Bitlsi

19.03.15 Vreme

Poznati književnik Laš Sobi Kristensen govori za Nin o svom čuvenom romanuBitlsi koji su čitaoci u Norveškoj proglasili najboljom knjigom objavljenom u poslednjih nekoliko decenija

Odrastanje na omotu ploče

“Nisam znao da Klint ume tako mnogo da priča”, kaže glavni junak priče Skok iz mesta svojoj devojci koja titluje film Mostovi okruga Medison. “Klint je omatorio, Jane. Počeo je da priča.” Dok ona traži drugu reč za kasetu u kolima, pitajući se kako bi bilo nadsinhronizovati Klinta Istvuda na norveški, on ipak čezne za jednim revolverom u Mostovima. “Dobar je. Klinter je odrastao.”

Priča s primesama melodrame predstavila je domaćim čitaocima Laša Sobija Kristensena, jednog od najpoznatijih norveških književnika, čiju su knjigu pripovedaka objavili Stubovi kulture pre petnaest godina. Na neki način, storija je pastiš Istvudovog filma iz 1995. “I knjiga i kratka priča su tužni. U isto vreme govore o ljubavi, sreći, čežnji, iz perspektive sećanja. U tom smislu, Skok iz mesta jeste posveta”, kaže za Nin poznati pisac. “A i ja sam obožavalac Klinta Istvuda!”

Čim otvori Bitlse (Čarobna knjiga; prevod: Jelena Loma), čitalac će naići na pramenove morske trave. Prvi put, na plaži, kada četvorica dečaka budu pronašla uredno složenu odeću samoubice s ceduljom. Stresu se od pomisli na vodu koja te proguta i kosu koju talasi izbace na obalu kao morsku travu. Usamljenost buja kao njeno lišće. Ipak, naš sagovornik je iznenađen. “Stvarno na toliko mesta pominjem morsku travu? To je zanimljivo. Zanima me šta je ispod površine. Da vidim šta se pojavi kada je voda plitka.”

Knjiga prati odrastanje četvorice dečaka tokom šezdesetih godina u Oslu, tinejdžera koji su opsednuti muzičkim idolima iz slavnog sastava Bitlsi, toliko da pozajmljuju njihova imena. Kao i likovi nekih ranijih dela Laša Kristensena (1953), izuzetno plodnog pisca koji objavljuje romane, drame, priče i poeziju – Kim, Gunar, Ula i Seb često su na skakaonici. Baciće se, pa kud puklo da puklo.

Odozgore se vidi ceo grad, a odozdo, kako zamišljaju, posmatraju ih Džon, Džordž, Pol i Ringo. Odatle više nema povratka. “Kao i moji likovi, plašim se padanja. Svi moji romani, uključujući Bitlse, na neki način, govore o padanju. Bolje je kad skočiš, nego da ljosneš”, objašnjava Kristensen.

Ali, svaki put kada u Oslo stigne nova ploča, osećaju da su te zime nešto izgubili. Uvek kada pogledaju fotografiju na omotu, čini im se kao da ih ne prepoznaju, kao da su im lica izobličena. “Bitlsi su neka vrsta ogledala za dečake. Ogledala u kome mogu da otkriju novi svet, novo postojanje, novo ja. Divno je, ali i strašno pogledati u takvo ogledalo.”
Strašno kao i način na koji vide stvarnost, ono što se iza nje krije. Vire kroz ogradu skladišta za olupine automobila i pomišljaju na ljude koji su se u njima nalazili. “Jeziva pomisao, kao da su još tamo, krvavi i smrskani, utvare u olupinama.”

Dečaci sakupljaju ploče, porno časopise, piju kolu, igraju fudbal i pokušavaju da skrpe nekakve instrumente. Čupaju oznake s automobila, naročito mercedesa; pažljivo hodaju gradom da ne bi nagazili na zamku čoveka koji je 1965. stvarno postavljao granate po Oslu. I dok se ljudi spuštaju na Mesec, uporno silaze u podrum.

“Nije sve što napišem metafora, iako kao pesnik volim metafore i često ih upotrebljavam”, odgovara pisac. Ipak, Kim, Gunar, Ula i Seb stalno nešto traže po podzemnim prolazima i starim skladištima. “Znam šta hoćete da kažete! Istina je da inspiraciju pronalazim dole, ne u vazduhu.”

Kristensenov roman ima pet stotina strana, podeljen je na tri velika dela, a svako poglavlje nosi naslov jedne od pesama Bitlsa, uz godinu kad je izašla. Od “I Feel Fine. Proleće. 1965” do “Love Me Do. Leto/Jesen. 1972”. Pesme često imaju veze s motivima koje pisac uvodi u storiju. Knjiga ima jasno određenu strukturu. Da li pisac mora tačno da zna kuda će ići njegova priča?

“Struktura i red – to su bitne stvari kada govorimo o mom pisanju. Ne bih mogao da pišem bez njih. Moram da imam celu sliku pre nego što počnem. Često je promenim tokom rada, ali uvek moram da imam neki oslonac. Smatram da je pisanje mešavina plana i improvizacije, intuicija.”

Likovi ne otkrivaju samo ljubavne veze. Od prvih stranica pratimo kako propada jedan brica. U priči je sve više letaka, ljulja se radnička klasa. Manji trgovac kruži po dnevnoj sobi, smišljajući način da nadigra supermarket koji se otvara za tri meseca. Takvim postupkom u roman se majstorski uvode veliki potresi.

“Koja je druga reč za promenu?”, pita otac, rešavajući ukrštene reči. “Revolucija.” Kako Bitlsi idu prema kraju i kako junaci odrastaju, rasprave o buržoaziji, komunistima, kapitalistima, socijaldemokratama postaju sve glasnije i ozbiljnije. “Prozreli smo prazne priče vlasti i preziremo ih”, kaže neko. “Dve trećine ljudi na ovom svetu živi u gladi i represiji.”

Bez obzira na to što je objavljen sredinom osamdesetih, roman o šezdesetim godinama prošlog veka izuzetno je aktuelan. Da li istorija ide u krug? “Dobro, nisam vidovit, ja sam samo pisac. Promenile su se ključne reči. Inače verujem da su nam danas takođe potrebne promene.”

Pisac se šali i citira drugorazredne detektivske serije iz tog doba, ali gradi čvrste vremenske okvire. Neprekidno traje rasprava o Vijetnamu, Kubanskoj krizi... Pominje se atomska bomba; otac, uplašen, prestravljen, kupuje gomile konzervi i sakriva ih u podrumu kuće.

Sada se opet šuška o novom Hladnom ratu. Da li da kupujemo konzerviranu hranu? “Budite spremni za najgore, nadajte se najboljem. To je stara izreka”, savetuje. “Mislim da je u celoj stvari priprema najbolja.”

Kristensenova priča o odrastanju počinje gledanjem filmova Čarlija Čaplina unazad, jer otac jednog od dečaka uvek pogrešno stavi film u projektor. Glavni junak, na kraju, greškom ostaje zaključan u mračnoj sali bioskopa. Gleda u crno platno, ali slike naviru, kao što se u uvodu s Čaplinom prošlost okreće unatraške.

Mića Vujičić