Bizmark

01.07.12 Nova srpska politička misao

Dobrica Gajić

(Prikaz knjige Bizmark Žan-Pola Bled, NNK „Internacional”, Beograd 2011, prevod s francuskog Sonja Bata)

Oto fon Bizmark (1815-1898), prvi kancelar Nemačkog carstva, ostavio je dubok trag u evropskoj istoriji 19. veka. Jedna je od najvažnijih ličnosti nemačke istorije i jedan od najpoznatijih predstavnika realpolitike. Kontroverzan kao politička figura, Bizmark je za protivnike uvek bio reakcionar najgore vrste i dosledni pripadnik pruskog junkerstva. O njemu je napisano više knjiga. Francuski istoričar Žan-Pol Bled vraća se Bizmarku, dajući slojevitu biografiju, zasnovanu na uravnoteženom pristupu i protkanu znalačkim ocenama. U njoj su izložene političke prilike i ekonomske okolnosti (Zollverein) nemačkog ujedinjenja, kao i Bizmarkova uloga u stvaranju i daljem funkcionisanju Nemačkog carstva.
Za Bleda je Bizmark dominantna pojava 19. veka, čija se senka nadvija i nad narednim stolećem. Istorija ga pamti kao oca nemačkog ujedinjenja i osnivača Drugog rajha, proglašenog 18. januara 1871. u Versaju. Njegova politika i ličnost, smatra Bled, nose na sebi „crtu ambivalentnosti“ (8). Rođen je 1. aprila 1815. u Šenhauzenu, centralnom delu pokrajine Brandenburg. Po očevoj liniji pripadao je oficirskoj tradiciji, a po majčinoj „kulturnoj buržoaziji“ (18). Bizmarkovi nisu bili u vodećim aristokratskim krugovima Pruske. Tokom školovanja Bizmark je prosečan i ni po čemu se ne izdvaja. Studirao je pravo u Getingenu i Berlinu, na način koji nije mogao služiti za uzor. Nije odsustvovao jedino sa predavanja istoričara Arnolda Herena, od koga se učio pragmatičnoj istoriji i vezama politike i ekonomskog tržišta.
Bled navodi da Bizmark perfektno govori francuski, da je zaljubljenik u Šekspirovo delo i Bajronovu poeziju. Posle završetka studija, nameravao je da gradi diplomatsku karijeru, ali isprva radi u sudskoj administraciji. Visok je skoro dva metra i sklon čestim sentimentalnim vezama. Nakon majčine i očeve smrti, finansijski stabilizuje porodična imanja, vodeći u isto vreme luksuzan život tipičan za tadašnje plemićke veleposednike. Bled ističe da je mladi Bizmark depresivna ličnost, sklona piću i povremenim putovanjima u inostranstvo. Moric fon Blakenburg i Marija fon Taden uvode ga u pijetistički krug, a Marijina smrt 1846. sasvim ga „preobraća“ u pijetizam. Ženi se njenom prijateljicom Johanom Putkamer, pored koje „pronalazi mir koji mu je bio potreban“ (29).
[Bizmarkovo oduševljenje Bajronovom poezijom pominje i Kurt Kersten, jedan od njegovih najžešćih kritičara. Čežnju mladog Bizmarka za Bajronovim mračnim junacima Kersten tumači sledećim rečima: „To ga štimung propadanja jedne nagrizene klase obuzima i ne napušta“.[1]]
Bilo je to i doba njegovih političkih početaka. Bizmark učestvuje u radu ujedinjenog Landtaga, koji se neće dugo održati. Njegovi čvrsti stavovi i oratorski talenat odmah su zapaženi. Postavlja se kao branilac krune, nasuprot većini, koja zahteva primat ustavnog principa. Zahvaljujući svojim govorima, izašao je iz anonimnosti. Primetio ga je i kralj Fridrih Vilhelm IV, s kojim će se ubrzo videti u Veneciji.

