01.01.00
Dnevnik
26.10.2002.
SAJAMSKI IZLOG
BEOGRADSKI SAJAM KNJIGA
Četiri hita
Beogradski sajam knjiga je naša najveća jednogodišnja Aleksandrijska biblioteka. Među milion knjiga posetilac gradi svoj vodič i skače sa cveta na cvet. Najširi su bulevari, okretnice su venci, a tu su ulice i sokaci. Sve sa imenima naših klasika. Ovde svi, bez velike birokratije, u pamćenje sveta otiskuju i utiskuju svoje ime. Ipak, to je sve samo privremeno. Asvalt je malo tvrđi. I sami izdavači se trude da budu bliže centru i bulevaru. To nije samo stvar prestiža nego i trenutne moći. Mnogi se drže, neki su poklekli. Najvažniji je, ipak, izlog. Svako istura svoj novi adut. Od hita do hita, čitalac se ipak pita. Sa ovogodišnje književne i izdavačke žetve, za ovu priliku izdvajamo četiri naslova. Bez ikakve obaveze.
Imre Kertes, Besudbinstvo, Prometej, Stilos,
prevodilac Aleksandar Tišma
O ovogodišnjem nobelovcu Imreu Kertesu više smo čuli za poslednjih desetak dana nego za ceo njegov književni vek. Rođen 1929. u Budimpešti, Kertes je jedan od retkih peštanskih i mađarskih Jevreja koji se vratio iz koncentracionih logora. Iako je važio kao "dobar pisac" naša literarna publika ga otkriva prvi put, u zapaženom prevodu, takođe klasika Aleksandra Tišme. Tako je pisac sa margine dospeo u centar književne recepcije i time izneverio svoju izborenu poziciju i "slobodu". U inspirativnom predgovoru za ovu knjigu koja će, sva je prilika, biti kupovana i čitana, profesor dr Janoš Banjai izdvaja i ovu rečenicu iz Kertesovog "Dnevnika":
- Na kraju jedan roman se može najmanje estetski meriti. LJudi čeznu za jednom umetničkom ličnošću, koja će se za njih otkriti". "Sa sajamskim popustom knjiga se može kupiti na štandovima "Prometeja" i "Stilosa" po ceni od 300 dinara.
Književni voz, Evropa 2000, Geopoetika, Beograd
Rezultat jednog velikog projekta u kome je tridesetak pisaca iz Evrope šest nedelja tutnjalo, od Lisabona do Berlina, sada je pred nama. Knjiga/ hrestomatija koju su priredili Vida Ognjenović, Vladislav Bajac i Aleksandar Gatalica mala je antologija i presek onoga što se trenutno piše, od Azerbejdžana do Grčke. Čitav niz mladih pisaca, pored toga što je nastupio u mestima gde je voz imao stanice, pisao je i tekstove koji se sada prevode i donose bez skraćivanja. Pisci, koje je delio samo jezik, ostavili su tragove putovanja i pokazali savremeno evropsko pismo u najčistijem obliku. Tu su i tekstovi autora koje naš čitalac odavno zna: Dubravka Ugrešić, Stevan Tomtić, Vladislav Bajac, Aleksandar Gatalica i drugi.
Zbornik ima trista strana i sa sajamskim popustom u tvrdom povezu staje 315 dinara, a u broširanom 280.
Frida Kalo, Dnevnik, Intimni portret, KLIO, Beograd
Ikona meksičkog slikarstva Frida Kalo (1907-1954) malo je poznata našoj publici. Sada se njena mitska ličnost pojavljuje u punoj svetlosti i bez zadrške i tajne. Uzbudljivo štivo i lična ispovest protkana nizom faksimila rukopisa i serijom Fridinih crteža. Sada je jasnije zašto su je zvali slomljena Kleopatra.Knjigu je sa španskog prevela Biljana Bukvić, a sa popustom staje 380 dinara.
Miroslav Šutić, Antologija moderne srpske lirike, 1920-1995,
Čigoja štampa, Beograd
Profesor dr Miroslav Šutić (1938), posle engleskog izdanja iste antologije, od Crnjanskog do Dragana Jovanovića Danilova, priredio je delimično dopunjeno i izmenjeno srpsko izdanje. Antologija u kojoj je primenjen estetički kriterijum i praćena linija "maternje melodije", donosi zanimljiv pogled na modernu srpsku poeziju i njene aktere. Knjiga je brižljivo opremljena vinjetama i radovima naših poznatih slikara. Ako je prvo pojavljivanje u našem časopisu "Relations" ovo novo je namenjeno našem čitaocu i o njemu će svakako još biti reči. Sa popustom knjiga staje 320 dinara.
