Prolog
Krug.
Nalazi se tu zbog Kruga. Samo je to značajno i jedino to ima smisla. Sva ostala pitanja, koja mu tek na mahove i bez zadržavanja izbijaju do površine svesti, čak ga ne ispunjavaju ni čuđenjem.
A trebalo bi, jer ništa nije kako treba.
Ni ovo tle po kome korača... suvo, prašinasto, jalovo tle koje mu se ipak ugiba pod koracima poput guste zastirke trave, uzvraćajući neočekivanom i neobjašnjivom gipkošću na njegovu čudnovato izmenjenu težinu, premda nije u stanju da razabere da li je postao teži ili lakši. Ali već će doći do odgovora na sva pitanja kada stigne do Kruga, ako to tada uopšte bude važno.
Naspram tla, noćno nebo tvori neke drugačije arabeske. Pogrešne zvezde obrazuju pogrešna sazvežđa, ali to ga začudo ne onespokojava, baš kao ni neodređena svest o tome da bi zbog nečega ipak trebalo da bude nespokojan pred ovim prizorom nepravilno prošaranog tmastog svoda. Nejasno sluti da to ima veze sa stvarima kojima se bavio ranije, na nekom drugom mestu, u različitom vremenu, ali neophodnost Kruga gotovo da ga je odvojila od vlastite prošlosti.
Gotovo, ali ne i sasvim.
Sećanje mu seže do trenutka kada je počeo da korača ka Krugu. Dva sunca počivala su nisko na narandžastom nebu, jedno krupno i zagasito, a drugo majušno i jarko. Malo sunce stajalo je tik iznad velikoga, tako da su u trenutku zalaska izgledala kao dve spojene kugle koje uranjaju u okean prašine.
Znao je, premda nije umeo da objasni kako, da sistem ima i trećeg člana, koga još nije video. (Krug počiva na najmanje tri uporišta, zar ne?) Sva tri sunca stajala su sada skrivena masivnim telom planete, ali ovo treće uskoro će izroniti sa naspramne strane, iza njegovih leđa, a on do tada mora stići do Kruga.
Osvrnuo se jednom za sobom, dok se obzorje još oblivalo zaostalim rumenilom, ali nije razabrao nikakve tragove u gipkoj prašini, iako mu je jedan deo svesti govorio da ih tamo mora biti. Tu očiglednu nužnost nadrastala je jedna druga, starija nužnost – nužnost Kruga, koja je nalagala da do njega svako mora doći svojim putem, ne sledeći ranije tragove.
Nije znao kako Krug izgleda, ali to ga nije odveć zabrinjavalo. Već će ga prepoznati kada bude stigao do njega. Takođe nije znao da li će biti prvi ili su tamo možda pre njega već stigli ostali, no to i nije bilo važno. Prvi ili poslednji – svejedno, jer tek svi zajedno mogli su da zatvore Krug.
Kada bi počeo da razmišlja o tome, u tami umekšanoj jednoličnim sjajem stranih sazvežđa, novi bezdani neznanja otvarali su se na sve strane oko njega, premda ga to nije odvraćalo od usiljenog koračanja napred, niti ga je naročito rastrojavalo.
Koliko će ih ukupno biti? Tri, kao i sunaca u ovom sistemu? To je imalo smisla, ali Krug je mogao počivati i na sedam tačaka. I na devet. Koji broj stoji nad svim ostalim brojevima, čineći osnovu i dovoljan uslov Kruga? Možda Jedan? Ne, niko nije sam mogao da zatvori Krug. Uostalom, doznaće uskoro.
Tama mu nije usporavala korak, jer teren je bio savršeno ravan sve do dalekog venca brda koji se dizao negde iza obzorja. Nije ga mogao videti, ali znao je da je venac tamo, kao što je znao i za treće sunce. Nije bilo gromada o koje bi se spoticao, niti useka u koje bi upadao. Moglo mu je pasti na pamet da je tle hotimice raščišćeno za njega, da nije znao da do Kruga ne vodi nikakva staza. Pa ipak, nije se mogao oteti utisku da je teren ovakav ponajpre zato da mu olakša kretanje. Osećao je dejstvo neke svrhe iza toga, ali nikako nije mogao proniknuti u nju.
Na trenutak se zapitao kako će stići pre svitanja ako se Krug nalazi sa one strane venca brda. Presporo se kretao da bi pretekao treće sunce. A onda je odbacio tu pomisao. Krug mora biti zatvoren pre no što se plava svetlost trećeg sunca razlije preko ruba sveta iza njegovih leđa. Doći će, dakle, do njega uskoro.
Niske zvezde, čiji je prigušeni sjaj jedva ocrtavao obzorje pred njim, bile su mu ne samo neznane nego su još zbog nečega delovale čudnovato. Iako je bio svestan tog neobičnog svojstva još od časa kada su zasvetlele na nebu, ono mu je tek sada pobudilo radoznalost. Možda mu je blizina Kruga oživela sposobnost čuđenja, koje počiva u korenu svakog znanja, premda mu još nije pružala odgovore.
