12.03.07
Ko špijunira Boga
Huan Gomes-Hurado
Svetski bestseler „Božji špijun”, objavljen u 39 zemalja, mladog španskog pisca i novinara Huana Gomes-Hurada (1977, Madrid), koji je u prevodu Jasmine Nikolić objavila beogradska „Laguna”, triler je koji se čita u jednom dahu. Međutim, „mesto zločina” je Vatikan, što baš i nije tako uobičajeno. Radnja nas uvodi u 2005. godinu, u Rim i vreme kada umire papa Jovan Pavle II. Uoči konklave, koja će dati ime novog pape, na najjeziviji i ritualni način ubijena su dva kardinala liberalnog krila. Mlada Paola Dikanti, psiholog i kriminolog, počinje istraživanje sa CIA agentom – sa ocem Antonijem Faulerom i Fabiom Danteom, članom obezbeđenja Vatikana, Paola traga za sveštenikom Viktorom Karoskim...Sa Huanom Gomes-Huradom, razgovaramo, putem elektronske pošte, o nastanku ovog njegovog prvog romana.
Šta vas je navelo na to da napišete knjigu o kriminalu u okviru Vatikana? Šta je tu zaista stvarno, a šta bi moglo biti prema „zakonima verovatnosti i nužnosti”?
Vrlo dobro pitanje! Moja prva misao bila je da napišem knjigu o serijskom ubici, i tome kako je moguće da svako postane monstrum. Kada sam počeo da istražujem ovu temu shvatio sam da zaista bilo ko, pod određenim okolnostima, može da pređe tu osetljivu liniju koja deli zdrav razum od ludila. Jednom sam se probudio u pola noći i otišao u kuhinju da pijem vode. Tada sam u korpi sa vešom ugledao crnu bluzu, sa belom majicom unutra. U mraku su, tako sjedinjene, izgledale kao sveštenička odora, i dosetio sam se: a šta ako sveštenik postane serijski ubica? Trebalo mi je tri godine istraživanja da bih odgovorio na ovo pitanje! Sve je u ovoj priči moguće, zaista.
Šta mislite o literaturi u stilu Den Brauna? Šta sačinjava dobar triler, po Vašem mišljenju, i koji pisci su inspirisali Vaš rad?
Pa, „Božji špijun” nije literatura u stilu Dena Brauna, ali je nešto bliža radu Tomasa Harisa i Kena Foleta. Ja stvarno uživam u dobrom bestseleru, i ne verujem u etiketiranja knjiga. Roman je dobar ili loš, uzbudljiv ili dosadan. Mnogi snobovski kritičari kažu da popularna proza nema značaja, ali ja se na to samo smejem. U „Božjem špijunu” čitamo o zlostavljanju dece, što je duboki odraz porekla zla u čoveku, o požudi i moći, konfliktu između istine i socijalnog blagostanja. Sve ovo su ključne teme čovečanstva! Inspirisali su me Ken Folet, Tomas Haris i Stiven King. Obratite pažnju na Kinga, na primer. Decenijama su ga „komadali” snobovski kritičari u njegovoj zemlji. Kada je dobio Kaldekot medalju kritičari su ga odmah priznali! Šta je sa tri stotine miliona knjiga koje je prodao pre toga? Ima mnogo licemerja u tim etiketiranjima pisaca. Ali, čitalac zna šta je dobro.
Šta ste hteli da kažete kada ste u vezu doveli tajne organizacije, Vatikan i CIA? Ko može da špijunira Boga?
Sve obaveštajne službe imaju međusobne kontakte. Neke rade zajedno, neke ne. Postoje osnovane priče o tajnim vezama između Mosada, Vatikana i CIA, a neke su objašnjene u „Božjem špijunu”. Ko može da špijunira Boga? Sjajno pitanje! Misao je paradoksalna. Niko ne može da špijunira Boga, a onaj ko špijunira za Boga suvišan je, pošto sve zna. Pa, u čemu je pravo značenje ovoga? Čitalac će to otkriti u romanu.
