Vasićeva pesma je pre svega specifičan režim disanja. Nad prvim stihom ili, ređe, naslovom, proteže se sfera vazduha kakav su naše alveole navikle da dišu na lenj i plitak svakidašnji način. Međutim, zakoračivši već u prvi stih, prinuđeni smo da se pokorimo dobronamernoj lukavosti pesme, čije interpunkcijsko prećutkivanje početaka i krajeva sintaksičkih celina računa na našu omašku u disanju, na ispadanje iz šina voza naših udisaja i izdisaja, i pitomo vraćanje korak-dva natrag ili, najčešće, na početak pesme, na ponovni ulazak u tok, koji će ovog puta obogaćen iskustvom saplitanja, morati da se obaveže na veću pažljivost nego u prvom zamahu. Ali to odsustvo, koje naglašenoš
ću i nenaglašenošću belina među rečima, uspostavlja ritam, nije tu radi prekora, već da nas s blagim pogledom prenese u prostor pesme, gde se valja povinovati njenim zakonima. Percepcija se, u ponovnom talasu, bolje pripremljena taktički čuva početničkih grešaka u čitanju, vajnih nespretnosti, stroža je sama prema sebi; ona sad preciznije razlučuje slike i znalački predviđa linije spajanja ili razdvajanja, te zavedena time zaboravlja na mogućnost ponovne greške. Ova ozbiljna igra, igra učenja čitanja pesme, ostaje na dejstvu u svim knjigama, premda su figure kojima se vuku potezi ponegde drugačije.
Ostali naslovi iz oblasti: Poezija
Izdavač: Kulturni centar Novog Sada; 2021; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 129 str.; 978-86-7931-856-5;