Bizmark je veliki protivnik revolucije koja se 1848. iz Francuske prelila u nemačke zemlje. Revolucionari su za njega ubice. Zanima ga organizovanje konzervativnih snaga i izvođenje kontrarevolucije, ali događaji ne idu tim putem. Kralj je odobrio Ustav, u njegovoj taktici radikalne ideje nisu našle mesta. Prateći Bizmarkovu biografiju, Bled uočava njegovu antiaustrijsku orijentaciju u vreme Krimskog rata. Autor piše i o Bizmarkovim diplomatskim napredovanjima, opisujući spoljnopolitički kontekst u kome, pod Vilhelmom I, Bizmark politički deluje. S velikom upućenošću i iznijansiranim pristupom, Bled predstavlja njegov dolazak na premijersko mesto. Nezadovoljan postojećim granicama, Bizmark je znao da samo vojna sila može omogućiti Pruskoj da reši nemačko pitanje. U takvom kontekstu, ocenjuje Bled, treba shvatiti čuvene Bizmarkove reči: „O velikim pitanjima našeg vremena neće odlučivati ni govori ni većinski glasovi - to je bila greška 1848. i 1849 - nego čelik i krv“, a ne kao njegovu pretnju „skupštini da će pribeći vojnoj sili u razbijanju njenog otpora“ (84).
Bizmark se opire planu Austrije da se na konfederalnom nivou izvrše institucionalne reforme. Vilhelma I ubeđuje da ne prisustvuje skupu nemačkih vladara u Frankfurtu, koji je sazvao Franc Jozef. U tome Bled vidi Bizmarkov „prvi veliki diplomatski uspeh“ (95). Posebnu pažnju Bled je obratio na prusku pobedu nad Austrijom kod Sadove, koja se dogodila 1866. godine, smatrajući tu bitku, s obzirom na posledice koje je izazvala, najznačajnijom u 19. veku. Prema njegovoj oceni, Bizmark je time postigao sve ciljeve koje je sebi postavio: isključio je Austriju iz Nemačke i srušio evropski poredak stvoren Bečkim kongresom. Pobedu je odneo kako zbog zastrašujuće vojne tehnike, tako i zbog toga što je „bio nosilac pokreta nacionalne ideje koja, u takvoj Evropi druge polovine XIX veka, otada počinje da se širi“ (121).
Na red je došao i obračun s Francuskom. Bled opisuje kako je, povodom problema oko španskog prestola, Bizmark naveo Napoleona III na grešku. Prekrajanjem jednog telegrama, čuvenom Emskom depešom, izazvao je impulsivnu reakciju Francuske, koja je 1870. objavila rat Pruskoj i time u očima evropske javnosti postala napadač. U ratu je, međutim, pretrpela poraz. Izgubila je Alzas i Lorenu, a morala je da plati pet milijardi zlatnika odštete, uz okupaciju jedne trećine svoje teritorije - sve dok ne isplati celu sumu.
[Marks je optuživao Bizmarka da se zlurado smeškao „nad leševima pariskog proletarijata“ 1871. godine. Za Bizmarka, pisao je Marks, likvidacija učesnika Pariske komune nije predstavljala „samo uništenje revolucije, već ujedno i propast Francuske, kojoj je sada zaista odsečena glava, i to još rukom francuske vlade“.[2]]
Bled prati sve te događaje, konstatujući da je proglašenjem Nemačkog carstva „rat ispunio svoj zadatak“ (159). On smatra da se Bizmark s pravom može „nazvati ocem unije“, te da je svojim uticajem naglo ubrzao istoriju, dajući joj tok koji niko nije predvideo (170). Bizmark je tada politički predvodnik „najmoćnije evropske sile“ (172). No, primećuje Bled, njegov kancelarski položaj u ustavnoj monarhiji bio je nesiguran i podložan mnogim ograničenjima, pre svega carskom opozivu.