Neobično je u Vašoj knjizi što od početka znamo sve o ubici, njegov um i sećanja, ali je on sam neuhvatljiv. Zašto ste ga takvim sazdali?
Viktor Karoski je ozbiljno „neupotrebljiv” sveštenik koji se lečio u Institutu „Sent Metju” u kojem se rehabilituju sveštenici optuženi za seksualno zlostavljanje. To mesto stvarno postoji, ali se o njemu ćuti. Očigledan je moralni konflikt ovih ljudi kojima se ne sudi po „civilnoj pravdi”. Viktora Karoskog, u jednoj liniji knjige, upoznajemo preko njegovog dosijea i razgovora koje je sa lekarima vodio u Institutu. Gradeći strukturu romana koristio sam i introspektivne flešbekove koje je detektiv Paola Dikanti upotrebila da odredi profil serijskog ubice. Teškoća pronalaska Karoskog deo je misterije romana!
„Svi normalni ljudi liče jedan na drugog, a svaki kriminalac je poremećen na svoj način” – poigrali ste se čuvenom Tolstojevom mišlju iz „Ane Karenjine”. U čemu je posebnost ludila Karoskog?
Njegov glavni problem je integracija seksualnosti u ličnost. Postoje tu i drugi problemi, kao što je odnos sa roditeljima i činjenica da nije mogao da se seti da je i sam bio zlostavljan u detinjstvu. Kako je sve ovo vezano za zaplet romana i zašto je uhodio kardinale... to je tajna koju čitalac treba da otkrije. Zbog uobličenja lika Viktora Karoskog razgovarao sam sa mnogim psihijatrima specijalizovanim za kriminologiju, u nameri da postignem maksimum realističnosti.
Verujete li u teoriju o „poslednjim danima”?
Teška tema. Stvarno verujem da je spasenje stvar vere u sopstveno poštenje, umesto u neku od religija. Čudna je stvar teorija o „poslednjim danima”. Ne verujem u nju, ali će o njoj biti reči u mom sledećem romanu!
Da li ste slučajno jednom liku dali ime Dante, ili je to omaž velikom klasiku?
Naravno da je to bilo namerno. Dante je Paolin vodič u Vatikanu, kao što je Vergilije bio Danteov u paklu. Sličnosti se umnožavaju kako roman odmiče.
Da li se nekada uplašite da će neko doći na ideju da ubija na način koji ste opisali u „Božjem špijunu”, slično onome što je Vudi Alen duhovito primetio: „Kada slušam Vagnera, poželim da napadnem Poljsku”?
Ufff, kakvo pitanje! Nadam se da se to nikada neće dogoditi... ponovo. Lik Karoskog je zasnovan na ličnostima dvojice stvarnih serijskih ubica, i stvarnog sveštenika koji je zlostavljao devedeset dečaka. Razgovori sa profajlerima mnogo su mi pomogli da kod čitalaca izazovem nemir i strah.
Marina Vulićević
04.11.06
Novinarstvo piscu pomaže da uvede više reda u ono što radi
Huan Gomes Hurado
Novo ime u španskoj književnosti je Huan Gomes Hurado, mladi bestseler pisac, autor intrigantnog romana “Božji špijun”. Iako je ovo tek prvi njegov roman, to nije smetalo da za samo nekoliko mjeseci bude preveden na brojne svjetske jezike i postane pravi hit! “Božji špijun” je zastrašujući triler ispunjen akcijom, nasiljem i misterijom, u kome se stvarnost i fikcija miješaju da bi nas uznemirile nečim što nije istina, a moglo bi da bude.
