Berlinsko okno

15.08.07

Novija povest ne pamti tako težak udarac mitu o slozi i spasenju, kakav je Velikom konsenzusu Srbalja zadao Kulturno propagandni komplet Beton, dvosedmični podlistak za kulturu i maltretiranje nacionalnih prvaka - naročito onih ustoličenih zahvaljujući svojoj patriotskoj fikciji, ali i poeziji. Bez šale, ali surovo vedro, pisac Saša Ilić i književnikritičar Saša Ćirić - uz Miloša Živanovića i TomislavaMarkovića - razgradili su za proteklih godinu dana zavidnuhrpu nacionalnih književnih veličina, konstruisanih od elemenatakorupcije, šovinizma i običnog bezobrazluka. Uzmamac sačinjen od otvorenog poigravanja mitografijomistočnih diktatura, Beton je o istom trošku na čistac isteraonaivne ljubitelje teorije krvi i tla, tzv. nezavisne partijskeanalitičare i umorne prvoborce demokratije kojima je skepsaposlednja slamka kritičkog diskursa za koju se drže.

Rekonstrukcija
Milica Jovanović (Rez): Godina je 2006, Srbija radosnojezdi ka Evropskoj uniji, nenametnutnom brzinom, i sadse odjednom pojavljuje Beton da joj kvari sreću - i tousred leta, kad su svi na odmorima. Zašto, zaboga, i to udnevnom listu Danas?
Saša Ilić: Da bi književna scena postojala i da bi na njojbilo moguće delovati, neophodno je glasilo. Mi u tomtrenutku nemamo ništa osim dobre volje ipune ladice tekstova koje niko nije hteo danam štampa: bilo da je reč o Ćirićevom tekstuo jubilarnom izdanju "Knjige o Milutinu", oMiškovom tekstu o Gardijskoj brigadi,Tominim parodijama Matije Bećkovića ili omom tekstu o Vasovićevom "Lažnom caruŠćepanu Kišu". U to vreme, Toma i ja čitamo"Beton" Tomasa Bernharda. Kopiramo prevodenjegovih drama. Čitamo Praxis. Polemišemovešto. Ali isključivo u kućnom ambijentu.Potreban nam je medij. U NIN-u suAleksandar Jerkov, Tihomir Brajović, MihajloPantić, Goran Petrović; u Vremenu TeofilPančić, Nebojša Grujičić, Slobodan Kostić; uDanasu Vesna Roganović, Vasa Pavković i opetMihajlo Pantić; u ostalim novinama su sviostali, od Toholja u Glasu do Ćosića u Večernjimnovostima i Tirketa u Kuriru. Što bi sereklo jezikom naše kritike: kulturna scenabogatija i življa no ikad. Mi smo nezadovoljnikako ova kritička mašina vidi našu kulturu.Smatramo da je siromašna, bedna, da sepogrešno čita, da se kritikuje sa pozicijanekog kvaziestetizma koji se ubuđao negdepočetkom sedamdesetih u kabinetu drJeremića. U tom trenutku se događa i dajedna "Semolj zemlja" bude proglašena zasrpski roman 21. veka. I da svi sležuramenima i kažu: "Ma neka ide život,pa navikli smo već. Znamo se. A štaste vi očekivali?" E, pa, drugovi, mismo očekivali žestoke reakcije,polemike, sučeljavanja stavova,preispitivanja. Ali toga nema. Našiintelektualci pišu kao da su na bensedinimaveć pedeset godina, ili nanekoj lošoj rakiji. Onda smo odlučilida napravimo fanzin i da ga delimo odvrata do vrata, po ugledu na Jehovinesvedoke. I ne znam kome je palo napamet da napiše projekat za jedannovinski podlistak, ali to smo učinili iponudili ga uredniku Danasa. Nije bilodrugog izbora. U Vremenu nas nisuželeli. NIN nam je bio dalek kao Aljaska.Sve ostalo je pripadalo Miloševićevom talogu. Na naše čuđenje,redakcija Danasa nas je pozvala,članovi Upravnog odbora su prihvatiliprojekat sa obrazloženjem da bi volelida se tako nešto pojavi u njihovimnovinama. I eto. Prvi broj je izašao 20.juna 2006, tačno dvadeset godinanakon Memoranduma SANU kome smoposvetili tekst u prvom broju.Saša Ćirić (dobacuje): Kritički prikaz romana VasePavkovića "Dr Batut protiv nadrilekara", urednikKnjiževnog lista odbacuje, napominjući da ne bi bilodobro ni za autora ni za prikazivača ni za list da sejedna takva kritika štampa. Urednik Beogradskogknjiževnog časopisa, Milovan Marčetić, odbijanaručenu kritiku najnovijeg romana Đorđa Pisareva"Ponoć je u sobi uspomena". Ergo, Srbija ne ljubilance oštre negativne kritike - za prorežimske medije(kojeg li to režima? pa "mentalnog" kontinuitetanacionalnog konzervativizma!) književna kritika jesiguran uvod u političku i socijalnu subverziju, za"opozicione" (koji li su to?) to je adolescentskazabava, jalove tričarije i opasan presedan. Ljudi ćepostaviti pitanje: "A zašto vi niste do sada pisalitako?" Odgovori bi morali biti: "Kako kad neumemo, kako kad su nam prijatelji, kako kad je kritikamesto estetomanske masturbacije, a zapravonajservilnijeg oportunizma i ignorancije?"

Šta se potom dešava? Uprkos slabom tiražu i"čemu-sad-sve-to" pomislima, reakcije su brze iburne. Redakcija Betona kreće na promocije poSrbiji. Na šta tamo nailazi?
Saša Ilić: Dogodilo se da sam govorio na jednoj promocijinovog izdanja Kišovog "Časa anatomije".Mlada novinarka Politike nije htela da prenese mojestavove, tj. cenzurisala ih je i preradila. Kada jenjena urednica videla integralnu verziju u drugomlistu, naložila joj je da me potraži i napravi intervjusa mnom. Pošto se to događalo paralelno sapripremom projekta Beton, iskoristio sam priliku inajavio stvar. Ispostavilo se da je taj intervjuobjavljen istog dana kada je izašao prvi brojBetona. Mnogi koji su čitali Politiku bili su upozorenida se nešto "desilo" u susedstvu. Onda jenapravljena mala anketa o Betonu. Odgovori su bilisimptomatični: potrebna nam je promena, ali netakva. Ili, vreme za promene je davno došlo i prošlo,pa sada smo tu i nema više menjanja. Međutim, zagodinu dana je propao mutant-gigant Narodna knjiga,Vesna Roganović je postala urednica Politikinogkulturnog dodatka, a Beton je postao povremenipodlistak Ferala, a uskoro i crnogorske Plime, tj.prepoznat je kao autentični kritički glas iz Srbije.

Kad je reč o burnim reakcijama, ko je glasniji:lokalni naci-autoriteti ili uvređeni prvoborcidemokratskih promena? Šta im, ustvari, smeta?
Saša Ilić: Mislim da su podjednakoglasni i jedni i drugi, ali samo se oninajluđi poput Marinka M. Vučinića iRadovana Kordića odlučuju na tisak.Mislim da se ne može generalizovatišta im tu stvarno smeta: jednimasmeta što kritikujemo nacionalizam,drugima ideologija, trećima što nebiramo ciljeve već kritikujemo iDobricu Ćosića i Svetislava Basarupodjednako, četvrtima to što se nebavimo samo estetikom, petima što usve tu upetljavamo i društveno-politički kontekst u kome je ta kulturanastajala, šestima nedostatakdomaćeg vaspitanja... Ali ono što jemožda zajedničko, jeste činjenica dauopšte postoji taj podlistak na četiristrane u kome ljudi mogu da pročitajuoštru i argumentovanu kritiku kakvenema u ostatku srpske štampe, tj.negativnu kritiku koja je ovde diskvalifikovanaonog trenutka kada je prvipisac došao sa sto maraka u redakcijuProsvete ili Rada, i doneo svojnesrećni uradak.

