Rađanje globalnog sveta 1880-2015.

01.01.17

Tokovi istorije
Kada je u pitanju rad na sintezama koje su se bavile opštom istorijom, srpska istoriografija bila je obdarena nemerljivim talentom i sjajnim stilom autora kao što su Andrej Mitrović (Vreme netrpeljivih), Čedomir Popov (Građanska Evropa; Od Versaja do Danciga) ili pak Dragoljub Živojinović (Uspon Evrope). Izuzev kratkih izleta, ove sinteze su se uglavnom bavile modernom istorijom Starog kontinenta, zauzimajući tako pomalo (danas i uveliko) zastareli evropocentrični pogled na svetsku istoriju. Očito je već dugo postojao prostor za jednu kvalitetnu sintezu svetske istorije modernog doba od srpskog autora, izvorno na srpskom jeziku. Taj prostor je prepoznala i popunila dr Dubravka Stojanović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Odeljenja za istoriju, svojom knjigom Rađanje globalnog sveta 1880–2015: vanevropski svet u savremenom dobu. Čim otvorite korice knjige, postaje očigledan pozitivan uticaj prethodno navedenih autora, koji su pored svog stvaralaštva iza sebe ostavili (a prethodno obučili) novu generaciju istoričara vrlo spremnih da nastave put svojih učitelja. Tako autorka ovu knjigu posvećuje „Uspomeni na mog profesora i Učitelja, Andreja Mitrovića“. Od 1996. godine kada je postala asistent do danas kada je redovni profesor, Dubravka Stojanović je uključena u nastavu u oblasti opšte savremene istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autorka je mnogobrojnih naučnih radova i monografija od kojih se izdvajaju Srbija i demokratija: 1903–1914. Istorijska studija o „zlatnom dobu srpske demokratije“, (Beograd, 2003); Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda: 1890–1914, (Beograd, 2008, 20092, 20123); Ulje na vodi: ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije, (Beograd, 2010); Iza zavese: ogledi iz društvene istorije Srbije 1890–1914, (Beograd, 2013). Pored interesovanja za društvenu i političku istoriju Srbije na prelazu vekova, kao i za evoluciju političkih ideja i razvoj demokratije, modernizacijske procese i svakodnevni život, profesorka Stojanović se bavi i odnosom školskih udžbenika istorije prema prošlosti. U nauci i javnosti slovi za perjanicu savremenog metodološkog pristupa i tematike nove istorije, angažovanog intelektualizma i društveno-naučnog delovanja. Na prvi pogled neobičan vremenski okvir odabran za temu ove knjige autorka opravdava okolnostima vanevropske istorije koje se umnogome razlikuju od onih u Evropi i samim tim se kose sa periodizacijom evropocentričnih sinteza. Autorka izlazi iz okvira hobzbaumovske periodizacije kratkog XX veka i prepoznaje kraj XIX veka kao početak modernog imperijalizma i „jagme“ koja je dovela do prve podele sveta, kako primećuje. Za pitanje periodizacije, kao i za temu uopšte, jako je važno odrediti definiciju globalnog i globalizacije kao procesa. Profesorka Stojanović u tom smislu uzima apsolutno političko-ideološki neutralno stanovište i definiše globalizaciju – a samim tim i hronološki okvir interesovanja – početkom procesa koji su „smanjili prostor i ubrzali vreme“. Preciznije, to je početak onih procesa koji dovode do sve veće međuzavisnosti država, do transponovanja lokalnih događaja i njihovih posledica na globalni nivo i do sve veće korelacije spoljne i unutrašnje politike pojedinih država. Pošto je za vanevropski svet početak tih procesa videla u poslednjim decenijama XIX veka, profesorka Stojanović aktivno postavlja pitanje trenutka koji se može prepoznati kao njihov kraj. Kraj pisanja knjige pomerao se sa razvojem globalne političke situacije poslednjih godina. Autorka nudi veoma interesantno rešenje i u tom smislu – za kraj globalnog dugog XX veka uzima kraj 2014. kada Kina konačno preuzima od SAD-a mesto prve ekonomije sveta (po ukupnoj vrednosti bruto domaćeg proizvoda merenog po paritetu kupovne moći) i time pomera težište