog dvadesetog veka u dobroj meri dominirala narodnjačka, patrijarhalna, autoritarna svest, zazorna prema toj sumnjivoj "Jevropi", udobno ušuškana u svoje predrasude, naizgled drčna i agresivna prema onome čega se zapravo plaši. Ali, otkud i čemu taj strah? Tja, "urbanitzacija i evropeizacija" iz ponaslova ove knjige nisu tek komunalna pitanja, nego nešto što suštinski zadire u već uveliko uspostavljene vrednosne i životne obrasce; one štošta "tumbaju" naglavačke, a to ne mora da odgovara eliti – shvaćenoj ne vrednosno, već u smislu posedovanja stvarne i simboličke moći i uticaja – kojoj je većinom sasvim ugodno tako kako već jeste. Zato Dubravka Stojanović tako insistira na istraživanju i prikazivanju bezbrojnih vidova otpora elita – političkih i drugih – preobražaju grada i celokupnog društva.

U drugom delu knjige ("Građani") autorka istražuje svakodnevni život Beograđana, njihova verovanja i navike, način na koji su radili i na koji su se zabavljali, društvene konvencije, umetničke i (para)uintelektualne mode i trendove, način na koji se novonastajući građanski sloj (zapravo: nekoliko njih) samorazumevao i način na koji je komunicirao sa Drugim, pre svega sa "stranim uticajima". Istoričarka je istraživala pozorišni repertoar, ali i gostovanja cirkusa, sve sa vrlo zanimljivom "dijalektikom" odnosa "visoke" i "masovne" kulture pri čemu je "visoka kultura" zapravo, paradoksalno, bila ona prava žrtva, jer je bila prečesto zatočena i sapeta u naporno i nižerazredno nacionalno "budničarstvo" od kojeg je publika bežala glavom bez obzira, pa su se dušebrižnici i kulturtregeri tog vremena silno vajkali zašto lakoumni narod neće da gleda "srpske istorijske drame", a hrli na lakomislene francuske vodvilje... Opet dakle, elita (da ne rečem misionarska inteligencija, ali prava!) monopolizuje njojzi omiljenog fantoma "narodnog duha", gledajući da zagospodari njime u potpunosti, dok se nabujalo građanstvo migolji i traži sebi dostojniju razonodu... Recimo, u kafanama i društvenim klubovima, po bioskopima ili bibliotekama, ili pak sportskim klubovima – a svakom je od tih fenomena modernosti autorka ove knjige posvetila bar po poglavlje.

Knjiga Kaldrma i asfalt nažalost (da: nažalost!) na izvanredan način po(t)kazuje neke naše žalosne kontinuitete: olako usitnjavanje demokratije i ravnopravnosti u kvazidemokratski egalitarizam, tj. otužnu jednakost u siromaštvu i negovanom ignorantstvu; vredno uzgajanu "ideološku" netrpeljivost prema gradu, naročito velikom gradu, kao sumnjivoj, gotovo anacionalnoj pojavi, vetrometnom stecištu čudnog sveta čudnih imena koji čudno govori o čudnim stvarima, i tako kvari čistotu Izvornog Nacionalnog Duha koji najbolje uspeva u idiličnoj zabiti (kakvu je, gle, i prefrigani her rektor Hajdeger voleo), po mogućnosti među nepismenima, ili taman toliko pismenima da s mukom pročitaju jednu knjigu, i sve joj poveruju. Dubravka Stojanović ne krije da (i) ovu knjigu ispisuje protiv toga i takvoga duha-zloduha; jer ona, ne zaboravite, "voli Beograd", a voli ga jer voli Grad, jer voli Duh, jer voli blaženu promaju koja rasteruje vonj ustajalosti malih bara punih smešnih, nadobudnih palanačkih krokodilčića i ostalih prazilučkih smešnih precioza, ne mnogo promenjenih od vremena kafane "Dardaneli" do danas.

Teofil Pančić

30.06.08 Politika

Knjiga o Beogradu istoričarke Dubravke Stojanović posvećena je beogradskim ulicama, kulturi stanovanja i umetnosti.

I pre stotinak godina u Beogradu se gradilo i radilo, ali danas taj proces teče još žešće, brže i bolje, poruka je nedavno objavljene knjige „Kaldrma i asfalt” (izdavačUdruženjezadruštvenuistoriju iz Beograda)istoričarke dr Dubravke Stojanović. Problemi na koje su nailazili krajem 19. veka žitelji prestonice kao da su pisani u sadašnjem vremenu: mnoge neuređene ulice, izgradnja kanalizacije, malo-malo pa izbori i međusobne opstrukcije gradskog i državnog nivoa vlasti.

Posebno poglavlje knjige Dubravke Stojanović posvećeno je beogradskim ulicama koje su uvek bile u lošem stanju. „Da bi se išlo džombastom turskom kaldrmom bila je potrebnaveoma jaka obuća i karakteri”, isticali su strani putopisci, navodi autorka. Najzanimljiviji je primer Požarevačke ulicečiji su se građani, 1907. godine požalili što se vadi tek postavljena kaldrma u njihovoj ulici. Opština je na to odgovorila da je kaldrma preneta u Nebojšinu ulicu kojoj je bila neophodna popravka, ali da se na zahtev građana opet može vratiti u Požarevačku ulicu!

– U arhivu Beograda pronašla sam protestno pismo stanara Požarevačke ulice, na koje gradska Uprava odgovara: „Da, ali ne valja i Nebojšina ulica, pa ste malo sreće imali vi, a onda Nebojšina.” To je jedan od mnogih paradigmatičnih primera koji ilustruju taj sistem funkcionisanja. Ta „dovijanja” bila su deo paralelnog sistema vrednosti i ponašanja u kome sve izgleda moguće. Tako se neprekidno reprodukuje jedan anarhični poredak koji, da bi „funkcionisao”, nužno proizvodi još veću anarhiju, jer je prinuđen da ruši pravila koja još nisu uspostavljena, ističe Dubravka Stojanović.