Dekonstrukcija

Osnovne zamerke "betoniranju" tičuse iščitavanja književnog dela uključu ideoloških nazora autora.Zašto je uopšte važno da dela buduiščitana i pozicionirana (samo) zahvaljujući već stečenom ideološkommestu autora, ili možda za vrednovanjedela nema vremena za bilokakvo čitanje? Zašto ne verujete nareč domaćim kritičarima?
Saša Ilić: Ne verujem im jer lažu, nečitaju kako treba, oni rade marketingza te pisce. Oni nikada nisu govorili o tome šta zaista piše u "Opsadi",u "Gvozdenom rovu", u "Gnezdu nadponorom" i sličnim knjigama. Takođe,nikada nisu progovorili o tome iz kakvekulturne matrice se proizvodetakve knjige.
Saša Ćirić (ponovo dopevava): To nije posao samo zaknjiževne kritičare, već i za istoričare i teoretičareknjiževnosti. "Betoniranje" se idealno teorijski uklapa utzv. poststrukturalistička čitanja literature (uz feminizami gino-kritiku, postkolonijalne teorije, studije kulture iroda...), odnosno u nastojanje da se dekanonizuje dominantnikanon srpske književnosti - koji u 20. vekupočinje, recimo, sa Andrićem i Crnjanskim, a završava saMiloradom Pavićem i Goranom Petrovićem (bez RastkaPetrovića i Stanislava Vinavera, bez ijedne autorke, bezBore Ćosića, poezije Oskara Daviča, eseja RadomiraKonstantinovića...), i da se obnovi ona vrsta književnekritike koja se negovala u časopisu Reč, ili ranije uKnjiževnoj reči i Delu kada su se kritičari trudili da budunešto drugo do pi arovi (PR) knjiga, i nešto više negoliprijatelji pisaca i izdavačkih kuća, urednici, članovi žirijai kanon-mejkeri.

Drugi set kritika Betonu takođe se odnosi na političkurazgradnju, ali ovog puta sa naglaskom na razgradnji -samo kritikujete, dakle, nikako da se isprsite i kažete:"Ovo je dobro". U odnosu na koje repere kritikujete delo,autora, scenu, šta je to što je paradigma književne vrednosti?
Saša Ćirić (a sad, solo): Nije baš tako, lično sam ispisaorecepturu o prihvatljivoj transformaciji radikala. No, to nastranu. U pitanju je sakriveni mehanizam neodgovarajuće"totalizacije": podrazumeva se da kritika mora da sadrži ipohvalni ton, kao što se sugeriše da iznalaženje manamora da bude praćeno nuđenjem alternative. Zašto?Zašto bi kritičar radio tuđi posao? Zašto bi morao dadošapne piscu kako da mu knjiga bude napisana bolje,odnosno da mu politička ideja bude efikasnija? Kritičar jeobavio svoj posao ako ukaže na ono što ne valja, i topotkrepi argumentima, sve ostalo je stvar njegove dobrevolje, inventivnosti ili angažmana druge vrste. Japredlažem "konceptualno" čitanje Betona: posmatrajte gakao dopunu i korektiv naše literarne, kulturne i društvenescene, kao jedan od dodataka koji sa antinacionalističke iautorske pozicije pro-izvodi svoju kritiku. Druga poenta jeda Beton jeste projekat, ali on nema nikakav jedinstvenprogram sa iscrpnom listom razrađenih odgovora za svapolitička i poetička pitanja. Reč je o srodnosti autora kojise ne bave samo kritikom niti samo kulturom, koji su okupljenioko nekoliko opštih ideja koje smatraju veomaznačajnim: utvrđivanje konkretne moralne i političkeodgovornosti za ratne zločine i ratnohuškačku politiku ikulturu, istraživanje korena nacionalističkog divljanja ukulturi 90-ih i ranije, praćenje opasnih fenomena u savremenomdruštvu, uspostavljanje prostora za negativnu kritikuu svim oblastima kulture koja će doprineti dakonačno socio-kulturno, estetički i po-etički mapiramosavremenu kulturnu scenu u Srbiji. To je ogroman posao,imamo i imaćemo dosta saradnika iz Srbije i regiona, neradimo ga sami, možda prednjačimo i podstičemo druge, asa nekima idemo paralelno.

I na kraju, vreme. Nije li stvarno kasno, ilimakar samo izlišno, 2007. raspravljati oĆosiću, Toholju - i polju koje su oni i sličnikreirali 90-ih? Čemu bavljenje tom decenijom,delite li odgovornost za stagnaciju Srbije(kako oficijelna elita ume da naglasi) uporniminsistiranjem na temama i ljudima koji supasse?
Saša Ćirić: Politički gledano, nažalost, nijenimalo kasno ni passe pratiti ove delatnike iliinstitucije, na koje cela jedna grupa"nedekonstruisanih" intelektualaca ima uticaj- iz prostog razloga što smo jako daleko odnormalne građanske Srbije, neopterećeneprošlošću, gde će nacionalizam biti signumnepodnošljive lakoće iracionalnog, verbalneperverzije ili političke poze bez opasnih konsekvenci.Poetički, za razliku od druga Iljiča,mislim da su mnogi autori koje si pomenula ikoje ovde podrazumevaš, veoma passe. Onime ni kao čitaoca ni kao kritičara ne interesujuič, i stoga sam lično dao nemerljiv doprinosu prevazilaženju rovovske podele na nas(antinacionaliste) i njih (nacionaliste) kada jeo književnoj kritici reč (tekstovi o SvetislavuBasari, Jovici Aćinu, Barbi Marković, MiruVuksanoviću kao postmodernisti, MilisavuSaviću kao doktoru književnosti i hroničaru,prim. aut.), ili ih podsticao i prihvatao (oMarku Vidojkoviću, Zoranu Živkoviću, MirjaniMitrović, Radmili Lazić... prim. aut.). Što seodgovornosti tiče, najbolje je što se to pitanjepostavlja onima koji nešto nastoje dapromene, a ne pasivnim i oprtunistima.Postavlja se protivnicima nacionalizma, a nenjegovim zagovornicima. Mogu da kukam nasvoju malobrojnost, individualnu i grupnunemoć, ali treba znati šta iz čega proističe išta čemu služi - kritika je da se nešto kritikuje,izaziva i usmerava pažnja, razotkriva ipoziva, a za vita activa tu su građanske inicijativei bavljenje politikom na direktani nedvosmislen način.

