Bitka za prošlost

08.07.18 Blic

"Geopoetika" je izdala jednu neobičnu ali svrsishodnu knjigu, "Bitka za prošlost – Ivo Andrić i bošnjački nacionalizam" Zorana Milutinovića. Autor je bivši urednik "Geopoetike" i sadašnji profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu, jedan od ljudi koji je sačuvao našu slavistiku u svetu.

Ovo je prva studija en general, ne samo srpskog autora, koja se temeljno i sveobuhvatno bavi problemom pogrešne, zlonamerne, loše, negativne interpretacije dela Ive Andrića. U njoj je sakupljena sva politička, ideološka i religijska zloupotreba njegovog (književnog ali i naučnog) dela započeta u skromnom obimu negativnim odijumom šezdesetih godina prošlog veka i zataškana ondašnjim imperativom bratstva i jedinstva, da bi se proširila tokom ratova devedsetih kada je Andrić ušao u “ostavinsku raspravu” za jugoslovensko duhovno nasleđe i postao predmet široke politizacije.

Zoran Milutinović se mnogo godina ozbiljno bavio ovom temom i sačinio studiju bogatu primerima, citatima, fusnotama i drugom naučnom aparaturom. No, ona ima i vrednosti koje bih naročito istakao: kompozicija, kao kora knjige, napravljena je tako da je razumeju i oni koji nisu stručnjaci. Njena osnovna premisa glasi - strašna je ova realnost koja je dovela do sitiuacije da se Ivo Andrić i njegovo književno delo, pa i njegova doktorska disertacija, moraju braniti. Iščitavanje na jednom mestu navedenih deprimirajućih primera blasfemičnih tekstova, izjava, rečenica, ideoloških potki, besramnih zaključaka, neistna, laži koje nikakve veze nemaju sa književnošću niti sa bilo kakvom ideologijom ili koherentnom sociopolitičkom postavkom pozadine bilo čega što je Ivo Andrić radio ili napisao, skoro da kod čitaoca iznuđuje depresivno stanje.

U studiji je korišćeno sve što je Andrić napisao, od diplomatskih spisa do naučnih radova i beletristike ali i ogromna količina tekstova o njemu koji su sami po sebi iziskivali napor da se sakupe jer je velika većina objavljivana po časopisima na različitom (geopolitičkom) prostoru, uz nešto knjiga koje su bile pokušaj da krunišu negativnost Andrićevog dela. Ta ideološka potka je sramna i nedopustiva jer je u planu rušenja Andrića upotrebljeno sve: od krupnih ispraznih reči za koje biste se teško usudili da ih povežete sa Andrićem, pa sve do optužbi za rasizam, nacionalizam, nacizam, fašizam. Štaviše, Andrić je “mrzitelj” i “ideolog genocida bošnjačkog naroda”. I naravno, do njegove “veze” sa Hitlerom!

Autor je obložio knjigu zanimljivim, slikovitim detaljima kako bi ublažio težinu koju studija ove vrste podrazumeva. Zoran Milutinović je i pomalo ironičan kada pominje svetsku akademsku zajednicu, ali na njoj insistira pokušavajući da autorima koji napadaju Andrićevo delo iz ideoloških razloga spočita njihov lažni i nepostojeći akademizam i pseudo intelektualnost. Otud i uživanje u čitanju ove knjige uz sav negativitet povoda i teme; čitalac obiđe krug od sveta na silu izgnanog iz književnosti a uvučenog u politiku tj. politikanstvo do vraćanja u literaturu. Autorova dosledna analitičnost, dostojanstvo, odolevanje iskušenju da se (zasluženo) reaguje “ispod pojasa”, superiorna elegancija i tvrda naučna metodologija - to je način da se shvati šta jeste prava nauka.

Na početku knjige jedna tragična anegdota u temu uvlači čitaoca na zanimljiv, pomalo ironičan način - kako je ideološki rat protiv Ive Andrića začet rušenjem njegovog spomenika u Višegradu. Taj primer govori o načinu na koji su se bošnjački nacionalisti bavili Andrićevim delom zloupotrebljavajući svaki postojeći podatak, ali i o načinu na koji je građena ova knjiga. Milutinović na uvid daje faktografiju, hronologiju predradnji, citate, redosled poteza i događaja posle tog rušenja spomenika od strane lokalnog osnivača zelenih beretki. Tu se govori o obećanjima šta bi za to dobio. Opisuju se i posledice odluke o rušenju spomenika Andriću kao simboličnog gesta začetka rata. Tu su posledice i kontinuitet lažnih obećanja za ovaj blasfemični čin. Autor studije dozvoljava sebi jednu vrstu naučne ironije u kojoj govori kako rušilac spomenika nije mislio ništa loše o knjigama Ive Andrića jer on ih, naravno, nije ni pročitao. To je jedna dokaziva priča koja je imala svoj sled. Taj čin (rušenja spomenika) je naručila partija SDA, snimila ga u svojoj režiji i kasnije, kada su njeni funkcioneri odlazili po arapskom svetu da sakupljaju novac za svoju borbu, ovim snimkom Andrića svuda “dokazivo” predstavljali kao bosanskog Salmana Rušdija.