Radnja romana “Božji špijun”, koji je nedavno objavljen u izdanju “Lagune”, smještena je u Rim, 2. aprila 2005. godine. Na taj dan umire papa Jovan Pavle II, i na Trgu svetog Petra okuplja se veliki broj vjernika da mu upute posljednju počast. Istovremeno počinju pripreme za konklavu koja će dati ime novog pape. Upravo tada dvojica najviđenijih kardinala liberalnog krila Katoličke crkve budu ubijeni u istovjetnom jezivom ritualu. Serijski ubica slobodno šeta ulicama Rima, a za njegovo gonjenje biće zadužena inspektorka Paola Dikanti, psihijatar i kriminolog. Tokom istrage, mlada detektivka će se upoznati s najmračnijim tajnama Vatikana: zavjerama i postojanjem centra u kome se rehabilituju katolički sveštenici s istorijom seksualnog zlostavljanja. Okrutnoj lukavosti psihopate pridružuju se prepreke koje istrazi postavljaju vatikanske tajne službe: zvanično se ne zna da su kardinali ubijeni, a konklava mora proteći bez ikakvih zastoja. Pojava oca Faulera, bivšeg američkog vojnika, biće nov izazov za Dikantijevu, koja s mukom stiče povjerenje u tajnovitog sveštenika. Ali Fauler zna ko je ubica, i čuva jednu još mračniju tajnu: svoju sopstvenu prošlost.Huan Gomes Hurado je rođen u Madridu 1977. godine. Radio je kao radijski i televizijski novinar i bio je direktor nekoliko velikih korporacija. Dobitnik je brojnih nagrada za novinarstvo. Sa suprugom i kćerkom živi u Madridu, odakle je i govorio za naš list.
O tome kako je nastajao njegov roman “Božji špijun” Huan Gomes Hurado je rekao:
- Istraga koja se vodila u pozadini romana i likovi, bili su mi osnovni podsticaj za pisanje ovog romana. Cio proces istrage i pisanja trajao je više od tri godine. Neprijatna mjesta koja se obrađuju i u romanu sprečavala su uz to i istraživanje. Da bih osmislio psihološki profil Karoskog, Dikantijeve i Flaulera išao sam za savjete kod forenzičkih psihijatara i kriminoloških eksperata u Evropi i Sjedinjenim Amerčkim Državama. Bilo je tu puno putovanja u Rim, Vašington, Njujork i Merilend. I sve to da bi se tačno odslikao lik Viktora Karoskog i njegovih lovaca.
Ko je zapravo u Vašem romanu Božji špijun? Kako ispravno razumjeti naslov vašeg romana?
- Veoma dobro pitanje! Čitaoci bi trebalo da prođu kroz sve to da bi saznali pravi odgovor. U ovoj knjizi ponešto je onako kao što se čini ...
Možete li nam opisati Vaše utiske iz Vatikana prilikom sahrane pape Jovana Pavla II. Tu ste boravili kao novinar, ili...?
- Bio sam u ulozi novinara. Glavna imperesija bila je duboko poštovanje i divljenje prema ličnosti pape Jovana Pavla II. On je bio papa više od 28 godina i učestvovao je u najvažnijim političkim promjenama u Evropi tokom osamdesetih i devedesetih godna prošlog vijeka. U Rim je došlo dva miliona hodočasnika i svi su oni bili tu da bi rekli hvala i zbogom. Ljudi iz Istočne Evrope bili su mu zahvalni zbog svega što je učinio protiv komunizma, posebno zemlje poput Rumunije i Poljske, njegove domovine. Bilo je impresivno gledati ljude kako pjevaju i plaču tokom cijele noći i cijelog vikenda, čekajući u redovima dugim dva kilometra samo da bi vidjeli njegove zemne ostatke.
U romanu pišete i o događajima koji su se zbili tokom sahrane pape Jovana Pavla II a koji su javnosti nepoznati. Pa, da li ste vi uočili neke greške, otkrili neke tajne tokom tog čina?
- O nekima od njih sam pisao u knjizi, na primjer o ogromnom strahu od terorističkih napada za vrijeme sahrane. Bilo je nekakve greške sa makedonskim avionom, tako da je obezbjeđenje pomislilo da bi to mogli biti otmičari koji koriste “leteću” bombu i da će se toga dana srušiti na Trg svetog Petra. Ili da pomenem i mnoge prijetnje bombaškim napadima: za nekoliko njih se ispostavilo da su mogle biti istinite.
U stvari u romanu ste opisivali dva krila katoličke crkve: liberalno i tradicionalno. Koje biste glavne razlike među njima istakli?