Iako prilično različiti i bez nekihmeđusobnih saradničkih odnosa,mediji ili medijske jedinice kao što suBeton, Peščanik, Forum B92, pojediniblogovi i mejling liste su uglavnomjedina mesta za artikulaciju kritikepreovlađujuće kulturne matrice idržavne politike. Zajednička im jeslaba vidljivost u društvu - niskitiraži, slaba slušanost, neumoljivastatistika o funkcionalnoj nepismenostigrađana Srbije i dostupnostiinterneta. Paradoksalno, politička iintelektualna elita Srbije gotovo nepropušta da uzvrati putem svojihmedija, poredeći ova mikromesta ujavnom polju sa komunističkim oblicimatotalnog nadzora nad javnošću. Očemu se tu radi? Šta je to takoozbiljno subverzivno u Betonu što bimoglo da podrije srpske državne inacionalne interese?
Saša Ćirić: Opasna je sama kritika,njena usamljenost - kritika kao incident,a ne kao kulturna matricasamosvesnih i različitih pojedinaca - injeno pozivanje na odgovornost, natrud samopreispitivanja, na kidanjeprijateljskih i interesnih determinizama,koji od kritike čine licemernusluškinju. Upravo proizvodnjomjavnog polja kritičkog preispitivanja,mi najdirektnije radimo napreobražaju naše nasleđene kulturnematrice, autoritarne, jednako sociokomunističke kao i patrijarhalne, gdese sve sređivalo u četiri oka, bezpisanih tragova, bez glasova protiv,polemičkog brušenja i miljama dalekood svake javnosti u kojoj ne dominirajuuši i pisaljke tajnih službi. To štomnogi prozvani na stranama Betonaprepoznaju i dalje postojanjeideoloških komisija, njihov je problem.Uzgred, upravo ta neodređenost uimenovanju, pored nedostatka elementarnekuraži, podseća na vunenekomisije minulih vremena koje,uzgred, niko od mlađahne "betonerije"nije ni video. Biće da, ako treba dase prepoznamo u tim komisijama saizmeštenom adresom, to radimosasvim spontano, odnosno genetskipredestinirano.

Milica JOVANOVIĆ

02.02.06

Jedan od najmlađih autora na srpskoj literarnoj sceni koji se, istovremeno, našao i u najužem izboru za NIN-ovu nagradu je Saša Ilić. Baš tako, Saša, nije nadimak. O sebi, u formi najkraće biografije, kaže: “Rođen sam 1972. u Jagodini. Pisanjem sam počeo da se bavim vrlo rano, a objavljivanjem prilično kasno. Diplomirao sam na jugosvetskoj književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Pišem malo i retko. Objavljujem knjigu na četiri do pet godina i divim se brzini drugih pisaca. Do sada sam objavio dve prozne knjige: Predosećanje građanskog rata (Samizdat B92, 2000) i Berlinsko okno (Fabrika knjiga, 2005). Po nekoj čudnoj simetriji, priredio sam takođe dve knjige: zajedničku zbirku priča pripovedača rođenih posle 1970. pod naslovom Pseći vek (Beopolis, 2000) kao i zbornik tekstova Kako čitati u izdanju Narodne biblioteke Srbije 2005. Za sinopsis romana Berlinsko okno dobio sam stipendiju iz Fonda “Borislav Pekić” kao i podršku Književnog kolokvijuma iz Berlina (LCB).’’

Roman “Berlinsko okno" je u prvom planu priča o potrazi za nestalim prijateljem Jankom Baltićem, čovekom kome se svaki trag izgubio tokom jugoslovenskog rata. Možete li nam nešto više reći o izboru baš takvog junaka?
- Činilo mi se da bi nestali tokom ratova vođenih devedesetih na tlu bivše Jugoslavije trebalo da budu u žiži svih naših priča. Nažalost, radi se o zakasneloj brizi o ljudima. Wih nema i gubitak je nenadoknadiv. Pitao sam se da li je moguće ispričati priču o njima. Dakle, o onima kojih nema. Tako je izbor pao na junaka, koji je donekle inspirisan sudbinom jednog mog prijatelja iz mornarice, aktera koji je kao u Čehovljevoj dramaturgiji odsutan i pojavljuje se tek jednom, kao utvara. Tako se i čitava fabula konstituiše oko praznog prostora nečijeg odsustva. Janko Baltić je samo jedna od sudbina u romanu i predstavlja putokaz za silazak pod zemlju, odnosno u okno pripovesti gde bi trebalo potražiti činjenice o nestalima.

Opet, na gotovo samom kraju romana, jedan od glavnih likova, stari Nemac Viktor Greber, piše pripovedaču: “Otkako sam vas upoznao, dragi prijatelju, sve vreme sam pokušavao da smognem snage i pitam vas da li ste čuli za Omarsku.” Odatle ste, pretpostavljam, krenuli, s tim logorom smrti počeli traganje, stvaranje veće slike?
- Zapravo, ne: Berlinsko okno je počelo da se razvija iz metafore o običnim ljudima u mračnim vremenima. Odnosno, iz prve rečenice koja me je, dok sam boravio u Nemačkoj 2002. godine, proganjala kao refren pesme koju sam negde čuo i kojeg nisam mogao da se oslobodim. Kada sam stavio na papir tu rečenicu, shvatio sam da iza nje stoji još nešto. Pokušao sam da otkrijem šta je to, da samom sebi objasnim kako to izgleda. U Nemačkoj sam imao dovoljno vremena da istražujem obimnu građu o ljudskim sudbinama u ratu. U stvari, “specijalizovao” sam se za jednu usku temu: ko su bili ti ljudi koji su pružili istinski otpor i kako su oni prošli u represivnom sistemu. Da li je to bio Breht, Man, Tuholski ili Brant? Ili neko drugi?

I šta ste otkrili?
- Otkrio sam priču o kabaretkinji Izi Fermeren. U listu Frajtag pronašao sam tekst Folkera Kina o neobičnoj sudbini kabaretkinje iz berlinske Katakombe. Reč je o zaista nesvakidašnjoj sudbini. I mala fotografija nasmešene monahinje u uglu stranice me je začudila i navela da tekst proučim malo bolje. Iza Fermeren imala je petnaest godina kada je učinila najvažniju stvar u svom životu: rekla je “ne” jednom režimu. Potom je otišla u Berlin i nastupala u kabareu. Recimo da je to bila supkultura NS sistema. Tu se moglo reći ono što se nije smelo na površini zemlje. Uglazbljena u songove, izgovarala se istina o sve strašnijoj stvarnosti. Kabaretske improvizacije su provocirale naciste, tako da su performeri na kraju završili u logorima. Sama Iza je prošla kroz Dahau, Buhenvald i Ravensbrik, noseći traku na ruci sa oznakom “bruka za rasu”. Priča o njoj mi je ukazala na neke stvari koje se uvek potežu kada se govori o otporu u diktaturi, a to su: neko je mlad pa ne snosi nikakvu odgovornost, neko je nepismen pa ne ume baš da se snađe u svemu tome ili neko je isuviše obrazovan, čak filozof kao što je Hajdeger, pa sve to posmatra sa božanske visine. U stvari, radi se o nekom nervu koji čovek ima ili nema. Na tom ispitu pada i roman Bernharda Šlinka čiji je naslov preveden kod nas kao Čitač. On je zastupao upravo tezu o nepismenosti čoveka koji je skliznuo u varvarstvo. Mislim da se ne radi o tome. Da li neko sa petnaest godina ima dovoljno obrazovanja da bi apstraktno mislio o uzrocima i posledicama nacionalsocijalizma u Nemačkoj? Naravno da nema. Međutim, Iza je pokazala da se radi o sasvim očiglednoj stvari i da nije potrebno previše pametovanja da bi se uočilo – zlo. Zbog čega, međutim, većina ne reaguje na pojavu takve devijacije, e to je pitanje koje zahteva ozbiljna istraživanja.