01.01.00
Dnevnik
09.11.2002.
NAD ROMANOM OVOGODIŠNJEG NOBELOVCA
Salivanje strave
Imre Kertes, Besudbinstvo, Prometej/Stilos, Novi Sad, 2002. s mađarskog preveo Aleksandar Tišma
Roman "Besudbinstvo" Imrea Kertesa (Budimpešta, 9. novembar 1929) pripada tzv. logoraškoj književnosti pisanoj posle Aušvica. Adornovo više retorsko pitanje o tom da li se može pisati, doduše poezija, posle jednog takvog dramatičnog i skandaloznog mesta, vremena i plime zla, tako je demontovano u trenutku kada je i postavljeno. Pravo pitanje nije "da li" nego "kako". Kertes to rešava fragmentarizacijom doživljenog, doziranjem iskrenosti "autorskog" i zakonitostima "tekstualnog ja".
Iako je "Besudbinstvo" snažno popločano i utemeljeno na autobiografskom, Kertes je u stalnom traganju za konačnim formulacijama. Pri tome je potpuno svestan da je tumačenje istorije samo ispitivanje ličnog slučaja, iskazivanje samo povlašnjenog i ranjenog JA. Cela kultura holokausta ovde je data kao proces preobražavanja, a ne kao čista fiksacija i to je jedina vidljiva strategija koju Kertes sprovodi kroz ceo roman. Kroz gotovo realistički prosede, i gotovo linearnu naraciju, svedok i saučesnik donosi svu dramatiku salivanja strave minucioznim opisima mizanscena, govorom perifernih i sporednih stvari.
Nestajanje Oca i njegov put u nepovrat Kertes će tako prikazati kroz kupovanje običnog ranca, a svoju zebnju varirati nizom bezazlenih opisa prirode i (ne)mirnim reakcijama uhvaćenih u zamku i kandže genocida. I upravo to insistiranje na spoljašnjim pojedinostima razotkriva ceo duševni užar i vrhunac manipulacije. Zločinac je učinio sve da se žrtva stalno nada i onda kada je kraj bio upisan već na prvom popisu, pregledu i prebrojavanju.
U plinske komore ulazilo se kako u brižljivo uređena kupališta, a jedina briga je bila kao složiti odelo i vezati cipele. Svoj nezaborav i opomenu Kertes akcentuje upravo takvim kadriranjima velike drame, izostavljajući sve ključne reči i teške prizore. Ni mir ni krik, ni brbljivost ni ćutanje, već stalna uposlenost banalnom svakodnevicom, zadatim životom i totalnom fašizacijom. Savršen zločin i ista takva režija.
Kertes čitaoca do strašnog mesta uvodi polako i nizom rukavaca odlaže ono Glavno. O tome on kazuje tek uključivanjem raznih glasova i sličnih sudbina četrnaestogodišnjaka, Jevreja, kojima je i sam pripadao. Tako će putovanje i žeđ obeležiti gotovo polovinu romana, a prisilno argatovanje i boravak u bolnici dobiti u romanu tek dve tri vertikale koje će obeležiti ceo potonji život i subinu cele jedne porodice i jednog naroda.
I kada se bližio kraj užasa, kada su pobednici slomili logorske žice i ugasili večnu vatru krematorijuma, Kertesov junak ili alter ego doživljava sumorni povratak u rodni grad.Tramvajski kondukter mu traži kartu, a nastojnik gotovo izbacuje iz rođene kuće. Uz to novinarski lešinar hoće da unovči njegov "slučaj" - PRIČU.
Na pitanje o tome šta sada oseća, videći ponovo grad koji je napustio, Kertesov junak izgovara samo jednu reč: - Mržnju!
Zbog te mržnje, i besa, Kertes kao da je napisao i ceo roman.
M. Živanović
01.01.00
Politika
28.12.2002.
Prevedena književnost
Neprihvatanje sudbine
Imre Kertes "Besudbinstvo"; izdavači: "Prometej" i "Stilos", Novi Sad, 2002, s mađarskog preveo Aleksandar Tišma
Kada bi bio u prilici da se opet pozabavi temom toposa, znameniti Kurcijus bi morao rečenom korpusu, uz npr. (Bodlerov) grad, priključiti i tematsko-motivski okvir logora. Ovaj je uistinu postao jedno od tzv. opštih mesta moderne književnosti. Gotovo nezamislivi njen deo. Tim povodom se neminovno nameću i poređenja između npr. tradicionalnog toposa arkadije (izolovani, "getoizirani" idealni prostor, namenjen svakojakim užicima prevashodno duhovne prirode) i modernog toposa logora (izolovani, neidealni, štaviše realno postojeći prostor, namenjen telesnim i duševnim mukama: duh se valjda nekako podrazumeva kao jedino sredstvo opstanka, ali ne u ovom čuvenom kontekstu kada se dovodi u vezu sa zdravim telom).
