Pad Kolumbije

28.07.11 Politika

Dok je prethodni roman Saše Ilića, „Berlinsko okno”, bio angažovana vivisekcija fizičkog i moralnog rasapa Jugoslavije, „Pad Kolumbije” je na izvestan način suzio perspektivu, sa širih eks-Ju prostora na uzroke i posledice tog raspada u okvirima Srbije.
Obuhvatajući omeđeni vremenski period – od pojave paskvile Vojko i Savle, do ubistva Zorana Đinđića, roman pokušava da fikcionalizuje pozadinska dešavanja, govoreći o onome što se moglo samo naslućivati i što ni do danas nije do kraja razjašnjeno. Otkrivanje tajni (prirodno dominantnih u romanu koncipiranom u maniru krimi-žanra) postaje osnovni pokretač narativa i prilika da se analiziraju načini na koje je jedan sistem koristio medije da kroz njih plasira ideologiju i produkuje mišljenje i svest dela naroda.
Ilić u središte pažnje stavlja antijunaka, Vladimira Berata, fantomskog autora narečene paskvile, ali i čitavog niza tendencioznih članaka u rubrici „Odjeci i reagovanja”, pisanih sa utilitarnom funkcijom preokreta političke svesti naroda. Uloga skrivenog lutkara koji povlači konce dok i sam biva lutkom nekih drugih moćnika, dodatno je podvučena opisima njegove transvestitske prirode koja preoblačenjem i šminkom menja oblike, skrivajući se ispod različitih maski i u profesionalnom i u privatnom životu. Poigravanjem motivom istraživanja seksualnih orijentacija (prisutnih i kod oca i kod ćerke Berat), Ilić pomalo nategnuto potencira temu dvojstva skriveno/javno u svetlu nejasnih i mutnih manipulacija i privatnim/javnim životima, kafkijanskih zavera gde se namere i mehanizmi delovanja državnog aparata nikad do kraja ne mogu otkriti. Iako je uvođenje motiva preispitivanja seksualnih orijentacija možda najproblematičniji aspekt „Pada Kolumbije”, a metaforični potencijal polnog dvojstva čini se da više zbunjuje no što usmerava, šminkanje transvestita ima asocijativni potencijal, podsećajući da skrivanje i maske koje se u tajnosti navlače, izazivaju konstantnu nesigurnost kod čitaoca i time ostvaruju romaneskni saspens. Ipak, fantomska priroda ovog lika uspešnije je naglašena njegovom pozicijom koja se otkriva na samom početku romana: Berat je „odsutan”, nestvaran lik, duh (kao što je to bio i dok je skrivajući pravi identitet i pišući pod tuđim, izmišljenim imenima), ni živ ni mrtav, ispražnjeno telo prekriveno opekotinama u bolničkom krevetu do koga je stigao nakon atentatorskog pokušaja da se izbrišu svi oni koji nešto znaju o prethodnom režimu. Ulogu istraživača „događanja naroda” preuzima njegova ćerka koja se iz Amerike vraća zbog očeve „nesreće”, nesvesna njegove uloge tokom devedesetih. U kovitlacu tajnih službi, političke i „ine” mafije, kriminala i nemorala kojim su isprljani bez izuzetka svi segmenti jednog društva, od profane do crkvene vlasti, od medija i poznatih ličnosti, do običnog sveta i autentičnih marginalaca, roman se neće do kraja povinovati zakonitostima žanra i ostaće u onespokojavajućem pesimizmu nerazrešenih problema. A to ukazuje na to da se Ilićev roman može čitati i u nekom drugom ključu.
Uobličen pod maskom političkog trilera sa neorealističkom zaleđinom, krećući se u širokoj skali stilova od najnižeg do najvišeg registra, Ilićev rukopis svesno asocira i na širok dijapazon medijskih stilova koji direktno utiču na promene najpre u političkim stavovima, a potom i u jeziku, kulturi, pojedinačnoj svesti. Jezik, bilo u formi izgovorenog ili napisanog, skrivena je priča i istovremeno pravi junak romana: način na koji se moglo i još uvek može manipulisati jezikom ali i samim pripovedanjem kroz pisanje u medijima, zavodljivo formirajući svest velikog broja ljudi, mogla bi biti i internacionalna tema velikog potencijala gde se jasno vidi da jezik, naracija i fikcija mogu imati prekretnički uticaj i veću moć od one koja im se pripisuje. Pad Kolumbije analizira primer medija koji su u Srbiji 90-ih odigrali ključnu političku ulogu, ali se kroz nameru autora da se u književno delo uvedu različiti medijski, žargonski, kolokvijalni i drugi jezički stilovi, sagledava i širi kontekst analize moći jezika i njegovog uticaja kroz različite komunikacione kanale. Svedoci smo da je to jedna od možda najaktuelnijih tema današnjice.