sa severnoatlantskog regiona kao globalnog lidera posle dugo, dugo vremena. Ta originalnost rešenja i personal voice autorke, za koji kaže da ga je nemoguće izbeći zbog lokalizacije perspektive, ujedno je i veliki kvalitet ovog sintetskog dela. Što se tiče strukture knjige, profesorka Stojanović na početku naglašava poteškoće pravog odabira zbog pojedinih događaja koji prevazilaze okvire mini-epoha i čiji uticaj prevazilazi regionalnu pripadnost ili pojedinu državu. Ipak, bira podelu celina po hronološkom principu, u okviru kojih se potpoglavlja dele po geografskom principu. Tako ova knjiga, pored Predgovora, ima devet glava (od kojih je poslednja zaključnog karaktera), deo sa geografskim kartama, spisak odabrane literature, registar ličnih imena i registar geografskih pojmova. Prva glava, koja obrađuje vremenski period od kraja XIX veka do kraja Prvog svetskog rata, inkapsuliše imperijalizam već utemeljenih sila, kao i imperijalističke težnje narastajućih, ali isključivo kroz prizmu regiona i zemalja koje su predstavljale objekte tih težnji i koje su se nalazile na marginama svetske moći – izuzimajući tu SAD koji se svrstava kao vanevropska država. Zasebna poglavlja su i podeljena prema geografskom principu, pa tako imamo pregled glavnih događaja i procesa u zemljama Afrike, Azije (preko regiona Bliskog, Srednjeg i Dalekog istoka, Indokine itd.), Latinske Amerike, zatim i u SAD-u, da bi se glava završila pregledom učešća SAD-a u Prvom svetskom ratu, opštim odlukama i implikacijama odluka Konferencije mira u Parizu i formiranja Lige naroda. U pokušaju da definiše mikroepohu i da uoči okolnosti koje su dovele do procesa koji su se dogodili, autorka govori o cinizmu istorije – krajnje ciničnim okolnostima vrhunca i maksimalnog pada i razaranja kroz koje je Evropa prošla u vrlo kratkom periodu. Evropske zemlje od doba geografskih otkrića i širenja svog uticaja na njima nove krajeve manje-više imale su dominantan uticaj na većinu planete. U trenucima pred Prvi svetski rat, one su na vrhuncu dotadašnje vojne i ekonomske moći i drže 85% sveta pod svojom kontrolom. Utemeljenje te sve izraženije dominacije i prelazak sa starog kolonijalnog na moderni imperijalizam uslovili su mnogobrojni faktori, kao što su industrijska revolucija, tehničko-tehnološki napredak, naročito u proizvodnoj i saobraćajnoj sferi, a onda i uticaj koji su ove promene imale na društveno-ekonomski poredak. Jedna godina, 1914, doneće krah svega toga u Evropi, a samim tim doneće i velike promene u celom svetu. Ponovo podeljena po regionima i pojedinim zemljama, naredna glava govori o dešavanjima između dva svetska rata. Počinje hronološkim pregledom unutrašnjopolitičkih i društvenih okolnosti u SAD-u do Velike ekonomske krize, a zatim nastavlja sa Japanom, Kinom, Indijom, Turskom i celokupnim Bliskim istokom do 30-ih godina XX veka. Dalja poglavlja se opet bave istim regionima u periodu do Drugog svetskog rata, sa dodatkom Afrike na kraju glave. Događaji epohe su odlično prikazani u korelaciji sa prethodnom i kao prirodni nastavak okolnosti pre, za vreme i neposredno posle Prvog svetskog rata. Svet je nastavio da se sve dublje povezuje na prethodno postavljenim osnovama i da biva sve uže mesto. Događaji u Evropi su možda i dalje imali presudan uticaj na globalno stanje, ali u ovom trenutku se više ne mogu zanemariti ni činioci koji se dešavaju u Japanu, kao što je narastajući caristički militarizam i imperijalizam, zatim trvenja i dalje oblikovanje Bliskog istoka ili političke krize latinoameričkih zemalja. Iako struktura samog dela to diktira, ipak se ne stiče utisak izolovanosti određenih svetskih regiona ili događaja van svetske pozornice. Treća glava ima za temu globalni Drugi svetski rat. Otkud potreba da se naglasi da je svetski rat bio i globalan? Odgovor na to pitanje proističe iz ranije definicije globalizma, ali se u