- Osnovne tačke kontroverze su korišćenje kondoma, odlučivanje žena i pogled na homoseksualnost. Neke od ovih odlika su veoma važne za likove mog romana...
A da li je bilo nekih zvaničnih reakcija sveštenstva u Španiji na Vašu knjigu?
- Neke su bile dobre, neke loše. Ali nalazim da je knjiga naišla svuda na poštovanje, osim na radio-stanici koju kontroliše crkva, gdje je spiker rekao kako ću otići u pakao. Nadam se da on nije bio u pravu! To me ne plaši jer taj spiker je i sam pisac, koji je tih dana objavio knjigu i svi su mi ukazivali na to da je on bio ljubomoran jer je “Božji špijun” bio prvi na listama čitanosti. Mene je jedino interesovalo pisanje dobrih i zabavnih romana, sa tačnom i dobro istraženom pozadinom. Ništa više, ni ništa manje.
Jedan od aktera u vašem romanu je i CIA. Da li zaista nalazite vezu između CIA i katoličke crkve?
- Da, tu je opisana veza između CIA i katoličke crkve. Ali, ja ne mogu reći ništa više kako ne bih pokvario zaplet.
U “Božjem špijunu” pisali ste i o drugoj strani žvota sveštenika, koji nije celibat, kao i o seksualnosti. Da li je to i dalje tabu tema?
- Da, i biće u narednih 50 ili 60 godina unutar katoličke crkve; ona ima svoj sopstveni način na koji odrađuje stvari i svoju sopstvenu mjeru, koja se ne slaže sa vremenom. Već dugo vremena traje rasprava izmđu katolika i ne-katolika, pa čak i unutar crkve.
Ovo je roman o statusu katoličke crkve u našem dobu, zar ne? A, da li Vaša knjiga može pomoći nekome da pronađe istinsku vjeru za sebe?
- Ne samo o statusu crkve ili temi pederastije između sveštenika, koje uzgred nijesu centralne teme knjige, ali kontekst u kome se sve to pojavljuje je kako je rođeno zlo u srcu ljudi (i još neka druga koja su čitaoci sami otkrili u knjizi). U januaru 2003. godine bio sam opsjednut idejom o postojanju serijskog ubice. U mrklo doba noći išao sam u kuhinju po čašu vode. A u korpi sa prljavim vešom nalazila se crna košulja sa bijelim prslukom. U polutami izgledalo mi je poput svešteničke košulje i u flešu se rodila ideja. Da li bi bilo moguće da se sveštenik preobrati u serijskog ubicu? Ostao sam cijelu noć budan, usmjeravajući se na ideju kao ludak.
Kako možemo razumjeti nasilje i brutalna ubistva u “Božjem špijunu”? Možda kao tajni simbolizam ili skrivenu poruku?
- Pa, dajmo šansu čitaocima da sami nađu odgovor koji krije ova tajna.
Da li je neko poredio Vaš roman sa Den Braunovom knjigom “Anđeli i demoni”? U oba romana radnja se dešava u Vatikanu, kada kardinali u toku konklave biraju novog papu...
- Da i tu postoje sličnosti u završecima oba romana. Braunov roman i “Božji špijun” samo dijele ponešto: radnje oba romana su smještene u Rim, ali svaki daje poseban i različit pogled na Rim.
“Božji špijun” je Vaš prvi roman, objavljen je početkom 2006. godine. Autorska prava na prevod romana otkupljena su u više od 36 zemalja. Da li ste očekivali uspjeh?
- Niko mi ne vjeruje, ali uvijek govorim kako sam mislio da će samo moja supruga i tast željeti da pročitaju knjigu. I dalje me iznenađuje internacionalni uspjeh romana, ali želim da kažem kako se veoma zahvaljujem svim čitaocima!
Vi ste takođe i novinar. Danas u Španiji postoji puno uspješnih pisaca koji su izašli iz novinarske profesije, jedan od njih je i Havijer Sijera. Koliko je Vama novinarstvo pomoglo u književnosti?