Kruna svih višegodišnjih napada na lik i delo Ive Andrića pojavila se 2015. godine u vidu knjige "Andrićevstvo" Rusmira Mahmutćehajića. Ona je u sebi sažela sve što se “s one iodeološke strane” decenijama akumuliralo, naročito devedesetih. Kada inače čitate takvu i njoj slične knjige, potpuno se zaprepastite raznim varijacijama na temu Andrićeve mržnje prema muslimanima, islamu, Bosancima/Bošnjacima. Zateknete sebe pitanjima - u kom veku živite?, da li smo mi građani nekih država, jesmo li građani uopšte ili smo plemena?, da li je moguće da u srcu Evrope postoje ljudi koji “žive” neki nepostojeći, kvazi vernički, samoproklamovani filozofski jezik kojim pišu ove knjige i tekstove, jezik ekstremističke lingvističke religije. Jezik nerazumevanja. Jezik zloupotrebe vere. Ne možete da ne reagujete na tu intelektualnu fundamentalističku drskost u kojoj se sa takvim pretenzijama, sa takve pozicije i visine govori o nečemu što u sebi nema elementarne tragove nauke, osnovne porive logičkog mišljenja, već je reč o jednoj improvizaciji (ne)znanja koja se stalno u nekim svojim lavirintima ponavlja, obnavlja, zakukuljuje i ostavlja vas bez reči. I to, recimo, u knjizi od pet stotina strana u kojoj autor ne razlikuje istoriju od fikcije!

Srećom i planom, Zoran Milutinović je održao sopstveni akademizam i tu distancu na osnovu koje je mogao da ostane dosledno dostojanstven i ozbiljan, da s vremena na vreme pokaže duhovitost, ali i da ne padne u mnogo veća iskušenja.

Urednički tim "Geopoetike" (Milan Ristović i Zoran Paunović, doktori nauka i profesori univerziteta, i drugi) zaključio je da se, onako ljudski – mimo profesije, oseća pomalo deprimirano i skoro poraženo činjenicom da se pored autora toliko ljudi moralo ozbiljno baviti odbranom (ili “odbranom”, svejedno) nesumnjive književne veličine kakva je na srpskom jeziku pojava Ive Andrića.

Jedna od glasnijih tema kojom su se bosanski nacionalisti bavili u Andrićevom delu jeste Drugost iza koje su se često krila pitanaja islamizma i žalbe na večitu bošnjačku patnju (!). Tema koja je godinama bila svetski trend u savremenoj teoriji književnosti, Drugost kao pojam, biva zloupotrebljena tako što Andrić u toj negativnoj analizi biva proglašen neprijateljem Drugosti, on koji je celo svoje delo na njoj zasnovao! Naime, to su primeri kada se čitanje pretvara u učitavanje, tumačenje i mišljenje drugog, dok se pravo na tuđe mišljenje, a priori tumači kao Andrićev negativni stav prema svakoj Drugosti. Ti dokazi (koji bi trebalo da su činili uslugu protivnicima Andrićevog dela) bivaju na kraju dokazni materijal u teoriji književnosti, i ne samo u njoj, za političku zloupotrebu bez zadrške. Time nije zaobiđena ni ona prizemna, materijalna pozadina cele priče: ko je tu kome šta obećao, koliko novca je u igri, koji lokali u Baš čaršiji, šta i ko će čime biti nagrađen. Politika za naivne, bez zazora.

Milutinović se kontinuirano kroz knjigu bavi čitavom lepezom primera, među kojima je i niz onih pozitivnih, autorâ iz Bosne čije tekstove Milutinović navodi kao pokušaj odbrane Andrića od ovakvih napada; počev od Ivana Lovrenovića i sličnih koji su, inače, znani kao stručnjaci uravnoteženih stavova. No, ima i nekolicine primera srpske zloupotrebe Andrića u ovom kontekstu.

