Bog

Prvi deo


UZDIZANJE U TMINE

I

LJUDSKI DUH

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

I jednu crnu tačku ugledah iznad glave.

A tačka ta, kroz tminu divne dubine plave
lutaše, kao muva što se po stropu kreće.

Jer čovek biva krilat kad misli, pa uzleće,
ponor me privlačio ka mračnim visovima
kao kad algu nosi nekakva tamna plima;
uzlebdevši visoko, osećah da se tada
sâm ka toj crnoj tački dižem; no iznenada
nečiji glas odjeknu iz nedogledne tame:

– Stani. –

I jedna ruka, pružena, zadrža me.

Bejah vrlo visoko u mračnoj vaseljeni.

Lik se jedan, začudan, ukaza tada meni,
biće po kome behu svud usta, krila, oči,
živo, k’o dan radosno, sumorno poput noći.
Leteo je, ogroman; treptanjem trepavica
pri tom nadglasavaše čitavo jato ptica,
a s krilâ, pa i onih bez perja, širila se
huka što podsećaše na bure i talase.
Vizija apostola il’ košmar smrtnog bića,
beše i životinji i nekom duhu sličan,
shodno strani s koje bi, bezmeran, viđen bio.
U taj svet gde ga let moj zateče, on je lio
reke moćne svetlosti, ali i pomrčine.

Miran, posmatrao me iz sumračne dubine.

No ja tad nešto ljudsko u biću tom naslutih.

– Ko si ti, što me prečiš tamo kud se zaputih,
mračno biće, što drhtiš od daha ove tmice? –
rekoh.

On odgovori: – Pero sam tamne ptice
noći i sjaja, paun sazvežđa, sličan liri
crnoj što se u ovaj beskrajni prostor širi.

– Zoveš se?

– Za te – reče – što jednu stranu svega
vidiš, a ne smisao, i dalek si od njega,
ja Ljudski Duh predstavljam.

Legija mi je ime.
Moćni sam hor zvukova i reči, i sa njime
bivam neodoljiva zaraza svakoj duši.
Dah sam a i pepeo, vatra i dim što guši.
Zverski sam nagon ili božanski zanos sveti,
prolaznik onaj moćni i nestvarni što leti
kroz svet k’o vetar, zvezdu i iskru pronoseći
– pošto sam dah tog sveta – u svakoj svojoj reči.
Dah sam, ali ne usta; jer zefir obori me
i digne; a kad dahnem, sve sam rekao time.
Džin sam i kepec, lažan, istinit, gluh i zvučan,
utihli puk u noći, u zori narod bučan.
„Ja“ i „mi“ jedno drugom u meni protivreče;
sveukupnog mišljenja plima kroz mene teče.
Kao avet vremena – milenijumâ, danâ –
magluština sam ljudska što struji, uzburkana.
Večna sam protivrečnost, čoveče; mene ona
na mračnom točku vrti kao svog Iksiona.
Gomila koju zovu demonom, Demos ja sam;
vrvim, čekam; smehom se ili pak plačem glasam.

Moć uragana nosim u stubu trombi sličnom.

Prebivam i u skromnom ognjištu porodičnom.
Od ugarka ja otmem varnicu probuđenu
što takne tamnu klicu, u lobanji skrivenu
iza čela sagnutih, pa dodir iskre ove
eksploziju u duhu mudracâ izazove.
Ja bdim i živim uz njih, mišlju im svojom služim,
pa lozu Sabinjana s flamanskim hmeljem združim,
s galskim smehom vedrinu atičke veselosti;
zdrav razum, blagi zakon antičke bezbrižnosti,
mir i sloboda, radost, piće su duha moga;
njim ja Erazma, Sterna, pa čak i divljačnoga
mog Didroa opijam; Rableu dam da pije
iz amfore gde žeđ je gasio Horacije.

Preveo sa francuskog: Nikola Bertolino
Iksion – u grčkoj mitologiji, kralj Lapita; pokušao da zavede boginju Heru, ženu Zevsa koji ga je zbog toga kaznio privezavši ga u Tartaru za točak koji se večno vrti.
Grčka reč koja označava običan puk.
Tromba („truba“) – žestoki vazdušni vrtlog koji uništava sve preko čega prođe; zovu ga i pijavicom.
Antičko italsko pleme iz središnjeg dela Apeninskog poluostrva.