O životu u logoru i posle njega valja, u književnoj kritici i u stvarnosti, govoriti s oprezom. Mogu navesti tek jedan primer. Poljski pisac Tadeuš Borovski (1922-1951), preživevši logor, oduzeo je sebi život tako što je napravio malu ličnu gasnu komoru. Ma koliko to apsurdno delovalo - nama, koji u sebi ne nosimo slično iskustvo. Njegov "Oproštaj s Marijom" (Rad) jedno je u nizu odličnih prevedenih dela posvećenih holokaustu koja su se kod nas pojavila tokom ove godine. Može se ukazati i na Špilmanovog "Pijanistu" (Narodna knjiga), koji je posle četrdeset dve godine izašao iz poljskog komunističkog bunkera i naprečac postao svetski megahit, tako da je Roman Polanski po knjizi već snimio film.
Paralelne svesti
Takvoj skupini pripada i roman "Besudbinstvo" ovogodišnjeg nobelovca, mađarskog književnika Imrea Kertesa (1929). Ako smo pomislili da je o temi logora već sve kazano, u kritici pogotovo. Kertes otkriva specifični, svoj ugao. Reč je svakako o tome da dobar pisac mora biti osoben, ali i način odmeravanja vrednosti književnog dela zasnovanog na opštem mestu. Kritičar sklon posebnosti i razlici u obradi toposa traži meru odstupanja od njega, stepen originalnosti i inovacije. Kertesa odlikuje jednostavnost pripovedanja, što prati retka kombinacija konkretno-apstraktnog značenjskog plana dela.
Glavni junak i narator je Đurika, momčić "zašao" u petnaestu godinu, igrom sudbinskog slučaja zatečen u gradskom autobusu odakle su baš tog dana izvodili Jevreje... Fabula data iz perspektive dečaka zadržava se na toku događaja pa prati njegov sled, te razmišljanja pripovedača i ostalih likova. Oni se, zbunjeni, čude pokušavajući da i u nenormalnim okolnostima funkcionišu kao u normalnim oslanjajući se na zdravi razum, logiku i slične, sada beskorisne kategorije. Paralelna čitalačka svest, koja tačno zna istinu, stvara neizmerni raskorak između sebe i svesti junaka i čini jedan od bitnih kvaliteta romana.
Kosmička samoća
Postepena Đurikina spoznaja istine drugi je bitni kvalitet dela. Dečak pripoveda konkretne događaje, te opisuje konkretne predmete i pojave idući ka apstraktnim pitanjima smisla, sudbine i vremena, tesno povezanih sa problematikom saznanja. A ona se, opet, odnose na konkretna pitanja mogućnosti opstanka i čovekovih - prevashodno mentalnih - granica, koje su među najvažnijim uslovima ljudskog postojanja, posebno u nenormalnim okolnostima. Zato je za njega život, i njegov smisao, shvaćen kao postepenost odvijanja, u logoru "u nekom smislu (...) bio čistiji i jednostavniji". Sveden na paradigmu samog preživljavanja, lišenu aposteriornih primesa (griže savesti onih koji nisu bilu u logoru, maskirane u agresiju, npr.).
U romanu se posebno ističe zastrašujuća Đurikina usamljenost, gotovo kosmička samoća, koja ga je pratila na njegovom putu kroz pakao. Može to biti i igra sudbinskog slučaja, zbog čega pripovedač kaže da je bez ikakvog razloga i smisla nevin, "proživeo jednu datu sudbinu. To nije bila moja sudbina, ali sam je ja proživeo". Sledeći korak je prisvajanje te sudbine i preuzimanje odgovornosti za nju, što on, preuzevši odgovornost za svoju budućnost, nije mogao da prihvati - i živeći i ne živeći sa iskustvom logora. Paradoksalna završnica koja sluti sreću želeći i na nju da zaboravi još jedno je breme samoće, možda jedine istinske Đurikine sudbine. Možda jedine istinske sudbine čoveka. Ili njegov besudbinstva.
Dušica POTIĆ
Dnevnik
31.12.2002.