ovoj glavi autorka takođe trudi da nam skrene pažnju na činjenicu da – iako je i dalje dominantan diktat ideja i događaja iz Evrope – početak revizije ekstremno nestabilnog poretka stvorenog posle Prvog svetskog rata dogodio se u Maloj Aziji, a zatim i u Africi i na Dalekom istoku. Za promenu, imamo stanje da nije Evropa vukla ostatak sveta za sobom, nego se on postavlja u jednaku ravan događanja. Što perspektivu ove knjige čini neizmerno važnom u najširem mogućem sagledavanju pomenutog perioda. Posleratni period zauzima gotovo tri petine ove knjige, a s obzirom na izvanrednu dinamiku epohe, to i nije čudo. Opet, ta dinamika diktira i strukturnu raslojenost u hronološkom kontekstu pa je ovih poslednjih 70 obrađenih godina podeljeno u čak pet glava, što se pokazalo kao vrlo funkcionalno u čitanju ovog dela zbog dobro odabranog kriterijuma podele na logičke celine. Svaka od glava obuhvata jednu mini-epohu do određene prelomne tačke koja diktira određenu promenu u sagledavanju. S obzirom na broj regiona i zemalja pokrivenih u delu, taj kriterijum možda ne odgovara stoprocentno za svaku geografsku celinu ponaosob, ali značaj tih prelomnih tačaka je imao globalne konsenkvence. Glave Stvaranje bipolarnog sveta (1945–1959), Na ivici vrućeg rata (1960–1969), Uspon i pad Detanta (1969–1980), Novi Hladni rat (1980–1985) i kraj Hladnog rata (1985–1989) i Od unipolarnog do multipolarnog sveta (1990–2015) vode nas kroz buran kraj najburnijeg kratko-dugog veka. U okvirima svetske politike sada se pojavljuje još mnoštvo novih činilaca i gotovo da više nema regija koje ne učestvuju u globalnim dešavanjima. Od 1945. godine svet je postao i postaje sve manji i manji. Taj politički evolutivni proces je vrlo dobro prikazan i vrlo očigledan čitaocu ovog dela i odatle upravo proističe želja autora ovog prikaza da pomenute glave svrsta u jednu celinu. Da je to učinjeno i u samom delu, potencijalno bi se stvorila konfuzija usled zaista dugog neprekidnog odeljka. Kreće se od korenite promene koju je doneo kraj Drugog svetskog rata svetu. Kako navodi autorka, iako je postojala vera da se stanje može vratiti na staro, vrata prema prošlosti su ostala čvrsto zatvorena. Ovaj period ne samo što je doneo novi poredak, doneo je potpuno novu vrstu odnosa i rata među dotadašnjim saveznicima. Svaka prelomna tačka donosila je određenu kvalitativnu promenu u odnosu na prethodni (treba opet naglasiti) kratak period. Sve do poslednje dve i po decenije, vremena čiji smo savremenici, a koje u svojoj naizgled mirovnoj dinamici predstavlja – bar po autorkinom mišljenju – logičan završetak globalnog dugog XX veka. I zaista, nakon svega predočenog, iz perspektive vanevropskog sveta moramo i reći da je tako. Naravno, pad Berlinskog zida je imao svoje implikacije na celu planetu, ali posmatranje tog događaja kao prelomne tačke u periodizaciji definitivno ne sagledava svet kao prožetu i nerazdvojivu celinu, već i dalje samo kao evropsko igralište. Ovo delo nije produkt naučnog istraživanja, niti nam donosi naročito originalne zaključke jer to, kako i sama autorka kaže, nije posao izvodljiv za jednu osobu u toku jednog ljudskog veka. Međutim, kvalitet ove sinteze je to što ona ni ne pretenduje da bude nešto više, nego ispunjava svoju praktičnu funkciju univerzitetskog udžbenika – a to je uostalom i bio motiv za njeno nastajanje. Ipak, mora se napomenuti da je količina korišćene literature zadivljujuća i gotovo neuporediva sa sličnim publikacijama. Ništa manje važan aspekat ove knjige i njenog značaja je svežina perspektive koju nam donosi i razbijanje određenih metodoloških predrasuda kojima je možda odavno mesto na groblju metoda. Kao takva, ova knjiga bi morala postati neizostavni deo udžbeničke literature studenata istorije u Srbiji, pre svega, a zatim i deo biblioteke svih onih čitalaca zainteresovanih za pomenutu tematiku.

Filip MITRIČEVIĆ