Bled prati unutrašnju situaciju u Nemačkoj, Bizmarkovu borbu s Rimokatoličkom crkvom i Centrumom, izborne cikluse, oštar kurs prema socijalistima. Što se tiče spoljnopolitičkog nivoa, napominje da Bizmark stiče veliki ugled kao tvorac i garant evropskog mira. Predsedava Berlinskom kongresu, na kome je Srbija stekla državnu nezavisnost, ali Bled o tim detaljima ne piše.
[Kao predsedavajući, Bizmark je često ispoljavao nestrpljivost, obraćajući malo pažnje na države kao što je Srbija, insistirajući da se ta pitanja razmatraju shodno svom značaju.[3] Jovan Ristić, srpski izaslanik na Berlinskom kongresu, obaveštavao je kneza Milana o važnom položaju Austro-Ugarske u Berlinu i potrebi da joj se nikako ne kontrira. Ristić navodi kako mu je francuski predstavnik preneo da mu je Bizmark rekao da smatra važnim „da se Austro-Ugarska zadovolji u onom obimu koji ona smatra sferom svojih interesa“, pa je Ristiću preporučivao da sarađuje sa Austrijom, jer „Srbija samo toliko može uspeti koliko se pogodi sa Austrijom“. Isto to savetovao mu je i ruski predstavnik Šuvalov.[4] Nastojanje Austro-Ugarske da, osim okupacije Bosne, sebi pripoji delove novopazarskog tesnaca, Ristić tumači vojnim razlozima: tim pravcem Austro-Ugarska je mogla železnicom prebaciti vojsku u Solun i zauzeti povoljne pozicije pre nego što se Rusi približe Balkanu.[5] Međutim, pravog inicijatora okupacije Bosne i Hercegovine Ristić vidi u knezu Bizmarku, koji je smatrao da je to sfera austrougarskih interesa.[6]]
Ruski car Aleksandar II smatrao je da je na Berlinskom kongresu, pod rukovodstvom Bizmarka, evropska koalicija nastupila protiv Rusije. U avgustu 1879. uputio je Aleksandar II oštro pismo Vilhelmu I, svom ujaku, u kome je napao Bizmarka i vršio pritisak da se Nemačka opredeli za savez sa Rusijom, a ne Austro-Ugarskom. Rusija je, inače, 1878. istupila iz Trojecarskog saveza. Uprkos tome, pod Bizmarkovim uticajem, 7. oktobra 1879, u Beču je potpisan nemačko-austrougarski sporazum, u kome je pisalo da će se u slučaju ruskog napada na bilo koju potpisnicu sporazuma one zajednički tome suprotstaviti, dok bi kod napada neke druge države bile politički neutralne. Bled objašnjava da to znači da kod napada Francuske na Nemačku, Austro-Ugarska ne bi morala da pomogne Nemačkoj. Izlažući sve razloge koji su Bizmarka naveli na ovaj čin, Bled zaključuje da je Bizmark nameravao da savezom sa Austro-Ugarskom primora Rusiju da se vrati u „diplomatski sistem utroje“ i da sam sporazum nije bio „okrenut ka ratu“(220). Bizmark je bio u pravu kada je tvrdio da će nemačko javno mnjenje povoljno prihvatiti sporazum sa Austro-Ugarskom, jer se time zatvarala „otvorena rana“ iz 1866. godine (221). U Bizmarkovom ponašanju, međutim, ispoljava se netolerantnost, ne trpi da mu ministri protivreče ili da preuzimaju individualnu inicijativu. Ne podnosi jake ličnosti kraj sebe i s mnogima raskida saradnju.
Prema Bledovom utisku, Bizmark je načinio velike pomake na socijalnom planu, kao zagovornik socijalne države, ali nije bio zainteresovan za poboljšanje uslova rada i uvođenje nedeljnog odmora. Njegovom zaslugom izglasani su zakoni o zdravstvenoj zaštiti, osiguranju u slučaju nesreće, starosnom osiguranju i osiguranju za invaliditet. No, time nije oslabio socijaldemokrate. Uprkos negativnim ocenama tih zakona, Bled piše da će u oblasti socijalnog zakonodavstva Velika Britanija i Francuska Republika vidno kasniti u odnosu na bizmarkovsku Nemačku.
[Socijalisti su Bizmarkovu politiku osuđivali sa svih strana, počev od francusko-pruskog rata i Pariske komune. Poricali su da imaju veze sa atentatima na Vilhelma I i tvrdili da svoje članove odvraćaju od individualnog terora.[7] Bizmark je raspustio parlament i poveo ofanzivu protiv socijaldemokrata. Posle izbora od 30. jula 1878. krenuo je da donese Zakon protiv socijalista, čemu su se u Rajhstagu suprotstavljali Bebel i Libkneht, ali je zakon usvojen 19. oktobra iste godine. Primena represivnih mera nije zaustavila rast socijaldemokrata. Pred Bizmarkov pad, kada je još uvek važio Zakon o socijalistima, „dobila je socijaldemokratija 1.427.298 glasova“.[8]]
Početkom marta 1888. umro je Vilhelm I, s kojim je „sahranjena stara Pruska“ (242). Bled ukazuje kako je Bizmark znao da prkosi Vilhelmu I, ali i da je sebe uvek „smatrao vernim podanikom svoga kralja“, koji je, sa svoje strane, tolerisao takve ispade i povinovao se kancelarovoj volji (243). Na prestolu ga je zamenio njegov sin Fridrih III, koji je ubrzo umro od karcinoma grla. Novi vladar postaje njegov stariji sin Vilhelm II.