Jasmina Vrbavac

03.03.11 Vreme

Karusel svog prvog romana Berlinsko okno (v. "Vreme" br. 765) Saša Ilić zavrteo je oko jednog krvavo stvarnog događaja, oko otmice i potonje likvidacije devetnaestorice građana Srbije i Crne Gore iz voza Beograd-Bar, krivih zbog "pogrešnog" imena i veroispovesti. Dogodilo se to u "ratnom okruženju", na stanici Štrpci, u deliću trase ove pruge koji prolazi kroz BiH, zločin su učinile "paravojne snage", i sve bi to bilo tek jedna užasna nusposledica divljeg građanskog, zapravo etničko-plemenskog rata, da nije jedne sverazotkrivajuće činjenice: taj je zločin bio praktično neizvediv bez jake logističke podrške – i potonje zavere ćutanja – ljudi koji nesumnjivo predstavljaju (ovu) državu, vlast, javna dobra.

Svoj novi roman Pad Kolumbije Ilić vremenski omeđuje, s jedne strane, poznim osamdesetim godinama XX veka, epohom "događanja naroda", Odjeka i reagovanja, "Vojka i Savla", "svenarodnog" mitinga na Ušću, a s druge, danima neposredno pred atentat na Zorana Đinđića, i neposredno nakon njega. Jedna se stvar, dakle, ponavlja u Ilićevim romanesknim istraživanjima i razgrtanjima preventivno zaturenog nasleđa najnovije istorije (iliti polpreteklosti, kako to najpreciznije kažu Slovenci), prerastajući u svojevrsnu zakonitost: opet su tu neuralgične, više nego traumatične tačke novije srpske istorije, i to baš one o kojima se ili nikako ne govori ako se baš ne mora, ili se o njima mrmlja u pola glasa, ili se lupetaju besmislice. A najradije se naprosto odlažu u recycle bin, namenjene trajnom zaboravu. Kojeg, međutim, na kraju ipak nema niti ga može biti, jer nesmirene duše – kao u kakvom hororu – pre ili kasnije, ovako ili onako, dolaze po svoje...

Irena Berat, jedna od bezbroj hiljada emigrantkinja iz one i onakve Srbije koju je rodilo "događanje naroda", vraća se februara 2003. u Beograd da poseti oca, koji leži u bolnici, bez svesti, kao žrtva misterioznog požara. Do oca neće ni stići, ali će zato uroniti duboko u jedan podzemni Beograd, zapravo podzemniji od podzemlja, onaj koji je iz senke prvo "stvarao" Devedesete, zatim ih "odrađivao" (nije slučajno da je ovaj rugoban izraz metastazirao baš tada...), a sada ih, to jest te bar u početku naizgled idilične 2003, posprema pod tepih, uredno uklanjajući tragove, a bogme i neprijatne učesnike i svedoke... Ono što Irena nije mogla znati jeste da je i njen otac, Vladimir Berat, jedan od bitnih stvaralaca duha krvave epohe: sitni se lektorčić u Gradskom komitetu, frustriran i zgađen "nemuštim jezikom" režimske štampe, poduhvata autorsko-priređivačkog rada u famoznim Odjecima i reagovanjima; štaviše, upravo je on "pravi", tačnije konačni autor notornog "Vojka i Savla"; pažljiviji će se čitalac setiti da je oko autorstva nad ovim pamfletom odavno nastala povelika tarapana, prepuna svakojakih mistifikacija. Dakako, u Beratovom preobražaju – kao i u preobražaju/mutiranju srpskog društva – prstiće imaju i UDBA i Crkva i "patriotska" inteligencija – svi usual suspects jednog svetonazora...