SA NOBELOVCEM KERTESOM, OČI U OČI
Prah koji svetli u mraku
Prigrlio je knjigu koju sam mu dala sa velikom zahvalnošću. Pored mnoštva njegovih drugih knjiga koje su mu prisutni gosti dali da potpiše, ovu je čvrsto stiskao u ruci, ne ispuštajući je
Mađarski pisac i dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost Imre Kertes zaokupljen je temom ljudske sudbine. Tačnije, njegova sopstvena sudbina predmet je njegovog životnog dela. Roman ?Besudbinstvo? u prevodu Aleksandra Tišme objavile su izdavačke kuće ?Prometej? i ?Stilos?, a ja sam ga ponela u Berlin da knjigu lično predam autoru. Sudbina ili sticaj okolnosti beše da prvi put čitam roman ovog autora baš u Nemačkoj, gde je Imre Kertes u vreme Drugog svetskog rata bio zatočen u zloglasnim koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald.
Iz ugla 14-godišnjaka, logoraša, životna priča ovog pisca teška je i mučna upravo onoliko koliko život može biti okrutan i istovremeno lep, ako priča ima hepiend. Nekome se može činiti da Kertesova životna priča ima srećan završetak i da je bajka ostvariva u životu; život je taj koji uvek postavlja staro pitanje: postoji li sudbina, ili nema ničeg ispred nas?
Imre Kertes je preživeo logor i vraćao se u Nemačku bezbroj puta, da bi ove godine, tačnije pre desetak dana, održao književno veče posle najvećeg priznanja koje svaki pisac makar potajno priželjkuje. Akademija umetnosti u Berlinu okupila je pisce Mađarske i održala Kertesu veče u nevelikom prostoru Instituta za otvorene studije; govorili su Đerđ Konrad, Peter Esterhazi i Peter Nadaš.
Autobiografska knjiga ?Besudbinstvo? navodi čitaoca na pomisao da čovek mora prevashodno verovati u sopstvene snage i one koje mu stižu neznano odakle, ali dovoljno jake da ga ostave u životu i posle najvećih iskušenja. Možda je sve i sazdano tako da verujemo da neko drugi brine o našem životu, baš zato što sve strahote dolaze od nas samih i od strahota koje ljudi rade jedni drugima. Ipak se rađa (paklena) dilema: osećamo li sve što živimo, ili ponekad zaboravimo da smo živi i samo dišemo, hranimo svoje telo, a praznina uma pokušava da na svaki način zaštiti našu dušu od patnje?
Čitajući ovaj roman u Nemačkoj, u Berlinu, koji je kasnije preživeo tešku, četrdesetogodišnju kaznu, zajedno sa svim Nemcima koji su ostali na Istoku, razmišljajući o zločinima fašista i njihovim logorima, nisam mogla da ne osetim zebnju, strah i stid zbog onih koji su u mojoj bivšoj, sada nepostojećoj zemlji, posle svega, imali nameru da urade nešto slično i naprave logore za sve one koji su neke druge vere ili nacije. Taj stid i užas podstakli su me da razmišljam o krivici i žrtvama, da se potrudim da oprostim, razumem i razmišljam o prošlosti na sasvim drugačiji način.
Kertes kaže da je sve što smo u životu preživeli deo nas i zauvek sa nama. Život se nikada ne može početi iz početka, on se uvek nastavlja tamo gde se prekinuo, tamo gde smo stali. Kertes se i sam pita, posle svega što je preživeo, postoji li sudbina; ako ima sudbine, onda nema slobode, sve nam je unapred određeno - ako ima slobode, nema sudbine. Svako može da izabere ono u šta želi da veruje. Raduje se što mu se ponekad čini da može da kontroliše svoj život. Podredio ga je umetnosti i pisanju. Nikada nije želeo da bude blizu svih onih stvari koje magnetnom snagom privlače pisce. Slava ga nikada nije zanimala, uvek je želeo da ispriča svoju priču na najbolji mogući način. Veruje da je ta njegova istinita priča putokaz za mnoge da se u opakim životnim okolnostima održe u snazi i prežive. On je izdržao ovaj život i veruje da ništa ne može biti toliko strašno da od čoveka napravi osvetnika ili zločinca.
Prigrlio je knjigu koju sam mu dala sa velikom zahvalnošću. Pored mnoštva njegovih drugih knjiga koje su mu prisutni gosti dali da potpiše, ovu je čvrsto stiskao u ruci, ne ispuštajući je. Posebno se obradovao kada je čuo da je roman preveo na srpski jezik njegov prijatelj Aleksandar Tišma.
Možda je sam čovek sudbina. Ili prah koji ponekad svetli u mraku.
LJiljana Jokić Kaspar