08.07.10 Vreme

Nedavno je kod beogradskog izdavača "Paideia" objavljena knjiga Bog Viktora Igoa, ogromna poema o pesnikovom shvatanju postojanja Boga, prirodi univerzuma i smislu čovekove egzistencije. Igoovu poemu preveo je Nikola Bertolino. Tekst koji sledi je iz prevodilačke radionice gospodina Bertolina – kako i zbog čega je prevodio Boga
Svoj prevod Igoove poeme Bog nazvao sam svojom "prevodilačkom labudovom pesmom". Zašto sam za tu ulogu izabrao baš tu poemu, pogotovo ako se ima u vidu da je već i samo njeno čitanje (6000 stihova!) velik, možda za neke i zamoran "rad" za koji je potrebno veliko strpljenje? Jedan od mogućih odgovora na to pitanje možda je u konstataciji da se u njoj govori o večnosti, Bogu, smrti, smislu postojanja, dakle o nečemu za šta svako, u poodmaklom životnom dobu kakvo je moje, nesumnjivo želi da barem nasluti odgovore. Ali već i u početnim godinama mog bavljenja prevodilaštvom, moj izbor Igoa, među nekolicinom drugih velikih pesnika (Bodler, Rembo i Apoliner među Francuzima, Puškin, Ljermontov i Jesenjin među Rusima) može izgledati intrigantan. To su sve takozvani "ukleti pesnici", ukleti po svojoj tragičnoj životnoj sudbini i po preranom kraju, a ja sam prema njima upravo kao prema takvima osećao izrazite afinitete. Međutim, nasuprot njima, Igo je dugovečni i moćni pesnički "kralj stoleća". Svoj prvi podsticaj da počnem razmišljati o njemu, a potom i da ga prevodim, našao sam u izvanrednoj lepoti njegovih stihova. A drugi podsticaj – u paradoksalnoj konstataciji da je i on na svoj način "uklet". Hvaljen i slavljen kao niko, ali, s druge strane, i kuđen i osporavan kao niko od velikih i slavnih, on je – to sam sa iznenađenjem ustanovio – u isti mah predmet i neumerene "igolatrije" i preterane "igofobije", obeju skoro na isti način nekritičkih i neobjektivnih. Svojim džinovskim delom on je "zamorio" i svoj i sledeći vek (To delo se sastoji od preko sto i pedeset hiljada stihova, u 18 ili više debelih knjiga (broj zavisi od toga kako ih ko sastavlja), pa od ogromnog romanesknog opusa, od drama, putopisa, teorijsko-esejističkih tekstova, pa čak i od pozamašnog likovnog dela – crteža u kojima se Igo javlja i kao preteča apstraktne umetnosti.) Odluka da se uroni u to delo zahteva poveliku hrabrost. Zato mnogi s pravom postavljaju pitanje da li je Igo upoznat, da li ga uopšte čitaju. Pisane su knjige i objavljivani tekstovi uglednih autora (Gaetan Pikon, Luj Aragon, Leon-Pol Farg i drugi) pod karakterističnim naslovima Da li ste čitali Viktora Igoa?, Viktor Igo, taj neznanac, itd. Izazivao je otpore, i još ih izaziva, i svojom "slavoljubivošću", društvenim i političkim angažovanjem, borbom protiv smrtne kazne, kritikom svih religija, otvorenim suprotstavljanjem svim Crkvama, sveštenstvu i njegovim privilegijama, verskim dogmama i ritualima.
Ovo poslednje je i jedna od centralnih tema poeme Bog. Viktor Igo je verovao, ali nije bio "vernik". Sa onim što je nazivao "Ja Univerzuma" nastojao je da uspostavi jedan veoma poseban i veoma ličan odnos, ali je, u ovoj poemi, pokušavao da na Najviše Biće baci pogled kroz naočare najvažnijih postojećih religijskih koncepcija sveta (pri čemu treba naglasiti da je to ipak činio uglavnom iz perspektive zapadnjačkih civilizacija, jer su, između ostalih, izostali islam i budizam). U njegovoj poetskoj analizi sve te koncepcije pokazale su se nezadovoljavajućima. Najblagonakloniji tretman ima hrišćanstvo, budući da je njegovo načelo, milost, blisko Igou, kao što mu je, za razliku od ostalih božanstava, blizak Hrist, zato što se žrtvovao za čovečanstvo. Ali hrišćanska Crkva, prvenstveno rimokatolička, u Igoovim je očima potpuna negacija Hristovog učenja i primera. U tom pogledu karakteristična je Igoova poema – ili, tačnije, drama u dve scene – pod naslovom Papa, objavljena 1878. (što znači da Igo nije nimalo zazirao od reakcija moćne Katoličke crkve). U prvoj sceni rimski papa je usnuo, i u snu čini dobra i milosrdna dela, daje primer ljudima skromnošću i monaškim lišavanjem, propoveda i širi mir na zemlji, itd. Druga scena svodi se na jedan jedini stih, izrečen pošto se papa probudio: "Kakav strašan san sam usnio!"
Ovakav pesnikov pristup temi religije bio je, pored nesumnjivo visokih poetskih vrednosti dela, i moj glavni motiv da se latim prevođenja poeme Bog, uprkos njenoj "ogromnosti" (ali kod Igoa je sve ogromno!). Jer i moj pogled na svet u znaku je agnosticizma, pa sam dobio priliku da to i izrazim kroz reči jednog velikog pesnika. Postoji neko najviše Biće koje daje smisao i Univerzumu i našoj egzistenciji, s tim što je taj Smisao nešto što daleko nadmašuje onu potrebu izraženu u poznatim Volterovim rečima "Da Boga nema, trebalo bi ga izmisliti", jer je tu reč o neophodnosti postojanja Bića, ili načela, koje će obezbeđivati i garantovati moralnost ljudskog ponašanja. Lepotu Igoovih poetskih razmišljanja o Bogu našao sam upravo u tome što tu nema ni traga pokušaju da se Bog definiše, ili da se njegov lik na bilo koji način prikaže ili barem dâ naslutiti; "Ja beskraja" tu se javlja upravo kao taj neuhvatljivi, nepojmljivi beskraj, koji Igoova reč izvanredno ubedljivo uspeva da sugeriše. A beskraj je, po Igou, ono što nedostaje svim religijama.
Stoga sam i ja, prevodeći ovu Igoovu poemu, gradio taj igoovski beskraj, stih po stih, strpljivo, uporno, nastojeći da čitljivošću, "prohodnošću" teksta i muzikalnošću stiha, što više olakšam čitaocu kretanje kroz ovo ogromno i komplikovano poetsko zdanje. Cilj mi je bio da što više izgleda kao da je poema napisana na srpskom. Na čitaocima i na kritici je da ocene da li sam, odnosno koliko sam u tome uspeo.
Među takvim reakcijama, međutim, postoji jedna na koju sam već naišao, a koja mi je najneprihvatljivija od svih. Ona se sastoji u oceni da je prevod "izvanredan" itd. (neću nabrajati sve pohvale koje su pri tom o njemu izrečene), ali da ovo Igoovo poetsko ostvarenje nije toliko impresivno koliko se meni kao prevodiocu čini. Doduše, značaj ove reakcije umanjuje činjenica da mi je nju saopštio jedan aktivni vernik, koji vidi Igoov "neuspeh" u tome što on nije našao rešenja, odnosno odgovore na pitanja koja je postavio. "Religiozan čovek, odnosno vernik" – napisao mi je taj "kritičar" – ne čeka odgovor nakon smrti, on ga zna za života i živi prema njemu. (...) Igo se nada de će dobiti odgovor nakon smrti, a toga, brate moj, nema." Ovaj "kritičar" nije uočio da je lepota ove poeme upravo u pitanjima koja se postavljaju, i u načinu na koji se postavljaju. A da odgovora zaista nema. I da su "odgovori" koje vernicima pružaju njihove religije i crkvene dogme, kao što i Igo pokazuje u poemi, laž i besmisao dostojan podsmeha.
A meni ne bi moglo uspeti da ostvarim "izvanredan prevod" (ukoliko sam ga ostvario!) da nije onih neizmernih bogatstava izvornika, njegovih izuzetnih, jedinstvenih lepota koje su mi bile nadahnuće.