Uh, to je vrlo klizav teren, i Ilićev je roman mogao skliznuti u beletrizovanu verziju neke od okasnelih "betonističkih" propovedi, ali – ipak nije. Mahom nije. Jer je Ilić inteligentno odlučio da ne propoveda – barem ne eksplicitno, je li – nego da priča priču, veoma približivši roman žanrovskim obrascima noira i krimića (tu mi kao njegov recentni srodnik odmah pada na pamet Paranoja u Podgorici Balše Brkovića), uz mnogo živopisnih likova, potrage i noćne jurnjave, bekstava i ućutkavajućih likvidacija...
Uporedo sa Ireninim glavinjanjem kroz magmu jednog Beograda koji joj mora izgledati kao svet sa one strane ogledala Poznatog, pa čak i Zamislivog (uz sve neprijatne, a bogme i opasne spoznaje koje to donosi), te njeno dopisivanje sa Namurom i Kim, svojim ljubomornim ljubavnicima iz sada tako udaljenog "racionalnog" sveta Zapada, pisac razvija narativni tok u kojem pratimo tri vesela drugara, Đevreka, Snejka i Novinara, prekaljene profije kojima je glavni zadatak da pronađu najbolje mesto odakle bi se moglo pucati na premijera nove, postmiloševićevske Srbije. Ko su Ilićevi mogući stvarnosni "modeli", nije teško zaključiti. Kako god, to povezivanje kraja osamdesetih sa danima oko atentata na Đinđića može takođe delovati nategnuto, ali je u svetu ovog romana (a bogme iu šire) na koncu saasvim opravdano, jer to jeste zatvaranje jednog kruga. I isti je to, uostalom, autorski rukopis, taj koji se ležerno kreće od simboličkih ka stvarnim zločinima; uostalom, kao da simbolički zločini nisu stvarni, i kao da stvarni zločini nemaju prvorazredan simbolički naboj...

A to zlo u koje Pad Kolumbije uranja jeste prvo stvoreno u jeziku, a onda i u stvarnosti; otuda je logično da jezički egzekutori budu lektori, sveštenici ili pisci. E, sada Ilić nad njima zatvara krug: po zasluzi, kako god okreneš.