Postoji tek nekoliko junaka romana, to su uglavnom izbeglice, zbog njih ste uostalom i pisali tu priču: po kom kriterijumu ste ih birali, profilisali, smatrali pravim reprezentima?
- Kada je reč o slučaju Jugoslavija, odlučio sam da pišem o takozvanim bezimenim ljudima kojima pripadaju osobe kao što su Iza Fermeren u Nemačkoj ili Ivan Novković kod nas, recimo. Interesovalo me je kako je to izgledalo iznutra pošto smo imali prilike da čujemo mnogo puta kako je to izgledalo posmatrano spolja. Tako su moji junaci postali Arif Hoyić, Katarina Zlatarić, Janko Baltić, sestre Hoyić i Ana Dajdić. “Dozvolio” sam da svako od njih ispripoveda svoju sudbinu. Tek kada su se te sudbine ukrstile sa matricama istorije i politike, otvorila se logorska kapija Omarske. Dakle, nisam ja od tog mesta krenuo, već sam na to mesto dospeo na kraju romana.

Emigranata iz bivše Jugoslavije puni su gradovi Evrope: zbog čega je baš Berlin bio vaš izbor, Berlin kojeg – vidimo u romanu – izuzetno dobro poznajete?
- Tokom 2002. pohađao sam predavanja na Odseku za južnu slavistiku na Univerzitetu “Martin Luter” u Haleu. Imao sam prilike da često odlazim u Berlin. Pre toga nisam poznavao taj grad. U stvari, znao sam samo književni Berlin preko nekih romana kao što je Deblinov. Tada nisam imao pojma da ću pisati o Berlinu. Radio sam na jednom rukopisu sa sličnom temom, koji sam potom odbacio i počeo otpočetka. Dogodilo se, međutim, da sam roman završio u Berlinu, u februaru 2005. kada sam boravio u LCB-u radeći na finalnoj verziji rukopisa. Tako je grad Berlin dao presudnu formu mom romanu, štimung i, naravno, temu.

U romanu, pored tolikih drugih malih ali važnih detalja, pominjete i neke – meni lično – omiljene putokaze: slavnu Ulicu Unter den Linden, park Tirgarten, film Yima Yarmuša “Mrtav čovek”, o Aleksanderplacu da i ne govorimo. Koliko to jesu i, da tako kažem, vaši favoriti a ne samo koristan izbor koji služi priči?
- Kada jednom dođete na Aleksanderplac i kada sednete pored Neptunove fontane, stvari više ne posmatrate isto. To je kao ona priča o Heraklitovoj reci. Na tom trgu možete videti statue Marksa i Engelsa zagledane u budućnost, sovjetski televizijski toranj koji je u vreme hladnog rata prkosio zapadnom Berlinu, kao i visoke i moćne reklame svetskih korporacija koje nadgledaju mravinjak na Aleksu. To ukrštanje svetova je fascinantno, ali ukrštanje vremena i epoha je još zanimljivije. Kod nas su pohrlili da unište sve tragove socijalizma i da rehabilituju znamenja od pre Drugog svetskog rata. Međutim, ljudska prošlost nije tako jednostavna, nije tako plošna kao dnevna politika, boravak na Aleksu opominje na tu grešku koja se neprestano čini. Beograd, recimo, ima čudesnu memoriju, ali kada bismo krenuli u šetnju, ne bismo mogli tako lako da je pročitamo, osim ako nismo eksperti za to. Uzmimo samo jedan topos: Terazije. Zamislite šta to mesto sve nudi: kada bismo imali film koji je pratio događaje na tom trgu tokom samo dvadesetog veka, bili bismo zaprepašćeni. Ali ne masom događaja, već snagom političke amputacije kojom se brišu sećanja. Pri tom ne mislim samo na današnje vlasti, to se ovde permanentno radi, bilo da su u pitanju smene dinastija ili ideologija. A zamislite sledeću scenu: došli ste u Beograd prvi put i našli ste se na Terazijama. Nedaleko od hotela “Moskva” nalazite postament sa putokazima i utisnutim tekstovima i fotografijama: u ovom hotelu je oformljena Grupa umetnika, ovde je prvi put u Beogradu izgovorena reč “futurizam”, na ovom mestu su tokom Drugog svetskog rata vešali ljude, ovde se studentima obratio Borislav Pekić, na istom mestu je organizovan Miloševićev kontramiting i tako dalje. U Berlinu sam nalazio takve stvari, na Aleksu naročito.

Polazište u Nemačkoj ste – kao svojevrsni primer, kao opomenu koja se ne sme ignorisati – našli, pre svega, u istinitoj sudbini Ize Fermeren: gde je tu veza s nama iz jezivih devedesetih, o kojima se zapravo najviše i radi u “Berlinskom oknu”?
- Razmišljao sam o mračnim vremenima, o obespravljenosti, o ljudskoj gluposti i licemerju u njima. Pri tom su me interesovali pojedinci, možda baš izuzetni pojedinci i njihove paradigmatične sudbine koje su ubrzo zaboravljene. Jedan kritičar je skoro primetio nešto u Berlinskom oknu o čemu ja nisam razmišljao na taj način, a to je pitanje građanske hrabrosti. On je u tome video tezu romana. Možda je to pitanje zapravo kopča. Ko je imao građanske kuraži da misli i dela drugačije od većine? Recimo, Arif Hoyić u romanu insistira na opstajanju u Beogradu. On je paradigma arhivara jednog vremena i ta kolekcija novina sa njegovim intervencijama koju pomno čuva, predstavlja sasvim osoben dokument o događajima iz ranih devedesetih. Ja sam ga zamislio kao čoveka prethodnih, Titovih vremena, koji rapidno propada i svu svoju energiju troši da bi sačuvao tragove prošlosti i svedočanstva o sopstvenoj svakodnevici. To, naravno, nije lako i njegov odlazak iz Beograda, iznenadno hapšenje i ples nad Drinom, predstavljaju nečuvenu cenu da bi se jedna humanistička vizija sveta očuvala.

Na, verovatno, najteže pitanje – šta je tema “Berlinskog okna” – odgovor bi, po svoj prilici, bio: loše sećanje. Vi to čak direktno i sugerišete uvodnim citatom Emanuela Levinasa da je prošlost drugog i, uopšte, istorija čovečanstva kojoj nikada nije prisustvovao i – njegova prošlost. Ili, da pojednostavimo: kako se zapravo stvarao roman?
- I prilikom pisanja važno je imati svog vodiča: u Predosećanju građanskog rata bio je to Erazmo a u Berlinskom oknu Levinas. U drugoj knjizi me je zanimalo koja to sećanja ostaju nakon raspada Jugoslavije. Kakav je naknadni rad sećanja u preradi jugoslovenske memorije. A pošto sam već pomenuo Levinasa, možda je bolje ispraviti sintagmu loše sećanje u tuđe sećanje ili sećanje drugog. Tako sam među svojim junacima tražio one koji mogu da prožive tuđu traumu. Takva je, recimo, Ana Dajdić. Ona u svojoj prirodi sažima levinasovsko iskustvo drugog. To je za mene i etičko i književno pitanje. Da li je srpska književnost tokom devedesetih pokušala da shvati iskustva ljudi drugih nacionalnosti u našem društvu? Nije. Zašto? Jer je imala preča posla. Taj nedostatak empatije predstavlja veliku inhibiciju u uspostavljanju odnosa između prvog i drugog lica. Poslušajte samo kako se govori o ratnim zločinima. Kažu, pa neka su ih pobili, i oni su nas. Ili zašto idete u Potočare, dođite u Bratunac. Neke ljude u ovom društvu, uglavnom glasnogovornike rata, ne zanima tuđa trauma, podrazumevaju da je ona zaslužena i nastojaće da što duže traje, dok svoju sakralizuju. A sakralizacija patnje ili istorije vodi u lični, odnosno kolektivni autizam. I u srpskom književnom main stream-u , pogledajte uostalom i većinu romana koji su dobili NIN-ovu nagradu tokom devedesetih – slična je situacija. Radi se, međutim, o tome da se između “ja” i “ti” uspostavi novi odnos.

