Fridrih Vilhelm Jozef fon Šeling, (nem. Friedrich Wilhelm Joseph von Schelling), (27. januar 1775 ? 20. avgust 1854) je bio nemački filozof.
Bio je blizak jenskim romantičarima. Izraziti predstavnik idealizma u novoj filozofiji. Udaljava se od Fihtea, razvija principe objektivno-idealističke dijalektike prirode kao živog organizma, nesvesno-duhovnog tvoračkog načela, uzlaznim stepenom na lestvici (potencijom) karakteriše se polaritetom, dinamičkim jedinstvom suprotnosti.
Rodio se u gradiću Leonbergu. Otac mu je bio na višim duhovnim dužnostima. Šeling je rano pokazao svoje genijalne sposobnosti. Sa 15 godina upisao se na Univerzitet u Tibingenu, sa karakteristikom ingenium praecox.
Na Univerzitetu su Šelinga zanimale i filozofija i teologija. U prvim Šelingovim radovima o „filozofsko-kritičkim tumačenjima biblijske priče o padanju u greh" i „o mitovima, istorijskim sagama i filozofima starog sveta" - provlači se misao o neophodnosti filozofsko-istorijskog tumačenja Biblije nasuprot gramatičkom i dogmatskom tumačenju. U suštini Šeling nagoveštava istorijsko-kritički metod, koji je kasnije dobio detaljnu obradu u novotibingenskoj školi.
U predgovoru knjige „Isusov život", Štraus kategoriše Šelinga kao svog prethodnika. Na Univerzitetu, Šeling nije ostao van uticaja društvenih previranja. Uticaji Francuske revolucije i entuzijazam nadolazećeg romantizma, naišli su na živi odziv kod Šelinga i u krugu njegovih prijatelja. Kao prevodilac „Marseljeze", Šeling biva strogo ukoren od strane vitenberškog hercoga, koji je doputovao u Tibingen sa zadatkom da obuzda razularenu mladež.
Brzo su se Šelingova interesovanja usredsredila isključivo na filozofiju. On se upoznaje sa filozofijom Kanta, sa prvim radovima Fihtea i sa 19 godina sam istupa na filozofskom poprištu, na početku kao Fihteov sledbenik i tumač. Po završetku školovanja Šeling tri godine radi kao domaći učitelj, u uslovima veoma povoljnim za njegov sopstveni rad. Za to vreme se Šeling upoznaje sa matematikom, fizikom i medicinom i objavljuje nekoliko značajnih radova.
Godine, 1798. Šeling upoznaje Getea, koga je zainteresovao za svoju naturofilozofiju. Zahvaljujući Fihteovom trudu i Geteovoj podršci, postaje profesor u Jeni. U to vreme Šeling tesno sarađuje sa romantičarskim kružokom - braćom Šlegel, Gardenbergom i drugima. Duša toga kružoka bila je Karolina Šlegel, žena jednog od braće Šlegel, koja je u germanskim književnim krugovima igrala ulogu nemačke De Stal. Njen uticaj na predstavnike romantičarske i filozofske literature bio je jako veliki. U najvećem je stepenu na sebi ispitao taj uticaj sam Šeling, pridobivši Karolinu Šlegel za bliskog prijatelja, a potom i za predanu ženu. Kuno-Fišer sa punim pravom je Karolinu nazvao Šelingovom muzom. Njeno interesovanje za filozofska pitanja, a naročito bezgranična vera u Šelingovu filozofsku genijalnost, uslovilo je taj duhovni nivo, kojim se karakteriše najproduktivniji period njegovog života, donevši mu gromoglasnu popularnost i veliki ugled među savremenicima.
05.12.08 Danas
Dekonstrukcija dualizama
Bruno ili o božanskom i prirodnom principu stvari, F. V. J. Šeling
Za Šelingov spis Bruno ili o božanskom i prirodnom principu stvari (1802) moglo bi se reći da ima za cilj da objasni temeljne pojmove Šelingove metafizike, pomeranje značenja ovih pojmova u odnosu na njihovo tradicionalno razumevanje (pre svega u odnosu na platonističku tradiciju, što je i dodatno naglašeno činjenicom da je delo napisano u formi dijaloga), kao i uticaj pod kojim se ovo pomeranje događa (panteizam Đordana Bruna, po kome se glavni protagonista dijaloga zove).