Zvezde nisu treperile. Sjaj im je bio postojan i jednoličan, kao da ih gleda u svemiru, kao da između njegovih očiju i njih ne stoji vazdušni okean, čije mene i turbulencije izazivaju nepravilno iskričenje ovih dalekih sunaca. A možda i ne stoji. Pomisao da korača svetom bez atmosfere, nemajući pri tom nikakvu odbranu od vakuuma, nije ga ispunila panikom, premda je, sa donekle povraćenom sposobnošću čuđenja, nastavio da razmišlja o tome na nepristrasan način, kao da se cela stvar nije ticala njega lično, kao da je on tek zaludni kosmolog koji gradi, u nesputanoj igri demijurške uobrazilje, neki novi, nastrani model svemira, čije složene jednačine dopuštaju i takve nepriličnosti kao što je šetnja bezvazdušnom planetom bez ikakve zaštite.
Samo začas se zapitao zašto mu je na um palo baš ovo poređenje sa kosmologom. Kroz zapretano pamćenje nešto je nakratko pokušalo da mu se probije do površine svesti, ali zgasnulo je duboko ispod nje, ostavivši ga sa tupim osećanjem neispunjenja, nedosežnosti. A onda mu se misli ponovo upraviše ka netreperavim zvezdama.
Nešto se nije slagalo. Ako je ovaj svet lišen atmosfere, kako onda diše na njemu? Nije bilo odgovora, bar ne takvog koji bi bio spreman da prihvati. Jedan od onih druge vrste glasio je da, zapravo, ne diše, da je prestao da diše. Ali to bi onda značilo da je mrtav. Pomisao na smrt ponovo je prizvala svest o Krugu, a u njoj nije bilo mesta za kraj. Krug je uvek početak, nikada kraj. Čak i kad stigneš do kraja Kruga, došao si, zapravo, do novog početka...
Još se jedna stvar kosila sa očiglednošću odsustva atmosfere. Do ušiju su mu dopirali zvuci. U početku mu se činilo da čuje šum vetra, krnji odjek orkanskih strujanja negde iz viših slojeva nepostojećeg vazduha. A onda se ovaj huk ublažio, postao jednoličniji. Prešao je mnogo koraka pre no što je u njemu prepoznao nepogrešivi ritam što ga tvore morski talasi, odbijajući se o trošne stene divlje obale.
Ali ni to nije dugo potrajalo. Pravilnost ritma talasa stala je da buja, da se usložnjava. Javila su se viša saglasja, varijacije osnovnog tona u drugim registrima, sporedni motivi. To više nije bila kakofonija, puki zbir nasumičnih zvukova što gradi buku, već hotimično ustrojstvo, sklad pažljivo odabranih tonova, muzika. Lišen sećanja, nije bio u prilici da možda prepozna melodiju, ali ona je ipak pobuđivala nešto u njemu, nešto blisko ushićenju, premda uzdržanije. Možda je stvar bila u kružnosti osnovne teme. Rondo je bio sasvim prikladan ovom mestu i ovom trenutku, kao zvučna podloga njegovom približavanju Krugu.
Ali onda se ton izobličio, počeo da razrasta i da se dograđuje, sežući uvis, da bi nekoliko koraka kasnije prešao prag čujnosti, otisnuvši se ka visovima dostupnim nekim drugim, savršenijim ušima. Ostavio je za sobom tišinu. Ali ta tišina bila je čujna, puna napetosti, slutnje. Bila je to najava Kruga.
Prepoznao je Krug tek kada se obreo na njegovom perimetru. Nije bilo nikakvih znakova na tlu, kao što je napola očekivao, nikakvog vidljivog ustrojstva. Tmasti predeo pred njim, zastrt slojem gipke, rastresite prašine, i dalje se jednolično pružao do obzorja, nemo iščekujući plavo svitanje. No, sasvim je izvesno znao da je stigao.
Njegovo mesto bilo je prazno, a ostala nije mogao da razabere sve dok ne stupi preko oboda.
Zastao je načas pre tog poslednjeg koraka. Nije posredi bilo oklevanje izazvano iznenada probuđenom zebnjom, već pribiranje, usredsređenje. Osetio je naglo, pomamno naviranje u zdencima pamćenja, pritisak matice sećanja koja će svakog trenutka pokuljati na površinu, otvarajući mu dveri prošlosti.
No, pre no što se to dogodilo shvatio je da će time dobiti samo nebitne odgovore na podjednako nebitna pitanja. Svrha Kruga i dalje mu je bila potpuno nedosežna, ali sada, stojeći na njegovom rubu, prozreo je najzad da ovde uopšte nije radi odgovora, već radi novih pitanja. Pitanja koja su se mogla postaviti tek kada se Krug zatvori. Pravih pitanja.
Posegnuo je rukom preko ramena i podigao preko glave tešku kapuljaču od smeđeg, lanenog platna. Učinio je to mehanički, nesvestan do tada da je kapuljača uopšte tu, baš kao ni mantija koja mu je sezala gotovo do peta. Nije znao zbog čega je to učinio. Naprosto, izgledalo je prikladno. Krug, doduše, nije nalagao poniznost, ali ovo nije ni bio znak poniznosti.
Nikakve druge pripreme nisu bile potrebne. Iako treće sunce još nije dodirnulo obzorje iza njegovih leđa, predeo je počeo da se obliva zagasitom plaveti, sluteći skori osvit. Nije više bilo razloga za oklevanje. U nabrekloj tišini, ispunjen neobičnom mešavinom prigušene razdraganosti i sete, stupio je u Krug...