Bled izlaže kako je Austro-Ugarska pod Bizmarkovim pritiskom poboljšala odnose s Rusijom, osvrće se i na kolonijalnu politiku Rajha. Prema njegovom mišljenju, bizmarkovska kolonijalna politika biće razlog da se u Engleskoj stvori slika „jedne nezasite Nemačke“, što će početkom 20. veka dovesti do preokreta britanske politike prema Nemačkoj (257). Bled pominje krizu iz 1885, koju je inicirao Aleksandar Batenberg pripajajući Istočnu Rumeliju Bugarskoj, poraz Srbije u ratu s Bugarskom i dr. Bizmark se suprotstavio predlogu nemačkog vojnog vrha da se uđe u rat s Rusijom, a u baronu Girsu, ministru spoljnih poslova Rusije, pronalazi pouzdanog partnera. U junu 1887. potpisan je Sporazum o reosiguranju između Nemačke i Rusije. Ugovorne strane obavezale su se na neutralnost u slučaju da Austro-Ugarska napadne Rusiju ili Francuska Nemačku. Bled se zadržava i na tajnom protokolu koji sporazum imao, gde je Bizmark pokazao „očiglednu predusretljivost prema Rusiji“, priznajući da se Bugarska nalazi u njenoj sferi i garantujući joj diplomatsku podršku u slučaju zauzimanja turskih moreuza (262-263). Međutim, dodaje Bled, Bizmark je to obećao znajući da do toga teško može doći, jer Mediteranski pakt (Engleska, Italija, Austro-Ugarska) nije dozvoljavao promenu odnosa u Sredozemlju, što znači da bi suprotno ponašanje Francuske i Rusije bilo razlog za primenu sile. Zahvaljujući Bizmarku, zaključuje Bled, sačuvan je mir, jer je on „znao da zaustavi Rusiju, ne povlačeći svoju podršku Austro-Ugarskoj“ (263). Ali, nastavlja Bled, Bizmark iz krize ne izlazi neoštećen, jer „Austro-Ugarska nije obnovila sporazum s Rusijom“ (264).

U momentu kad Vilhelm II dolazi na presto, Bizmarku je sedamdeset tri godine i na vlasti je više od četvrt veka. Uživa „status žive institucije“ i ne pomišlja da se povuče (266). Problem, međutim, nastaje kad se Vilhelm II okreće protiv njega. Spore se oko socijalne politike, odnosa prema Rusiji i mnoštva drugih pitanja. U delikatan položaj Bizmark dolazi zbog rasta socijaldemokrata na februarskim izborima 1890. godine. Njegov pokušaj da dođe do parlamentarne većine dogovorom s vođom Centruma Vindtorstom rasrđuje novog cara, koji je naginjao protestantima. Vilhelm II od Bizmarka traži da povuče zakon iz 1852, koji je ministrima zabranjivao „svaki direktan kontakt s vladarom bez odobrenja šefa vlade“, što Bizmark odbija s obrazloženjem da bi to bio povratak u apsolutizam (276-277). Primoran, Bizmark podnosi ostavku, nadajući se da je car neće prihvatiti. Car je, na njegovo iznenađenje, odmah prihvata i imenuje generala Lea fon Kaprivija za Bizmarkovog naslednika.
[Pošto je štampa bila naklonjena Vilhelmu II, ne čudi što je veliki broj listova pozdravio promenu. Moguće je da je strah od građanskog rata, ukoliko bi Bizmark ostao na vlasti, opravdavao carev potez. Kajzer je, inače, započeo drugačiju politiku prema radnicima, a ubrzo je istekao Zakon o socijalistima. Socijaldemokratska stranka postala je slobodna, piše Kersten, dodajući da je ona posle toga donela i Erfurtski program, ali i da je njena borba protiv novog režimskog kursa jedna nevesela knjiga.[9]]
Bizmark napušta Berlin i odlazi u Fridrihsrue, odakle negativno komentariše careve poteze. Poslednje godine posvećuje izradi svojih memoara, za čije pisanje angažuje Lotara Bušera. Želi da stvori sopstveni kult. Do osamdesetog rođendana dobro se drži, ali onda počinje naglo da slabi. Ženina smrt baca ga u očajanje. Vilhelmu II zamera na tome što Sporazum o reosiguranju s Rusijom nije obnovljen. Ubrzo će to iskoristiti Francuska, sklapajući sporazum s Rusijom, čime će izaći iz dotadašnje izolacije. Oronuo i prikovan za invalidska kolica, Bizmark umire 30. jula 1898. godine. Testamentom je odbio nacionalnu sahranu, izrazivši želju da sa suprugom Johanom počiva u posebnoj kapeli. Za nadgrobni natpis izabrao je sledeće reči: „Verni nemački sluga cara Vilhelma I“ (292).