Dekonstrukcija dualizama
Ovo pomeranje pre svega se odnosi na shvatanje pojma ideje koji, na temelju preispitivanja njegovog tradicionalnog razumevanja, u okviru Šelingove misaone koncepcije zadobija novo značenje i kao takav postaje osnov za izgradnju njegove metafizike. Naime, u odnosu na tradiciju, gde je ideja neka vrsta hipostaziranja pojma (koji se shvata kao ono bitno saznanja, dok mu je opažaj podređen u vrednosnom, saznajnom i ontološkom smislu), kod Šelinga je ona shvaćena kao eidos (slika): jedinstvo pojma i opažaja. Zapravo, Šeling se ovde udaljava od ustaljenog razumevanja time što ne zastaje kod prve opštosti (pojma), većideja postaje jedinstvo jedinstva i mnoštva, to jest beskonačno (pojam) i konačno (opažaj) sjedinjeni su u večnom. Ovo večno, međutim, nije uzeto kao ono što važi za sva vremena, većje shvaćeno kao. To znači da ni apsolutna istina ne može biti data putem pojma koji, budući da se odnosi na konačne stvari, ne može imati višu vrednost od samih stvari.
U duhu Brunovog panteizma, Šeling razlikuje prauzornu prirodu, u kojoj su dati prauzori svih stvari, i stvaralačku prirodu, koja ove prauzore izražava u supstanciji i potčinjena je zakonu vremena i mehaničkim zakonima, postavljajući ih kao ravnopravne komponente jednog te istog apsoluta, koji je određen kao ideja svih ideja. Šeling preispituje i tradicionalno povezivanje lepote i istine, i to na temelju činjenice da možemo govoriti o lepoti samo ukoliko je ona sama sebi svrha – kada je nezavisna od spoljašnjih relacija i nepotčinjena zakonima kauzaliteta. To znači da ona ne može ni nastati u vremenu, većda je po svojoj prirodi večna i da prethodi ovim prirodnim principima. Umetničko delo predstavlja ovo večno uspostavljanjem ravnoteže između beskonačnog i konačnog – prikazujući beskonačno u konačnom. U saznajnom smislu, ovde je rečo estetičkom opažaju, koji je egzoterično saznanje, jer prikazuje prauzore u konačnom, a ne neposredno, u samom beskonačnom. Na taj način, Šeling tvrdi jedinstvo umetnosti i filozofije, ali ih istovremeno i razlikuje, pošto filozofija kao ezoterično saznanje putem intelektualnog opažaja prikazuje ravnotežu u beskonačnom.
U okviru Šelingove metafizike, pojmovi objektivnog (razumskog) saznanja vezani su za pojedinačne stvari i potčinjeni zakonima kauzaliteta, dok je beskonačni pojam saznanja neprolazan, nezavistan od vremena i jednak samom sebi. Između objektivnog i beskonačnog pojma saznanja pretpostavljen je isti odnos koji umetnost pretpostavlja između opažanja i mišljenja, pa je cilj intelektualnog opažaja uspostavljanje jedinstva između njih. Da bi objektivno saznanje bilo jednako beskonačnom saznanju, ono bi moralo da se udalji od tela kao svog neposrednog objekta, i da kao objekat uzme sam pojam saznanja. Pošto je pojam saznanja beskonačan, ono što se odnosi i ono na šta se odnosi jesu jedno te isto i ne mogu se razlikovati jedno od drugog. Ovo dolaženje beskonačnog samom sebi putem realizacije intelektualnog opažaja (gde predmet promatranja postaje identičan s onim što intuira), naziva se Ja i upravo ono uspostavlja traženo jedinstvo prauzorne i stvaralačke prirode, beskonačnog i konačnog u beskonačnom.
Ako se uzme u obzir problem kontinuiteta Šelingovog ranog i poznog stvaralaštva, dijalog Bruno, iako pripada ranom periodu, značajan je i za razumevanje Šelingove misli u celini, utoliko što rasvetljava poreklo pojmova na kojima Šeling najpre izgrađuje, a zatim i menja svoju filozofiju.
Ana Petković