Stanovanje u Beogradu krajem 19. i početkom 20. veka bilo je izuzetno loše. U užem centru grada oko 61odsto stanova imalo je samo jednu sobu od 15 kvadrata, gde je živelo troje ljudi, a u Savamali živelo ih je i petoro. I to je uglavnom bilo građeno, kao što se i dalje može videti po Beogradu, po „vagon sistemu”. Zbog siromaštva je izgradnja počinjala u dubini dvorišta gde se napravi jedna soba, na koju se doda kuhinja, a sanitarne prostorije su zajedničke i to u centru dvorišta. Kada domaćin skupi novac, izgradi još jednu sobu i takoih ređa ka ulici.

Beograd je ružno izgledao, govorili su savremenici tog doba, početkom 20. veka, jer se nikada nije stizalo do ulice, gdesu stajale polusrušene tarabe. To je nešto što se i danas može videti na ulicama grada.

– Osim realnih problema sa siromaštvom, ono što me je porazilo u tim istraživanjima jeste to da je i kočen razvoj. Tako sam naišla na neobičnu priču o tome da je 1897. godine u Skupštini Kraljevine Srbije donet građevinski zakon za grad Beograd. Po tom zakonu građani koji bi podigli kuću na dva sprata imali su izvesne privilegije: smanjivao bi im se porez i neki uslovi života bi im pojevtinili. Na taj način se stimulisala izgradnja kuća na dva sprata. I ta mera je bila uspešna i sazidano je 500 kuća na dva sprata, ali je 12 godina kasnije bio donesen zakon koji je poništio sve pogodnosti – kaže Dubravka Stojanović. – To je pravi primer po kojem se vidi da je modernizacija svesno zaustavljana, i to uvek istom argumentacijom koja je egalitaristička, uvek u ime nacionalnog identiteta koji će se izgubiti ako iole krenemo napred, pa makar samo izgradili kuće na dva sprata.

Na mnogo primera pokazalo se da građanstvo pokušava da, imitirajući Evropu, vuče razvoj grada napred. U novinama iz tog vremena se može pročitati opodzemnom ratu između građanstva i elite oko paradigme tog razvoja. Jedan od odličnih primera za to je pozorišni život toga vremena: usvojivši zakon o Narodnom pozorištu Skupština je „izdiktirala” misiju tog pozorišta, zaključivši da mora da se gaji nacionalni repertoar sa naglaskom na istorijske drame, istorijske tragedije koje bi širile ideju o nacionalnom identitetu, razvijale nacionalnu i istorijsku svest.

– Pozorište je, pokazalo se, ostajalo prazno onih večeri kada su se u njemu igrale nacionalne istorijske drame. Čak i Antun Gustav Matoš u svojim izveštajima iz Beograda piše: „Narodno pozorište ove zime je bilo sala za treniranje praznih klupa i stolica.” Meni je to bilo zanimljivo jer, kasnije napisane, istorije srpskog pozorišta prikrivaju činjenicu da Beograđani nisu išli da gledaju istorijske drame. Oni su najviše išli da gledaju komade s pevanjem i pucanjem: operete i vodvilje. Bilo mi je interesantno da vidim taj napor elite da ukalupi građane i smesti ih po svaku cenu u istorijsku nacionalnu dramu, i njen neuspeh u tome. Bio je to sukob između zamišljene i stvarne nacije – zaključuje Dubravka Stojanović.

------------------------------------------------------------------

Kafana kao institucija

U životu Beograda kafane su imale veoma važan modernizacijski značaj, tvrdi Dubravka Stojanović i dodaje:
– To se uklapa u Habermasovo tumačenje kafana kao institucija civilnog društva u kojima se formulisala politička, socijalna i kulturna energija narastajućeg građanskog društva. Počevši od njihovih imena koja su najudaljenije krajeve sveta dovodila na beogradske ulice, od „Nju-Jorka”, preko „Malog Pariza” do „Sevastopolja” i „Kineskog cara”, do toga da su u kafanama Beograđani prvi put videli harfiste, mađioničare, bilijar ili šah.
Prvi beogradski bal održan je u kafani 1827. godine, upaljena je prva sijalica 1880, prvi strani violinista zasvirao je klasičnu muziku 1896, prvi film prikazanje 1896. i osnovana prva Opera 1908. godine.
Kafane su imale veoma važnu političku ulogu u našoj istoriji, jer su u njima nastajale političke partije, održavali se stranački kongresi i sastanci poslaničkih klubova. Tu su stizali izborni rezultati, tu su tokom izbornih noći pravljene priručne ambulante u kojima se moglo pomoći pripadnicima stranaka čije su glave stradale u uličnim odmeravanjima snaga. Kafane su imale i važnu socijalnu funkciju jer su one bile neka vrsta berze rada, pa, kome je bio potreban majstor određene specijalizacije, taj je odlazio u kafanu u kojoj su se od ranog jutra okupljali majstori bliskih struka čekajući poslodavce – naglašava Stojanovićeva.
I „socijalne potrebe” umetnika mogle su se tu zadovoljiti, pa je tako bila poznata praksa „pesme za dinar”, što je značilo da se u kafani mogla prodati upravo na licu mesta „sveže” napisana pesma! Kafane su imale i važnu privrednu funkciju, jer je u društvu slabog kapitala kafedžijski posao bio onaj u kome se najlakše i najbrže mogao okrenuti novac.

Dejan Spalović