Teofil Pančić

26.11.10 e-novine.com

Poruka koja se jasno da iščitati u Padu Kolumbije i koja, doduše, nije nova, jeste ona Ostinova o performativnoj/magijskoj moći jezika. Drugim rečima, ako dovoljno puta pomeneš uništavanje "vekovnih ognjišta", onda se suoči sa činjenicom da će neko biti spreman da ubije/zakolje/siluje za njih - a što češće to činiš, sve će veći biti broj doborovoljaca koji su spremni da tvoje reči oprobaju u praksi
Književnost je jezik. Jezik je ideologija. Dakle, književnost je ideologija. Ovo nije naivni silogizam kojim pokušavam da opravdam čitanje i pisanje književnosti kao „političke“. Naprotiv, u pitanju je pokušaj da se logikom prodre do onih naslaga unutar jezika i/ili književnosti koji se javljaju kao posledica pragmatike (lingvistička disciplina koja se bavi izučavanjem upotrebe jezika, odnosno uticajem konteksta na značenje proizvedeno jezikom), a koji često ostaju skriveni iza kvaziestetičkih zapovesti koje, kao čitaoci, vučemo iz teorije književnosti razvijane u Rusiji i anglosaksonskom svetu dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka. Po zakonima pragmatike, svaki jezički iskaz tumači se u zavisnosti kad je, gde je i od koga je izrečen i, shodno tome, sve rečeno, zapisano i/ili mišljeno nosi određenu politiku označavanja. Mislim da je jasno koliko smo na „srpskim“ prostorima to osećali tokom osamdesetih godina, a više je nego očigledno i kroz mnogobrojne primere dokazivo da to osećamo i danas.
Roman Pad Kolumbije Saše Ilića predstavlja jednu vrstu književne analize jezičkih naplavina kojima smo izlagani svih ovih godina, počevši od 18. januara 1987. godine pa do dana današnjeg, ali i uverljiv prikaz posledica tog ideološkog oblikovanja. Ako smo, dakle, u Ugričićevoj knjizi dobili sliku budućnosti ka kojoj nas jezik vodi, u Srdićevoj live sliku delovanja tog jezika - u Ilićevoj knjizi ćemo, pak, naići na traganje za uzrocima i prikazivanje jedne od najvažnijih i simbolički najznačajnijih tačaka kulminacije koju je on izabrao da bi vremenski omeđio svoj roman – ubistvo premijera Đinđića.
Roman je zamišljen kao politički triler i to, naravno, nije slučajno. Ne samo da je reč o žanru koji može logično i pregledno da objasni hronologiju uzroka i posledica, već se radi i o vrsti narativa koji neprekidno živimo u poslednjih dvadesetak godina. Ako pogledamo oko sebe, videćemo da nas stalno, čak i protivno volji, uvode u teorije zavere, u igru žandara i lopova, da nas teraju da se osećamo progonjenima ili progoniteljima. Priča o pripremnim radnjama za ubistvo premijera u Beogradu, februara i marta 2003, jeste vrsta oblande za opor ukus pilule suočavanja sa stvarnošću koji će čitalac morati da proguta. Pored toga, ovaj žanrovski model je dovoljno fleksibilan da velikom piscu kakav je Saša Ilić dozvoli transgresiju i izneveravanje, dakle upravo ono što Pad Kolumbije podiže iz trivijalne i smešta ga u red vrhunske književnosti.
Saša Ilić je već u prethodnom romanu Berlinsko okno iz 2005. godine označio sebe kao predstavnika poetike suočavanja i odgovornosti, onog dakle dela autora srbijanske i eksjugoslovenske književnosti koji shvata da bez validne obrade ovih tema ne možemo ići dalje. I Pad Kolumbije pripada ovom poetičkom krugu, posebno stoga što se ispod gomile leševa koja je ostala „kuda vojska dogođenog naroda prođe“, kriju naizgled nadahnute i jednako naivne reči autora iz Politikine rubrike Odjeci i reagovanja. Poruka koja se jasno da iščitati u Padu Kolumbije i koja, doduše, nije nova, jeste ona Ostinova o performativnoj/magijskoj moći jezika. Drugim rečima, ako dovoljno puta pomeneš uništavanje vekovnih ognjišta, onda se suoči sa činjenicom da će neko biti spreman da ubije/zakolje/siluje za njih - a što češće to činiš, sve će veći biti broj doborovoljaca koji su spremni da tvoje reči oprobaju u praksi.