nikola bertolino

12.04.10 TANJUG

Izdavačka kuća "Paideia", objavila je poemu "Bog" Viktora Igoa, u prevodu najboljeg živog prevodioca Igoa na tlu bivše Jugoslavije Nikole Bertolina.
Osnivač "Paideie", Petar Živadinović, podsetio je da je ovo 30. knjiga prevedene poezije najvećih svetskih klasika u izdanju ove kuće i da je to više nego što su ukupno preveli svi srpski izdavači za poslednjih 10 godina. On je pri tome mislio na kapitalna poetska dela iz korpusa svetske literature koja do sada nisu nikada prevedena na neki od južnoslovenskih jezika.

Bertolinov prevod ove poeme koja ima 6.001 stih je njegov najveći prevodilački rad a u domenu prevodilaštva na srpski jezik, to je najvažniji prevodilački poduhvat u ovoj godini. Bertolinu je 1973. pripala nagrada "Miloš Đurić" za prevođenje francuske poezije 19. veka,a pre samo nekoliko dana dodeljena mu je nagrada "Margaret Arnautović" za izuzetan doprinos Frankofoniji. Prema njegovom saznanju, poema "Bog" je prevedena, ali ne u celini, na engleski, i ovo bi bio prvi kompletan prevod na neki strani jezik.

Poema "Bog" započeta je ,verovatno, u egzilu na ostrvu Džersi 1855. ali nije objavljena za piščeva života jer je ostala nedovršena. Prvi put štampana je tek 1891. godine i Vatikan ju je stavio među zabranjene knjige.

Bertolini u predgovoru citira Leona Selijea da je "ova uporno zapostavljana poema jedina replika dostojna divljenja koju je jedan Francuz dao Danteovoj „Božanstvenoj komediji" "