Jedna priča – o sasvim mladoj Luciji Dajdić – odudara, ona je tu kao kontrapunkt glavnoj temi romana?
- Pa, da. Mala Lucija je moj omiljeni lik. Možda je najsrodnija liku devojčice iz Yarmuševog Puta samuraja. Ona je biće Aleksanderplaca, to jest otvorenog prostora kraj Svetskog časovnika koji pokazuje vreme na svim meridijanima. Neko je pomenuo Lolitu, ali ona s njom ima malo veze, jer njena želja je pre svega čežnja za drugim i novim. Ona je ta koja slike iz filma Saše Gedeona pretvara u crvenu nit života, ona će pripovedača povući iz Okna napolje. Prema tome, i taj bezimeni pripovedač, u odnosu sa Lucijom, više je neki daleki rođak Foresta Vitakera a mnogo manje Hamberta.

Odakle vama, još tako mladom, sva ta silna znanja u romanu koja deluju tako živo, čak proživljeno?
- Kada sam imao osamnaest godina, izbio je rat. Našao sam se u njemu pošto sam u to vreme, dakle 1991. godine, otišao na odsluženje vojnog roka. Moj otac nije mogao da mi izdejstvuje oslobađanje od vojske, niti je imao dovoljno para da me pošalje u Švajcarsku na školovanje. Tako sam ja te godine upisao književnost, a onda otišao u vojsku. Ubrzo sam se našao usred ratnih operacija JRM na Jadranu. Deo tog iskustva preneo sam i u literaturu.

Recimo?
- Recimo, dubrovačka ratna tema, koja se provlači i kroz Predosećanje, dok u Oknu dobija sasvim jasne konture. Katarina Zlatarić je ime nestale Dubrovčanke koja je krajem 1991. izbegla iz Dubrovnika, a potom verovatno završila u Omarskoj. Ta dubrovačka tema je prećutana veza između pripovedača i profesora Grebera. Svi njihovi razgovori kruže oko nje. Kao što ste i sami primetili, Greber je naposletku, preko pisama iz zaostavštine, izgovara posthumno.

“Berlinsko okno" ima izrazito složenu strukturu već i zbog toga što pokriva dug period i dva prostora: nemački u vreme nacizma i danas, naš kroz celi dvadeseti vek. Pa, ipak, roman se čita sa zavidnom lakoćom, kao da ste ga pisali u jednom dahu, bez muka i trzaja. Koliko dar, talenat, ima veze s takvom pitkošću pripovedanja?
- Pisati – znači umeti s rečenicama. Tu sam lekciju odavno naučio. Ali tu se posao ne završava, jer postoji i nešto iza rečenice, neizgovorljivo, koje svaki pisac pokušava da dosegne. To se postiže eksperimentisanjem s formom književnog teksta. U Berlinu sam, opet se vraćam na priču o Berlinu, posetio Jevrejski muzej jednom prilikom i tamo prošao kroz fascinantne “Galerije nestalih”. To su visoke tamne ploče iz kojih se emituju glasovi deportovanih Jevreja, nabrajaju se naslovi spaljenih knjiga na nemačkim trgovima 1933. ili imena zatvorenih izdavačkih kuća, nižu se imena ubijenih. U Berlinskom oknu sam pokušao da pronađem formu koja bi omogućila da se izgovore podaci o nestalima u jugoslovenskom ratu. To pitanje me je izuzetno interesovalo tokom pisanja i otuda takva, mozaična struktura romana. Često, kada pričam sa svojim urednikom, on kaže da ne bi umeo da prepriča tačno o čemu se u tom romanu radi, ali da je ostalo nešto dublje, potisnuta slika koju je kreirala takva forma Berlinskog okna.

Mnogim detaljima, a pre svega lutkarskim teatrom Štabpupen, vraćate na mnogim stranicama romana gotovo zaboravljenu i, svakako, potpuno ogađenu reč – Jugoslavija – iznova u opticaj. Vi, rođeni 1972. u Jagodini, verovatno malo pamtite to vreme i tu zemlju. Pa, ipak, kao da snažne emocije postoje, da stvarna sećanja postoje...
- Pamtim parne i neparne dane, bonove za deteryent i ulje, pamtim veliku nestašicu kafe kada je jedna moja rođaka shvatila da nešto nije u redu sa Jugoslavijom. Naravno, najupečatljivija sećanja vezuju se za kult Titove smrti. Jedna od prvih lekcija u školi bila je ona “Drug Tito gleda sve nas” a nastavila se u vidu dodatka “drug Sloba gleda sve nas”. Danas Veliki brat gleda sve nas. I, uopšte, uvek se insistiralo na jednosmernosti tog pogleda. Mislim da se i na Jugoslaviju gleda suviše jednostrano, s jedne strane se mitizuje kao neka Arkadija, a s druge se vidi kao tamnica naroda. Lutkarski teatar Štabpupen mi je pomogao da sagledam jednu i drugu stranu tog pojma. Naime, osmislio sam koncept jednog pozorišta pod uticajem pozorišta lutaka čije sam predstave gledao u Haleu. Moja ideja bila je da ogolim formu istorijskog događaja, konkretno Jugoslavije, ali i samog pripovedanja, odnosno nastajanja priče.

Izgleda da je najpre hrvatski tisak, odnosno Feral, otkrio vrednosti romana “Berlinsko okno”: krajem decembra prošle godine objavio je intervju s vama i to bombastičnog naslova: Za Evropu preko Haaga. Koliko to još mnogima u Srbiji grozno zvuči, vi to sigurno znate?
- Naprotiv. Prvi afirmativni prikaz Berlinskog okna pojavio se upravo u NIN-u i to samo desetak dana nakon objavljivanja romana. Potom su usledili drugi, za mene neočekivani tekstovi. A intervju u Feralu je napravljen kao odjek na hrvatsko izdanje Okna, koje se pojavilo istovremeno u Zagrebu kada i u Beogradu. Moj izdavač iz Fabrike knjiga ima ugovor sa hrvatskim izdavačem Devedeset stupnjeva, tako da su se neke knjige poput romana Dubravke Ugrešić, Daše Drndić ili Ane Zubak, zahvaljujući takvom aranžmanu, pojavile na srpskom i hrvatskom tržištu.

U tom razgovoru ste se, bogami, žestoko obrusili na srpski kulturni model koji “omogućuje samo Kaporu, Bećkoviću, Ćosiću, Goranu Petroviću i ostaloj bratiji da nesmetano rade na književnosti i da od toga zarađuju...mlađi pisci tu nisu poželjni...njima preostaje samo da odu iz zemlje ili da “u zemlju propadnu”. Zar ne mislite da niste sasvim u pravu i da ste se, onako mladalački, okomili na ikone sopstvene promocije radi? To je i rani Basara voleo da radi?
- Kada već toliko insistirate na tom mom intervjuu za Feral, možda nije loše pomenuti i da sam govorio o kreatorima naše scene, bivšim postmodernistima i tumačima avangarde, koji nam serviraju antisemitske tekstove kao prvorazredne kulturne događaje. Pisci koje sam pomenuo nisu moje ikone, niti su ikone pisaca iz moje generacije do čijih knjiga i stavova držim. Trebalo bi pogledati našu zajedničku knjigu Pseći vek. Naš zajednički stav je da tu mnogo toga treba menjati. Imena koja pominjete su ikone proširene Službe bezbednosti, koja ih čita i s kojom se konsultuju oko sižea. Kada kažem proširena, onda mislim na dobrovoljne “patriote i dušebrižnike, “javne i kulturne radnike” koji su preživeli sve sisteme. Mene kulturna i književna politika interesuju i mislim da je kod nas to polje potpuno devastirano. Tako se pored pisanja proze bavim i proučavanjem naše kulturne flore. Zanima me, na primer, koliko je dugoročno dokument pod nazivom Memorandum SANU uticao na kreiranje poetika s kraja osamdesetih i tokom devedesetih. Jedan moj tekst na tu temu bi trebalo uskoro da se pojavi u kragujevačkom Liceumu. Dakle, ja tragam za argumentacijom, ne interesuje me “napad radi promocije” koji je kratkog daha i ne menja ništa.

