01.01.19
Politički život
Možemo li se vratiti u doba pre elektirčne energije? To je ista stvar. Naravno da ne možemo, mada postoje ljudi koji se pitaju zašto ne bismo pokušali sve ispočetka. Neki ljudi pokušavaju da slede drugačije forme organizovanja života u zajednici. Interesantno je videti da čak i ti ljudi moraju da koriste Internet kako bi se organizovali. (Kastels, ’Analysis’ BBC Radio 4 – 2012)
Utvrđivanje novih granica balkanskih država tokom devedesetih godina odvijalo se paralelno sa razgraničenjem svetskog društva i dokumentovanjem ideje „umreženog društva”. Tehnologija umrežavanja rezultirala je novim društvima u kojima je dominantna kultura realne virtuelnosti, pre nego kultura virtuelne realnosti jer virtuelno postaje deo realnosti u kojoj se neprestana interaktivnost uspostavlja brzinom svetlosti. Mreže predstavljaju skup međusobno povezanih čvorišta u kojima se društvene, ekonomske, političke, tehnološke transformacije reprodukuju kroz digitalne interakcije pojedinaca. Revolucija informacionih tehnologija otvara pitanje tehnološkog determinizma u društvenom kontekstu, zavisnosti tehnologije od društva i mogućnosti sagledavanja savremenog društva bez oslanjanja na tehnološke alatke.
Odnos tehnologije, ekonomije i društva ispitivale su brojne studije. Sociološku evaluaciju ovog odnosa, zasnovanu na desetogodišnjim terenskim istraživanjima i utemeljenom konceptu „umreženog društva”, sistematski je postavio sociolog Manuel Kastels. Iscrpan i pedantan poduhvat, koji se nepredvidivo kreće između akademskog nivoa istraživanja i istinski originalne imaginacije pomirenja prostora i vremena predstavljen u delu Uspon umreženog društva – Informaciono doba. Ekonomija, društvo i kultura. „Uspon umreženog društva” je prvi deo inovativne Kastelsove trilogije Informaciono doba – Privreda, društvo i kultura, kojim su potvrđene hipoteze o globalnoj prirodi umreženog društva, konceptu definisanom još devedesetih godina kada je instaliranje internet modema predstavljao problem za građanstvo širom sveta. Temeljna podela između istorijski ukorenjenih partikularističkih identiteta i univerzalnog instrumentalizma polazna je Kastelsova teza, koji ne traga za rešenjima već za ispravno postavljenim pitanjima u izučavanju savremenih tehnoloških promena. Iako se tokom karijere svrstavao u neomarksističke sociologe, u ovom delu, kako i sam priznaje, kao oruđe za analizu savremenog društva koristi elemente marksističke teorije verujući u racionalnost i praveći otklon od intelektualnog nihilizma. Metodološki, delo pred nama ne predstavlja uporednu analizu teorija informacionog društva, već predlaže „elemente za istraživačku, interkulturnu teoriju ekonomije i društva u informacionom dobu, onako kako se ono konkretno odnosi na nastajanje nove društvene strukture” (Kastels, 2018: 95).
Revolucija informacionih tehnologija dala je impuls svetskom društvu koji se može izjednačiti sa onim koji je proizvela industrijska revolucija u 18. veku, karakterišući informaciona i industrijska društva kao podjednako kapitalistička. Informacionotehnološka revolucija, kako je oslovljeno i prvo poglavlje u knjizi, u svom jezgru ima informacione i komunikacione tehnologije, koje nisu samo alati za primenu u pocesima proizvodnje, već i procesi koji se neprestano razvijaju. Pojedinac po prvi put u istoriji nije samo puki donosilac odluka u proizvodnom procesu, već ima proizvođačku snagu postajući kreator tehnologije koja postaje produžetak sopstvenog uma. Ono što ovu revoluciju razlikuje od svih prethodnih je brzina kojom se proširila i njena neselektivnost uprkos činjenici da su brojna područja i danas isključena. Nakon taksativnog razmatranja glavnih uslova koji su omogućili ovu revoluciju, Kastels poglavlje zaokružuje postavljajući paradigmu informacione tehnologije. Paradigma evoluira ka sopstvenoj otvorenosti i sledi zakone odnosa između tehnologije i društva koje za Kastelsa predstavljaju materijalnu bazu mrežnog društva – tehnologija nije ni dobra ni loša, niti je neutralna.
Novi informativni ekonomski poredak nije samo zasnovan na informacijama, već zahteva novo društveno uređenje koje se ispituje u kontekstu globalizacije i mreža u poglavlju Nova ekonomija: informacionalizam, globalizacija, umrežavanje. Iako je ekonomija od postanka društva bila organizovana oko informacija i znanja, ekonomiju umreženog društva razlikuje činjenica da je usled pojave novih tehnologija informacija postala ujedno i proizvod proizvodnog procesa. Diskusija dalje otvara pitanja osnova za sistematsku produktivnost, konkurentnost i profitabilnost u informacionoj ekonomiji. Pretpostavka o ključnoj ulozi tehnologije kao izvoru produktivnosti dalje problematizuje ulogu klasičnih mernih instrumenata u kretanju nove ekonomije. Mogućnost zadovoljenja potreba međunarodnih tržišta od strane jedne nacionalne ekonomije i povećanja prihoda njenih građana, kako tvrdi autor, prepoznata je i kod nacionalnih vlada koje su počele podržavati tehnološke inovacije u restrukturiranje preduzeća koje nameće konkurencija. Nova pravila i tehnologije diktiraju „politiku konkurentnosti” na lokalnom i globalnom nivou istovremeno potpuno isključujući iz ekonomskog sistema one koji se ne mogu prilagoditi. Diskutujući o procenama porasta globalne ekonomije, naglašava se čvrsta arhitektura i promenljiva geometrija same strukture u kojoj i dalje dominiraju tri ključne regije sa kapitalističkim zaleđem uprkos dinamičnim procesima konkurencije.