Ipak, da je samo to u pitanju Pad Kolumbije bi bio tek pamflet. Tekst je neuporedivo složeniji, a to se da videti već i iz načina na koji su konstruisani glavni likovi romana – Vladimir i Irena Berat, otac i kći, jezički zločinac i osvešćena ćerka. Tragajući za adekvatnim simboličkim prikazivanjem, za objektivnim korelativom, Ilić je zašao u neke zabrane relativno nepoznate srbijanskoj književnosti, kao što su transvestiti ili lezbejstvo. Ova odstupanja od prihvaćenih normi predstavljaju iskaze duševnog nemira koji prati junake Pada Kolumbije. Drugim rečima, stvarajući Odjeke i reagovanja, Vladimir Berat oseća da mora i fizički da se promeni da bi bolje radio i ispunjavao svoju misiju. Međutim, njegovo preodevanje se nastavlja i nakon što počne da sumnja u ispravnost onoga što radi, dakle u davanje jezičkog izraza duhu vremena i naroda. Upravo je začuđenost i strah od susreta sa plodovima sopstvenog rada na velikom mitingu Bratstva i jedinstva u Beogradu 19.11.1988. godine, dodatno podstakla rad na pretvaranju sebe u drugu/drugačiju osobu. S druge strane, Irena Berat iskazuje i istražuje svoju seksualnu različitost takođe u trenucima kada se pokreće lavina koja će odvesti do krvavih posledica, a time na simbolički način ustaje protiv dominantnog mita koji njen otac stvara na stranicama novina.
Roman je ispisan u više vremenskih planova i perspektiva. Neki od njih se preklapaju i ukrštaju u sižeu, poput Ireninog i Markovog i onog trojice ubica, ali su oni jasno odeljeni ne samo tipografski, već i stilski. Ako tekst koji opisuje ubice, uz pomoć doživljenog govora, podražavajući svest nekoga ko nije emotivno razvijen i ko je sposoban na najgnusnije zločine, a pri tome i vojnički drilovan, onda je jasno zašto je perspektiva koja je odabrana za delove teksta posvećene Ireni Berat udaljena od lika. U begu od ljubavnih i egzistencijalnih komplikacija, gde joj sitaucija sa ocem služi samo kao izgovor za odlazak, Irena u Sjedinjenim Državama upada u još veću konfuziju koja je prati i u emotivnom i u svakodnevnom životu. Poređenje Irene sa Šredingerovom mačkom možda najbolje opisuje stanje u kojem se našla. Treća narativna perspektiva, koja prati Vladimira Berata, približava ponovo kameru tik uz svest lika, ali se jezički usložnjava i uspeva da prati raspoloženja i stanja u koje zapada ovaj ushićeni pa polurazočarani nacionalni radnik i komunista.
Sve vreme imajući u vidu žanr u kojem stvara, Ilić ne krije i neke intertekstualne veze koje se otkrivaju kao jasni i/ili skriveni citati. Meni je možda najzanimljivije bilo da prepoznam igru sa Peljevinovim romanom D.P.P. iz niotkuda u nikuda, koju Ilić koristi u poglavlju „Hodočasnik“. Ipak, dok je Peljevin satirično-ironičan u slikanju brojevnog ludila svog lika, dotle je Ilićev jurodivi Veselin Sarić prilično očigledan vesnik pakla i raspadanja. To se može videti i iz epizode prelaska reke čamcem, uporedive sa vožnjom brodom kojim Gustav fon Ašenbah stiže u Veneciju, predvođen jednim našminkanim starcem ofarbane kose, a tamo stiže da bi u sopstvenoj degradaciji umro u epidemiji kolere. Ovakvih poređenja ima još, ali je važno istaći da se radi o inteligentnom piscu, upoznatim sa tradicijom velike književnosti iz koje ume da izvuče i iskoristi ono dragoceno i nabijeno značenjem.
Saša Ilić je napisao kompleksan roman koji zahteva više od jednog čitanja. Možda se u pojedinačnim scenama i zahvaljujući odabranoj žanrovskoj strukturi učini slabijim u odnosu na njegovu prethodnu knjigu, ali radi se o vrhunskom tekstu koji će se tek s vremenom otkrivati u punom značenju.

Vladimir Arsenić