Od čega vi živite kad se to već od pisanja romana ne može i kako ste dobili stipendiju iz Fonda “Borislav Pekić” s kojom se, u stvari, cela stvar s “Berlinskim oknom” tako sjajno zavrtela da ste, recimo, ušli u uži izbor NIN-ove nagrade za roman godine?
- Što se stipendije “Borislav Pekić” tiče, ona je usledila pošto sam žiriju priložio već dobar deo napisanog romana. Pretpostavljam da nisu previše rizikovali odlučujući se za moj sinopsis, jer se već nazirao kraj priče. Inače, krenuti samo od sinopsisa u pisanje knjige je izuzetno težak posao. Često i nemoguć. Osećaj obaveze vas blokira i sve vreme vam se nešto drugo radi osim onog na šta ste se obavezali. Inače, materijalna potpora ove stipendije nije takva da možete nesmetano da pišete godinu dana. Ona je, pre svega, moralni podsticaj. A od toga se ne živi. Kao i svi drugi stipendisti, i ja moram da radim nešto konkretno. To jest, da odlazim svaki dan na posao u Narodnu biblioteku gde sam donedavno radio u Kulturnoj redakciji a gde sada radim kao urednik izdavačke produkcije. Pisanje je, s druge strane, noćni rad ili radost vikenda.

Jasmina Lekić

22.09.05

Sve ovo ovde kod nas liči na jednu malu porodičnu manufakturu, koja će uskoro, baš kao ona iz špice za Mikijevu radionicu, odleteti u vazduh. Jer ranije ili kasnije, neko će morati da se zapita pred tim rashodovanim strojem: ‘Čemu ovo služi?’ Tek kada se bude stvorila kritična masa onih koje zanima odgovor na ovo pitanje, možda će se krenuti dalje



O prvom romanu Saše Ilića Berlinsko okno već je bilo reči u "Vremenu". Odavno neko domaće izdanje nije izazvalo takav odjek u "književnim krugovima". Osim što su hvalili Ilićev umetnički prosede, kritičari su isticali važnost teme koju ovaj roman tretira. Činjenica da neke od priča koje postoje u romanu govore o zločinima koje su počinile paravojne jedinice koje su se borile na srpskoj strani, uznemirila je neke krugove u Srbiji. Saša Ilić radi u Narodnoj biblioteci Srbije i trenutno priprema izdavanje tekstova iz serije predavanja Kako čitati, koja su prošle godine održana u NBS-u. Priredio je zbirku priča Pseći vek, u kojoj su se kao autori pojavili mladi srpski pripovedači. Pre Berlinskog okna objavio je zbirku priča Predosećanje građanskog rata. Sa prijateljima je napravio kratki film (Ne)Naginji se kroz prozor, u kom objašnjava kako je došao na ideju da napiše ovaj roman i odakle je došla priča o nemačkoj umetnici Izi Fermeren. U kratkom filmu predstavljeni su i neki beogradski umetnici koji govore o mogućnostima otpora jednoj diktaturi i svom odnosu prema zlu. Živi u Beogradu.

VREME

Kod nas je uvreženo mišljenje da je umetnost autonomni sistem koji podleže samo estetskim merilima. Takvo mišljenje je produkt dugogodišnje obrazovne prakse iz socijalističkog sistema. Cilj je bio da se proizvedu dela lepa po sebi, "cela lepa" što bi rekao Bogdan Popović, kog je Vinaver zvao profesorom "uredne književnosti". Dakle, naša se nauka o književnosti te svekolika kritika nisu makle sa te pozicije. Posle Drugog svetskog rata, takvo stanovište se samo pojačalo. Nije bez razloga niz polemika tekao baš u diskursu književnosti, a u stvari se mislilo na politiku. Danas je stvar, čini mi se, obrnuta. Rasprave su politički intonirane, a misli se, pretpostavljam, na književnost. Uzmimo, na primer, nedavnu raspravu o Kišu: bilo je tu svega, samo ne književnosti. A u stvari: oponentni su želeli da dokažu kako ta književnost ništa ne vredi. Za tako nešto oni su upotrebili politički diskurs par exelence, i to onaj najprljaviji. Pa ako stvari tako stoje, kako da protumačim ta licemerna spočitavanja o političkom angažmanu. Najpre, ja nikada ne bih rekao da je reč o političkom angažmanu. Reč je o primarnom književnom angažmanu. Reč je o tome da se literaturi vrati njen pravi smisao. Ona mora da provocira. Ona je to radila od Aristofana do naših dana. Ona će to činiti i dalje, ukoliko je bude bilo. Mene beskrajno zabavlja to škrgutanje zubima koje primećujem kod mladih profesora "uredne književnosti" danas. Potpuno ih razumem, oni moraju da odbrane čast srpske književnosti koja se zasniva na priči o "uzoritoj tradiciji" i slavnim danima. A kada biste im rekli da su pojedinci koji su ugradili svoje knjige u tu tradiciju bili najomraženiji sudionici kulturne scene u to vreme, oni bi vas proglasili za stranog plaćenika.

Da li se mogu poistovećivati kontekst nacističke Nemačke i miloševićevske Srbije? Na kom nivou, ako je to moguće? Za veći deo "sveta" ta paralela je neosporna.



Stvarno ne znam odgovor na ovo pitanje. U Berlinskom oknu sam ispričao dve paralelne priče, epicentar jedne je Berlin a druge Beograd. Želeo sam da ispričam priču o ljudima u smutnim vremenima, kako sam naglasio u prvoj rečenici svog romana. Poistovećivanja tih tokova su potom, kao izraz nesvesnog, artikulisana u tekstovima nekih kritičara koji su Berlinsko okno čitali kao propagandnu literaturu. Tako je roman, na stranicama "Politike" i "Nove srpske političke misli", dobio jedan zanimljivi apendiks. Možda ne bi bilo loše da u nekom narednom izdanju ubacim te glasove u samo tkivo romana, recimo kao fragmente iz štampe koje čita moj junak Arif Hodžić. Šalim se, naravno, ali hoću da kažem da književnost reaguje na neposrednu okolinu i događaje. Ona ne nastaje na nekom drugom mestu, daleko od nas, pa nam pisci kao moderni Hermesi te plodove donose na ruke. Takođe, ne treba isključiti ni njen zabavljački karakter. Ukoliko se neko dobro proveo čitajući neku knjigu – kao što sam se ja nedavno zabavio čitajući Kosmopolis – onda je deo njene misije svakako ispunjen.

Da li ima smisla govoriti da na ovom prostoru, prostoru nekadašnje SFRJ, vlada kultura zaborava?