Uspon informacione ekonomije uslovljen je i razvojem nove organizacione logike koja je blisko povezana sa neprestanim procesima tehnološke promene i obuhvata mrežni sistem koji uključuje kulturu, institucije i organizacije informacione ekonomije. Kastels dalje u trećem poglavlju postavlja hipotezu da se uzroci organizacijske promene ne mogu svrstati pod jedinstven trend, pa ih pojedinačno razmatra polazeći od prelaska iz masovne u fleksibilnu proizvodnju, velikih korporacija ka manjim proizvodnim preduzećima koje su se prilagodile fleksibilnosti. Autor tvrdi i da organizacione promene nisu bile mehanička posledica tehnološke promene, jer tamo gde se nije pojavila organizaciona promena, a uvedene su nove informacione tehnologije hijerarhija je postala još kruća. Kreiranje mreža u organizacijskom sistemu omogućile su i deljenje troškova i rizika između globalnih kompanija i stvaranje poslovnih posebno u zemljama u Istočnoj Aziji. Definisanjem „duha informacionalizma” Kastels tvrdi da je osnovna jedinica organizacije postala „mreža” umesto pojedinca.
Središnja teza knjige postavljena je u četvrtom poglavlju u kome se zastupa stav da se nova ekonomija ogleda, pre svega, u individualizaciji rada i fragmentaciji društva. Analizirajući strukturu zaposlenosti od 1920. godine, posebno u zemljama G-7, autor zaključuje da tehnološka razvijenost nema direktnog uticaja na raspored strukture zaposlenosti, već da su one rezultat kulturnih posebnosti. Globalna društva ne postoje, zaključuje Kastels, ali i sam priznaje da radna snaga postaje sve više međuzavisna na globalnom nivou.
Nakon sveobuhvatne analize ekonomskog i proizvodnog aspekta umreženog društva, preostala poglavlja posvećena su društvu i kulturi u savremenom informacionom ustrojstvu. Posmatrajući proces stvaranja masovnih medija i njihovog preobražavanja u „nove medije”, Kastels predstavlja ideju o pomolu novog tipa kulture koji naziva „kulturom stvarne virtualnosti”. Ona se sastoji od komunikacionih procesa, a sama komunikacija kao bazu ima proizvodnju i upotrebu simbola, što nužno znači da u komuniciranju „ne postoji podela između ’stvarnosti’ i simboličkog predstavljanja” (Kastels, 2018: 533). Posmatrajući složenu interakciju između društva, ekonomije i prostora, autor postavlja tezu da u umreženom društvu prostor organizuje vreme. Novu prostornu logiku koja nastaje naziva „prostor tokova” nasuprot klasičnom „prostoru mesta”. Iako priznaje da većina ljudi tokom devedesetih godina nije živela u prostoru tokova, već prostor definisala kao mesto unutar granica fizičkog postojanja, Kastels zaključuje da su funkcije moći u našim društvima organizovane u prostoru tokova, pa strukturalna dominacija njihove logike značajno menja značenje i dinamiku mesta. Paralelno sa „prostorom tokova” sa paradigmom informacione tehnologije dolazi i do transformacije vremena u kojima moderan um postaje onaj koji negira vreme. Istražujući istorijske oblike transformacije vremena u političkom i društvenom životu, autor izlaže logiku nove temporalnosti koja se pojavljuje u različitim ljudskim aktivnostima. Iako dominantna, Kastels priznaje da ni ova transformacija nije potpuna, kao što nije potpun ni nestanak prostora mesta. Sistematizujući odnos kulture, društva i vremena u koncept bezvremenog vremena, autor zaključuje da ono pripada prostoru tokova, dok biološko i vreme discipline i društveno determinisani sled karakterišu mesta širom sveta, materijalno strukturišući i uništavajući naša segmentirana društva. Prostor tokova rastače vreme mešanjem sleda događaja i čini ih istovremenim, čime se društvo postavlja u večnu prolaznost.
Umreženo društvo označava nadmoćnost društvene morfologije nad društvenom akcijom. Iz sveobuhvatnog pregleda Kastelsovih razmatranja proizlazi da se nova privreda organizuje oko svetskih mreža kapitala, informacija i upravljanja. Iako drugačiji od svih prethodnih sistema, umreženo društvo je pre svega kapitalistički sistem. Autor prethodno iznetim rezultatima i analizama još jednom potvrđuje stav da u sociološkom smislu ne postoji globalna kapitalistička klasa, ali postoji globalna mreža kapitala čija varijabilna logika konačno određuje privredu i utiče na društva u celini. Organizovana u mreže prostora tokova u višestrukom mestu, društva ostaju beskonačno udaljena između mreža i pojedinaca, aktivnosti i mesta širom sveta čije strukturno značenje iščezava.
Umesto predviđanja, Kastels postavlja još jednu hipotezu pred buduća akademska ostvarenja – nije kraj istorije, već početak informacionog doba koje označava autonomija kulture u suprotnosti sa materijalnom osnovom postojanja društva. „Nastaviće se.” (Kastels, 2018: 652)
Malešević Kristina