Završno poglavlje Bled koristi za rekapitulaciju izrečenih stavova. Smeštati Bizmarka pod jednu etiketu za njega je uzaludan posao. Bizmark je, tvrdi Bled, „princ dvosmislenosti“, poseduje više lica i na njega se ne mogu primeniti crno-beli opisi (293). Ističe da se Bizmark celog života „oseća kao junker“, da prilično zarađuje od svog imanja, da uprkos evidentnoj konzervativnosti njegovo delo ima „jednu revolucionarnu dimenziju“, jer ujedinjenjem Nemačke on Evropi daje „novi izgled“, dok saradnjom s liberalima pokazuje državničke crte, pošto ume da potisne ideološke razlike i bude pragmatičan do krajnosti (295-298).
Bled ne misli da je Bizmark bio diktator, jer su neke nemačke države u Rajhu sačuvale identitet uprkos gubljenju suvereniteta. Posle Bizmarkovog odlaska, kako obrazlaže francuski istoričar, ostalo je duboko podeljeno društvo, gde katolici i socijalisti nisu bili integrisani u glavne tokove društvenog života. Bled ukazuje na činjenicu da je posle kancelarove smrti nemačka desnica proizvela Bizmarka u branioca „agresivnog nacionalizma i militarizma“, s tim što u tom mitu ima delimične istine, ali i neprimerenih pojednostavljivanja (305). Raskidajući veze s Rusijom i pokrećući Weltpolitik, Vilhelm II je, piše Bled, „raskinuo s Bizmarkovom opreznošću“, što je izazvalo protivljenje velikih sila (307).
Posle nemačkog poraza u Prvom svetskom ratu, navodi Bled, Bizmarkovi sledbenici dele se u dve grupe: prvu oličava Gustav Štreseman, koji se pozivao na Bizmarkovo majstorsko pregovaranje s drugim državama, dok drugu grupu predstavlja Nacionalnemačka partija sa sloganom „Povratak Bizmarku“ i težnjom da Nemačkoj vrati njenu raniju veličinu i značaj. U tom smislu, Nacionalnemačka partija osuđivala je Versajski sporazum i optuživala Vajmarsku republiku za izdaju nemačkih interesa. Bled piše da se i Hitler, po stupanju u politički život, legitimisao „kao Bizmarkov naslednik“, ali ne poistovećuje Bizmarkove ciljeve i hitlerizam (310-312). Usmerava svoju analizu i na oprečne stavove nemačkih istoričara o Bizmarku, izrečene posle Drugog svetskog rata. Smatrajući da je nemačko ujedinjenje najvažniji deo Bizmarkovog dela, i da se posle 1945. godine činilo da će taj deo nestati, Bled konstatuje da su događaji iz 1989. i 1990. pokazali da podela Nemačke nije bila prirodna i otuda na ponovno nemačko ujedinjenje krajem 20. veka gleda kao na Bizmarkovu posthumnu pobedu.

[1] Kurt Kersten, Bizmark i njegovo doba, „Novo delo“, Beograd 1991, reprint „Nolitovog“ izdanja iz 1936, str. 29.
[2] Karl Marks, Građanski rat u Francuskoj, „Kultura“, Beograd 1960, str. 97-98.
[3] Dejvid Mekenzi, Jovan Ristić - evropski državnik, Centar za unapređivanje pravnih studija, Beograd 2004, str. 273.
[4] Jovan Ristić, Diplomatska istorija Srbije, knjiga II (drugi rat 1875-1878), Beograd 1898, str. 188.
[5] Isto, str. 251.
[6] Isto, str. 252.
[7] K. Kersten, isto, str. 266.
[8] Isto, str. 275.
[9] Isto, str. 342.