Tu smo već kod onih čuvenih definicija odnosa između umetnika i društva. „Umetnik u stalnom štrajku protiv društva". „Umetnik u gladovanju" i tome slično. Ali svako društvo ima svoje specifičnosti a samim tim i njegovi umetnici. U našem društvu, recimo, štrajk i gladovanje ne prolaze. Odnosno, društvo ih ne prepoznaje kao subverzivne delatnosti. Pa čak ni samospaljivanje. Setimo se Miloševićevog RTS-a. U to vreme smo mogli da slušamo na drugom kanalu, recimo, Bacaj kamenje na sistem Darkvud daba. I? Ništa. Postavlja se pitanje da li je ova stvar bila angažovana. Čini se da jeste, ali po učinku – kao da nije. Odnosno, sistem ju je učinio nefunkcionalnom. Taj sistem, uopšte, bio je vrlo neosetljiv na metaforu u bilo kom njenom vidu. Možda je performans bio mnogo subverzivniji u to vreme. Recimo grupe Magnet. Polni ud sa predsednikovom slikom u Knez Mihailovoj delovao je mnogo jače nego bilo koja knjiga iz serije NIN-ovih dobitnika, recimo. (Uostalom, tu smo imali samo dve ili tri knjige.) Da li se danas neko seća tog performansa. Da li zna ko je učestvovao u njemu? Kako se ponašala policija? Ljudi ne vole da se sećaju takvih stvari, jer je u jednom trenutku neko pokazao nešto što oni nisu imali: građansku kuraž i osećaj za pravičnost. Kao i kabaretkinja Iza Fermeren iz kabarea Katakomba. Mene je zanimao upravo taj odnos ljudi koji su ćutali i odlazili na posao prema izuzetnim pojedincima. Ni Nemci se danas ne sećaju Ize Fermeren, ali postoji nešto što radi umesto njih: to je kultura sećanja. Nju kreiraju elite. Dakle, nepoznatu u jednačini je vrlo lako izračunati u našem slučaju.

Kabare iz Berlinskog okna može da bude beogradski kub Akademija, koju su u gradu zvali Rupa i koja je u osamdesetim bila središte nekog urbanog, modernog osećanja sveta. Međutim, posmatrano unazad, predvodnici te generacije su izgubili zato što nisu imali odgovor na ono što je ovde počelo da se dešava devedesetih. Ta čudna blaziranost beogradskog andergraunda dovela je do nepomičnosti pred primitivnim "otadžbinarenjem". Kako da reaguješ na zlo, odbacivanjem ili suprotstavljanjem? Berlin tridesetih i četrdesetih, Beograd devedesetih, kako vam to izgleda u ovom kontekstu?

Da, to je zgodno poređenje iako je zasnovano samo na prostornoj relaciji. Nešto što je ispod zemlje pa još uz sve to i alternativno. Međutim, Katakomba i slični kabarei radili su u Nemačkoj do kraja tridesetih. Akademija je već na početku devedesetih doživela kolaps. Neko bi već dobacio da je reč o razlici u strukturi kapitala. Društvena i privatna svojina. Pa dobro, pitam se zbog čega je Verner Fink, vlasnik Katakombe, investirao u tako rizičan posao kao što je kabaretska delatnost u to doba. Po nekim statistikama, može se utvrditi da je takav koncept kabarea ovom privatniku doneo solidan prihod. Samo 1935. godine, Katakomba je imala preko 260.000 posetilaca, a gde su napojnice, konzumacije i muzički „dinar", hoću reći „marka". To znači da je alternativa u ovom slučaju, ma kako to sumanuto zvučalo, i tržišno podsticana, što su ljudi prihvatali čak i po cenu logora. Bilo je to jedno od retkih mesta gde se mogao čuti drugačiji glas. Kod nas je partija, ranije SKJ a potom SPS, bila glavni „koordinator projekata". Tako je alternativa u staroj Jugoslaviji podelila sudbinu partijske ekonomije. Sve što je proizišlo iz tog kraha svelo se na priče o pojedinačnim sudbinama, razbijenim i nimalo veselim. Drugačiji glas kao da nikome više nije bio potreban. On je dakako postojao, ali nije postojala infrastruktura koja bi ga podigla na neki operativniji nivo. Paradoksalno, u međuvremenu su ulogu alternative preuzeli crkva, ljotićevci i razni derivati desnih ideologija.

Kakvu šansu imaju generacije koje su rođene u devedesetim, stasale na ratu i hranjene parakulturnim đubretom, učene da je za život dovoljno znati nekoliko psovki, pokaznih zamenica i tri uzvika?

Jedan od važnih poslova koje je otpočela vlada premijera Đinđića, bila je reforma obrazovanja. A samim tim i reforma programa iz književnosti. Najveći otpor su pružili Filološki fakultet i SPC. Tu su, naravno, instituti za književnost i jezik, te razne ispostave i katedre po pedagoškim fakultetima. Oni su imali zajednički cilj: da zaustave demontiranje višedecenijskog anahronog obrazovnog modela. U tome su uspeli. No da li je sve stalo? Izgleda da nije. Stvari se kreću, ali unazad. Tako nam sada nude dela Eriha Koša od pre pola veka kao knjige „neobične svežine", koje usput nagrađuju. Radoš Ljušić komponuje istoriju sa svojim ekspertskim timom. Narodna knjiga nam nudi autobiografije legionara i književne studije koje prevrednuju našu književnost tako što nam objašnjavaju da su naši najveći pisci bili u stvari hohštapleri. Sve to liči na jednu malu porodičnu manufakturu, koja će uskoro, baš kao ona iz špice za Mikijevu radionicu, odleteti u vazduh. Jer ranije ili kasnije, neko će morati da se zapita pred tim rashodovanim strojem: „Čemu ovo služi?" To pitanje često mogu da čuju oni ljudi koji se odluče da nastave studije na nekom svetskom univerzitetu. Slično pitanje će uskoro početi da se postavlja i ovde. Tek kada se bude stvorila kritična masa onih koje zanima odgovor na ovo pitanje, možda će se krenuti dalje.

Mnogi ljudi koji su deo srpske kulture otišli su iz zemlje. Ko nam ovde nedostaje ili, preciznije, čije nam delo ovde nedostaje?

Bez sumnje, reč je o opusu dvojice velikih pisaca, koji su nekada živeli u Beogradu: Mirku Kovaču i Bori Ćosiću. Tvorci lažnog književnog kanona odavno su ekskomunicirali ove autore. Ali postoji nešto što je mnogo važnije u recepciji ovih pisaca u Srbiji. Nisu se njih odrekli samo nacionalisti, nego i ljudi tzv. građanske provenijencije. Zbog čega? Zbog toga što nisu mogli da istrpe reči kritike koje su i njima bile upućene. Nekako je teško čitati literaturu koja i nas same proziva. Navikli smo na crno-belu tehniku, na dva kanala i na Dnevnik u pola osam. I na to da je uvek neko drugi kriv.

Pretpostavljam da ako sledimo princip Andrićevog Neimara iz Mosta na Žepi, jednom napisan tekst je za autora završena stvar i on se okreće "novim izazovima". Šta je ono što te sada "opseda": Liga šampiona, EP u basketu, porodica, posao, "previranja u srpskom tranzicionom kazanu"?

