VREME SMAKNUĆA BEZ SUDA I PRESUDE
ili
SLUČAJ GOSPODINA VLADISLAVA RIBNIKARA
- Nekoliko decenija ćutim o svom stradanju ? kaže migospodin Lola Dimitrijević, poslednji diplomatski urednik listaPolitika i njegova živa legenda, sedeći u separeu okruženimvelikim ogledalima elitnog beogradskog hotela „Mažestik". ?Eto, slobodno zabeležite i snimite danas 5. avgusta 1989.godine, to što nisam poverio nijednom vašem kolegi koji suobjavljivali feljtone o mom burnom i dugom životu u „sedmojsili". Praveći aluziju na moje školovanje u francuskom liceju,oni su pisali o uticaju tog podneblja u vidu izreke Savoir vivrenazivajući me „zaljubljenikom života i novinarskog poziva". Toje bilo tačno. Ali, i pored toga što se, sem Boga, nikog nisambojao na ovom svetu, skoro sam pola veka ćutao o bezdušnostitog poznatog salonskog komuniste, kasnijem vlastodršcu podnovom crvenom vlašću. Inače, on je bio moj raniji nerazdvojniprijatelj, koji je baš zbog dobra koje sam mu činio hteo da meskrati za glavu i umalo da mu to nije pošlo za rukom. Naravno,da tokom mog stradanja nisam mogao ni da pomislim da je onbio glavni krivac jer takva podlost je zapanjujuća, pogotovu štopotiče iz jedne sjajne porodice, od oca, plemenitog čoveka, kogasmo svi u redakciji poštovali zbog pravičnosti. Časnu reč vamdajem da sam dugo vremena odbijao i svaku pomisao da bi mimoj prijatelj, spolja uglađen i prefinjen, mogao naneti toliko zlo.Ali, trebalo je vremena, zapravo da se to iz osnova promeni1944. godine, da bi tu zver u ljudskom obliku sagledao upravom liku, koji je sve vreme bio varljiv poput slike DorijanaGreja iz poznatog Vajldovog romana. Skoro je jedan vašneosporno daroviti kolega objavio knjigu o tom zlom, gluvomvremenu pod naslovom Deca komunizma. U simboličnomznačenju bolje da tu svoju knjigu nazvao Zveri komunizma, jeroni su u jednom delu to i bili, pobivši bez suda i presude prekostotine hiljada vrednih srpskih domaćina sa sela kao i mnoštvovrhunskih intelektualaca. Nisu to bili ljudi, nego zveri, otimači iubice, tako da nije ni čudo što su kao i njihovi izdanci doveli ovudivnu zemlju do sadašnjeg stanja opšteg haosa, pljačke na svestrane, nepravde...
Veoma se uzbudim kada se tog dvoličnog čoveka setim,a toliko smo lepih doživljaja imali baš u ovoj sali restorana, baru i hotelu „Mažestik". Vidite da su počele ruke da mi podrhtavajuod stresa, moram da poručim još koje žestoko piće pa da gasipam u ovo pivo i tako napravim „beton". A to piće mi i uosamdesetoj vraća snagu da srce izdrži udare sudbine, koja seobrušila na mene u mom najboljem životnom dobu. Molim vasda snimite to dok sam živ, imam u vas puno poverenja da će tokad-tad izaći na svetlo dana u ime nasušne istine i pravde. Jer,nažalost, dugo vremena živimo u svetu laži i nepravde...S pravom pitate zašto tu tragičnu svoju ispovest nisamjoš ranije zapisao? Moram da vam priznam. Odavno više nisamto u stanju. Kad god sam započinjao to da pišem, ruka mipočinje drhtati, pred očima mi se zamuti, srce da iskoči iz grudi,pa sve ostavim... A celim bićem osećam da moram to što samdoživeo u gluvo doba naše nesrećne istorije, kad je Srbin ustaona brata Srbina, da saopštim. Mislio sam tu svoju ispovest iranije da vam poverim, ali sam se bojao da zbog nje ne stradate.Posle „vunenih vremena", sada, kao da su nastupili malo boljidani za razotkrivanje komunističkih laži. A onda, iskreno ćuvam priznati, da sam o svemu ćutao i zbog njegove dece. I zbogtoga veoma sam patio i trpeo u duši, preispitivao, grizao i lomiose u sebi, znajući da jednog dana istina mora izbiti na videlo.Doduše, za sve te godine i decenije stalno mi je bila na umu onaVolterova opaska da smo „živima dužni obzira, a mrtvimaistinu".
S tim čovekom rekao sam vam da me je vezivalo velikoprijateljstvo: po želji njegovog oca ? vlasnika lista u kom samradio, vodio sam ga na prve novinarske zadatke; spasavao odnepromišljenih ljubavnih neprilika što je duga i zanimljivapriča; za vreme nemačke okupacije jurio sam kod poznatihBeograđana kao i predstavnika vlasti moleći ih da mu svojimpotpisima da nije komunista spasemo glavu iz logora što su ovi iučinili, a kako mi se on „zahvalio"... Upravo, to ću vam poveriti,a ako ne možete danas, iznesite tu istinu na videlo u bolja,slobodnija vremena, ako ona ikada za nesrećnu Srbiju, dođu...Kao dečak rano ostavši bez roditelja, sa bratom 1915.prešao sam albansku Golgotu i, kasnije se, kao pomenuti mojprijatelj ? salonski komunista, školovao u Francuskoj. Dvanajteža perioda u mom životu bile su prelazak preko zavejanihvrhova Albanije i druga nemačka okupacija zajedno sa onim štoje posle nje došlo. I sami znate koliko je odgovoran novinarskipoziv, a ja se pitam zašto posle rata nije nijedan mašinski slagačodgovarao pred sudom? Nisu zbog rada tokom okupacije, radihleba nasušnog, odgovarali ni piljari, ni mesari, ni moleri, nikafedžije, nego samo intelektualci. Novinari, književnici iglumci, i to oni najtalentovaniji, bili su, na osnovu neproverenihdenuncijacija, stavljani po tamnicama na grozne muke, pa čakizvesni i streljani. Tako je završio život bez suda i presude ijedan od glavnih urednika najstarijeg srpskog lista ? JovanTanović, nosilac Karađorđeve zvezde i niza odlikovanja za hrabrost, junak ranijih oslobodilačkih ratova... I mnogi poznatiBeograđani bili su razapeti na stub srama, oduzimana im jegrađanska čast i sva imovina, bili su ubijani kao najgorizlikovci, a da se o tome danas malo svedoči. Ne pišu se knjige onjihovim stradanjima dok o onima koji su ih u grob oterali,mislim na one s kasnijeg Golog otoka, objavljena je čitavabiblioteka. Kao i prethodni, mnogi su sa Golog otokanepravedno stradali, ali među njima bilo je dosta onih koji suposle tzv. oslobođenja (ono to za mene nije bilo) okrvavili rukenemilosrdno ubijajući srpske rodoljube, samo zato što su bili izdomaćinskih, imućnijih porodica ili imali drukčija ideološkaopredeljenja. Setite se koliko je posle Prvog svetskog rata zboglažnih optužbi stradao najbolji srpski romansijer BoraStanković, kao i to da su iz naše prestonice svojevremeno, načelu sa Brankom Radičevićem, bili proterani još neki najvećipesnici, pa ćete bolje shvatiti naš odnos prema velikanima.