Važno je što se ova knjiga, i pored izazvano povišenih emocija tokom čitanja, može primati “hladne glave”. Autor je čitaocu u tome a priori pomogao jer nijednoga časa nije prešao granicu zajedljivosti s jedne strane i crno-belog pogleda na stvari s druge. Opet, ova obimna studija iako je bremenita primerima i citatima kojima je potkrepljena svaka činjenica i svaki stav, nije zamorna. Milutinović je zapravo istovremeno ponudio uputstvo kako ne treba pisati knjigu na ovu temu i kako je treba pisati. Ona je simbolički, a ne samo faktografski, važna kao pojava koja je napravila, nažalost iznuđenu, ravnotežu između onoga što se do sada događalo sa negativnim tumačenjem dela Ive Andrića. Možda Milutinović u ovom trenutku izgleda kao da je sam protiv svih. Ali ne, on je zapravo učinio gest vredan suštinske važnosti: vratio je čitaoce Andrićevom književnom delu, i možda na vreme zaustavio njegovo trovanje falsifikatima koji su već ozbiljno prešli svaku granicu dobrog ukusa a kamoli činjenica i istine. I pomogao je da se književnost vrati sebi samoj, sa očito programski skovane političke i religijske stranputice.

Koliko god se iznuđeno bavila prošlošću, ovo je knjiga za budućnost.

Andrić nije odgovarao na kritike
Ivo Andrić je i za života bio dosledan u tome da nikada nije odgovarao na kritike ovakve vrste. Kada je bio ambasador u Berlinu bilo je pokušaja sa strane da se uveže u učešće pristanka na potpisivanje Trojnog pakta, a treba podsetiti koliko je zapravo imao problema i kako je bio ignorisan kao ambasador i predstavnik sopstvene države u tom trenutku. Bio je zaobiđen u dogovorima sa Nemačkom i nije bio upoznat sa stvarima kada se rešavala sudbina domovine u martu i aprilu 1941. To je bilo nedopustivo za diplomatu koji je tamo i bio postavljen upravo zbog svog umerenog karaktera, poznatog kao čoveka smirenosti, razuma i pokušaja da stvari održava mirnim. No, očigledno da ta solucija nije bila poželjna, čim je u procesu i odlučivanju bio preskočen. I da podsetimo: na mesto ambasadora u Berlin stigao je sa mesta Pomoćnika ministra inostranih poslova! I o tome je ćutao.

Vladislav Bajac

29.06.18 Danas

Ovo je zapravo prva studija, uopšte a ne samo srpskog autora gde se na jednom mestu ne samo osvrće nego studiozno bavi problemom pogrešne, zlonamerne, loše, negativne interpretacije dela Ive Andrića u svakom pogledu – ocenio je juče na konferenciji za novinare Vladislav Bajac, direktor i glavni urednik Geopeoetike, govoreći o naučnoj studiji „Bitka za prošlost – Ivo Andrić i bošnjački nacionalizam“, koja je svoje prvo izdanje doživela najpre na srpskom jeziku, a biće objavljena i na engleskom jeziku.
Prema Bajčevom mišljenju, ovo delo sistematično obrađuje negativni odijum začet šezdesetih godina u vrlo skromnom obimu, koji je bio zataškavan, da bi se proširio devedesetih godina kad je od jedne države stvoreno nekoliko. Andrić je tako, navodi Bajac „ušao u nešto što bismo nazvali rat za jugoslovensko nasleđe kad je postao predmet široke politizacije i kad je ušao u ostavinsku raspravu i duhovno i materijalno nečega što se zvalo Jugoslavija“.
Bajac je kazao da je važno je da ova knjiga bude objavljena i da se o njoj raspravlja, jer će biti različitih reagovanja. Ova naučna studija treba da doprinese tome da se na ozbiljan način osvrnemo na odnos bošnjačkog nacionalizma prema Ivi Andriću. Vladislav Bajac je napomenuo da „izdavač, autor, a ni recenzenti knjige Zoran Paunović i Milan Ristović ne pripadaju svetu odbranaštva nacionalnih interesa“.
– Mi smo ljudi koji smo posvetili život celom svetu kojim se bavimo kroz književnost. Duboko smo poraženi činjenicom da smo svi morali ozbiljno da se bavimo odbranom Ive Andrića. U celoj priči najviše deprimira to što mora da se brani jedna nesumnjiva književna veličina koja ne potpada više ni pod kriterijume dobrog, lošeg, ovakvog ili onakvog ukusa, individualnog stava šta se nekome više dopada ili ne, čak ni Nobelova nagrada nije tu važna. Reč je o tome da postoji pisac na srpskom jeziku koji se ne dovodi u pitanje – rekao je Bajac.