Ma kako to loše zvučalo, još se nalazim u periodu „oslobađanja" od prethodne knjige. Nezahvalno je da kažem bilo šta, budući da sam između Predosećanja i Okna napisao oko 150 stranica proze koju sam potom bacio. Teme ne nalazim lako, a još teže ih uobličavam u priču. Nemam ugovor ni sa jednim izdavačem, ništa me ne obavezuje da sada pošto-poto napišem nešto. Posmatram ljude. Trenutno me interesuju dvojica đubretara koji žive u mom kraju. Obojica su samci. Jedan je mršav i visok, a drugi nizak i debeljuškast. Prvi je ekspert za hartiju a drugi za drvo i metal. Dvorišta su im mala i nakrcana otpadom. Ponekad se sve to prelije i na ulicu, naročito kada pada kiša. Ustanovio sam da oni to đubre ne prodaju, samo ga klasifikuju i slažu. Rade to iz čiste fascinacije otpadom. Kada bi se malo bolje razgrnule njihove deponije, moglo bi se iz toga štošta rekonstruisati. Ti odbačeni predmeti najbolje arhiviraju naša sećanja. Voleo bih kada bih mogao da napišem nešto o njima.

piše: Slobodan Georgijev

15.07.05

... bile su i ostale povlašćena mesta prave literature

U izdanju beogradske izdavačke kuće „Fabrika knjiga” nedavno je objavljen roman „Berlinsko okno” Saše Ilića (1972), pisca koji je svojom prozom već osvojio mlade čitaoce a književnoj kritici pokazao da u srpskoj savremenoj literaturi postoje novi, sveži glasovi koje treba oslušnuti na novi način.

„Berlinsko okno” su kao work in progress u toku 2004. godine podržali Fond „Borislav Pekić” iz Beograda, Stiftung Preussische Seehandlung i Literarisches Colloquim iz Berlina, a „Fabrika knjiga” objavila u svojoj uglednoj ediciji „Dan i noć”, dokazujući da prati nove tokove i otvara svoj izdavački prostor za mlade pisce. Vremenski okvir od pet decenija prošlog veka omeđuje teritoriju stare, i razbijene SFRJ. I bez toga, puni svojih ličnih problema, junaci Ilićeve knjige traže se sve do Berlina, njihove sudbine asociraju na opštu izgubljenost u ratnim vihorima, bez obzira na nacionalnost ili mesto na kojem se nižu, i potom zaboravljaju humke i spomenici običnim ljudima. A političari ih i dalje guraju u rat... „Berlinsko okno” Saše Ilića je hrabra knjiga koja otkriva moderni književni senzibilitet novih generacija srpskih intelektualaca.

INTERVJU

Berlinsko okno je, izgleda, bez dna. Šta je njegov prvi simbol?

– Ovo pitanje me podseća na onu situaciju iz „Matriksa” kada Morfeus pruža svom sagovorniku mogućnost izbora: mladić može da uzme plavu pilulu i da se vrati u svoj pređašnji život službenika i da zaboravi na sve. Crvena pilula, međutim, povešće ga u svet „iza ogledala” gde će ustanoviti koliko je okno, zapravo, duboko. Naše društvo se već dugo nalazi u takvoj situaciji, u kojoj neprestano poseže za plavom pilulom. Kada je književnost u pitanju, onda tu metaforu možemo prevesti na jezik svakodnevice i reći da čitalac poseže za Nedremanim okom, za Virtuelnom kurvom, za Ćeraćemo se još, za Lažnim carem, za Crnim runom i sličnim knjigama. Postavlja se pitanje, šta je crvena pilula u ovom slučaju. Rekao bih da je iskoračenje iz viševekovnog diskursa žrtve upravo to. Posezanje za crvenom pilulom u ovom slučaju značilo bi korak napred. Stoga mislim da je most centralni simbol moje knjige, i to ne bilo koji već onaj višegradski, koji predstavlja epicentar takvog diskursa. Ovom knjigom sam pokušao da taj most „zarotiram” i pogledam kako je izgledao dance macabre na njegovoj ogradi u vreme rata u Bosni.

U svom romanu govorite o zločinima. Šta mislite o onome što se stalno čuje, „jesmo krivi, ali su i oni” „njihove žrtve, ali i naše”? Ko snosi krivice?

– Krivicu snose počinioci, i o tome odlučuje sud. Odgovornost snosimo mi, i time se bavi parlament. Međutim, u odsustvu takvih institucija, književnost vrlo često govori o tim temama. Kultura suočavanja sa prošlošću je kod nas svedena na pojedinačne istupe, kao što je na primer onaj gest ministarke Ivane Dulić-Marković u Skupštini. Mislim da je ona učinila više na tom polju nego čitava ova vlada zajedno. Zbog čega? Zato što je markirala jasnu granicu između krivice i odgovornosti koja prolazi posred parlamenta. I to se jasno videlo po reakcijama poslanika SPS-a i radikala. Nešto slično se događa i na književnoj sceni, ali je odsustvo savesti kod jednog dela naših „kulturnih i javnih radnika” zapanjujuće. I ti književnici, kao i pomenuti poslanici, hoće danas da nam kažu kako smo svi mi u istom košu. A to je laž.

Povezujete Drugi svetski rat i najnoviji, u bivšoj SFRJ. Kao da sugerišete da nema kraja užasima na ovom tlu?

– Ja u stvari želim da kažem nešto drugo. Užas ima svoj kraj i on se nazire u razvijanju kulture sećanja i suočavanja s prošlošću. To nije učinjeno nakon Drugog svetskog rata, to neizostavno mora da se učini sada.

Dotakli ste i komunistički period, Titovu Jugoslaviju, jedan od glavnih junaka farsična je figura Titovih kadrova. I posle strašnog susreta sa vojnicima „sa šubarom i krstom”, ipak se vraća u Beograd. Jugonostalgija?

– Naprotiv. Jugonostalgiju ne vidim kao kulturu sećanja. To me podseća na onu staru priču o licidarskom srcu. Sada su to majice sa jugoslovenskim simbolima. U njima uživaju svi, kao na vašaru, upravo zbog rada lažnog sećanja. Povratak mog junaka Arifa Hodžića u Beograd, nasuprot jugonostalgiji, treba da sugeriše da još uvek postoji volja za pomirenjem i uspostavljanjem humanih veza sa drugima, sa onim delovima društva koji su tokom recentne prošlosti amputirani.

Ili je sve, i bez prestanka, u našim životima logor, pa je svejedno gde se živi?

– Niti je sve logor niti je nebitno gde čovek živi, ali je važno znati gde su se logori nalazili i ko ih je organizovao. Arifova priča bila bi drugačija da je, recimo, živeo u Budimpešti, zar ne? Ovako, on je obeležen Beogradom i Jugoslavijom, što nije samo geografsko ili poetološko određenje. Ali kada već pominjete logore, onda je pravo pitanje koliko je naša književnost osvestila postojanje logora u ratovima vođenim devedesetih godina. Jednom prilikom sam u zagrebačkoj „Močvari” slušao mlađe hrvatske pisce kako kritički govore o logoru Dretelj. Ovde ne možete čuti javnu debatu o Omarskoj ili Keratermu, recimo. Naročito to ne možete čuti od onih ljudi koji svoj status pisca dokazuju članskim karticama raznih esnafskih „udruženja” ili tomovima presovane gluposti. Vruće tačke istorije bile su i ostale povlašćena mesta prave literature.

Vaš roman je redak u srpskoj savremenoj književnosti koji se bavi ovim temama. Čini li Vam se da se i kod pisaca javlja strah od suočavanja sa istinom?

– Ne znam da li je Berlinsko okno po tome izuzetak kao što ne bih smeo da tvrdim da ima malo čitalaca koji posežu za takvom literaturom. S druge strane, mislim da kod pisaca čije sam knjige pobrojao nije u pitanju strah, već konzervativni, nemoderni i neetički stav po kojem je „moja patnja/nacija/naracija najvažnija”. U „Berlinskom oknu” sam, međutim, insistirao na drugom licu, na prošlosti drugog.

Anđelka Cvijić