- Da, moj dobar prijatelj, Havijer Sijera je takođe i veliki pisac. Novinarstvo vam kao piscu pomaže da uvedete više reda, da pronađete najbolje izvore i da istražujete na bolji i najbrži način. I naravno, koristite se riječima tokom cijelog dana, tako da vam je lakše kada razmšljate o terminima i frazama pri pripovijedanju priče drugima. Ali, u drugu ruku veoma je drugačije kada pišete roman i članak za novine, govoreći o pitanjima stila, morate se potruditi da se klonite uobičajenih klišea karakterističnih za novinarstvo.
Kako vi objašnjavate današnji veliki uspjeh istorijskih trilera? Mnogi pisci uzimaju srednjovjekovne i savremene ličnosti iz Italije za svoje književne likove?
- Evo jednog jednostavnog načina da se odgovori na veliko pitanje. U književnosti 19. vijeka javljale su se utvare, duhovi i natprirodne pojave. U 20. vijeku to su bili vanzemaljci i naučna fantastika. A, 21. vijek je vijek Boga. Mi na to gledamo kao na nekoga ko će doći sa druge strane, kao na nekoga ko će doći sa neba i sada mi preispitujemo naše najvažnije korijene. Sve se jednostavno svodi na različitu formulaciju pitanja “šta će se desiti poslije života i zašto smo mi ovdje?”
Ima li kakvih nagovještaja za Vašu narednu knjigu?
- Da, biće to knjiga sa internacionalnim zapletom u čijem je središtu islamski terorizam, ubistva i mnogo akcije. U njemu će se najprije pojaviti dva lika, a potom će prvi.... ma, ne mogu vam otkriti više od ovoga.
PRIZNANJE OD SVEŠTENIKA
“Božji špijun” predstavlja oštru kritiku katolicizma. U Španiji, vašoj domovini, katolička tradicija je veoma snažna. Da li vi lično nalazite neke greške u katoličanstvu?- Praktično, ja sam katolik. U Španiji je bilo svih vrsta reakcija. Neki su surovo kritikovali knjigu i okruženi radikalnom grupom demonstrirali su protiv nje dijeleći letke na Sajmu u Madridu. Ilustrovaću to i anegdotom koja slijedi. Dok sam potpisivao knjige, u redu je čekao i jedan sveštenik. Počeo sam da se pripremam za tu situaciju i da smišljam šta bih mogao reći malo protiv svoje knjige, ali kada se on približio izvukao je primjerak “Božjeg špijuna” i rekao: “Ja znam da ove stvari postoje unutar crkve, ali ne želim da se zna bilo šta o tim stvarima, ne dopada mi se tvoja knjiga, ali, karamba, tako je uzbudljiva da je nijesam mogao ispustiti iz ruku!” Posvetio sam mu knjigu i imam i fotografiju sa njim. To je najljepši kompliment koji su mi dali, poštujući roman i mene.
U POVORCI SA HILJADAMA VJERNIKA
Puno likova i događaja u “Božjem špijunu” je stvarno, na primjer papa Jovan Pavle II, datum njegove smtri, sahrana. Ali, narano, ovo je fikcija. Kako ste usklađivali činjenice i maštu?
- Reklo bi se da je 95 % istine, a samo 5% imaginacija. Povijest Viktora Karoskog je praktično okončana prije nego što je umro papa Jovan Pavle II. Poslije njegove smrti, ja sam bio na granici da bacim u smeće sve što sam napisao, jer se dotadašnji Rim u kome je bila smještena radnja mog romana, u potpunosti promijenio. To nijesam učinio jer me je moja žena, saznavši za Vojtilinu smrt, spakovala i odvela na prvi avion za Rim. Dok sam bio u povorci sa hiljadama vjernika ispred kapele gdje je bilo izloženo tijelo pape Jovana Pavla II jasno sam vidio da su on i ostali podesni za opis scena zločina oca Karoskog. Bile su to totalno blesave nedjelje, potpuno ispunjene, ljudi su bukvalno spavali na ulicama ili tamo gdje su se našli.
Vujica OGNJENOVIĆ
