Najlepša devojka na svetu
Moj sin mi dolazi na venčanje.
Biće mi kum. Tako sam mu rekao. „Ti ćeš mi biti kum, Pate.“ Izgledao je zadovoljno. Nikada ranije nikom nije bio kum. Neće on držati vickaste govore o tome šta sam u mladosti radio s ovcama, niti će pokušati da utekne s nekom deverušom; neće se čak ni postarati za prstenje. On ima samo šest godina.
Prema tome, Patove kumovske dužnosti su uglavnom ceremonijalne. Ali kad mu kažem da nemam nikog bližeg od njega, zaista to i mislim.
On je najbolje što imam, i ovaj naročiti dan bio bi šupalj bez njega.
Nekoliko dana kasnije, kad smo pojeli svadbenu tortu, kad je bračni život započeo i svet se vratio u normalne tokove, neko od učitelja pitao je Pata šta je radio za vikend.
„Bio sam na tatinom venčanju“, odgovorio je.
Iako mi nije rekao ništa više od ovoga, zamislio sam znalački smeh koji je ta neoprezna, nevina rečenica, bezbroj puta ponovljena, izazvala u zbornici. Kikotali su se. Uzdisali su. Kako su samo uzdisali. Znak vremena, pomisliće učitelji mog sina. Deca provode vikende gledajući kako im se jedan od roditelja venčava. Kakav svet, a?
Znam da bi se i moj otac isto osećao, iako mom starom ovo ne bi bilo ni najmanje zabavno.
Znam da čak ni u svojim poslednjim godinama, kad se najzad pomirio s onim što savremeni muškarci i žene rade sa svojim životima, moj tata ne bi želeo da njegov unuk provede subotnje popodne gledajući me kako se ženim. Lepa popodnevna šetnja parkom bila je za njega dovoljno uzbudljiva.
Ali mislim da svi oni greše – učitelji mog sina, moj otac, svako ko misli da prvi put treba smatrati važnijim od poslednjeg.
Niko mi neće biti važniji od Tebe...
Šta ima loše u tome što mi niko neće biti važniji od Tebe? Kako može da ne valja pokušaj da sve bude kako valja? Osim ako niste Elizabet Tejlor.
Kako prolaze godine i kako me moj otac sve češće gleda iz ogledala, sve se više slažem s njegovim stavovima o bednom savremenom svetu.
Ali ovde si pogrešio, tata.
Svi zaslužujemo drugu priliku da nađemo ljubav za kojom žudimo, svi imamo pravo na novi srećan kraj, na poslednji pokušaj da svoje živote pretvorimo u nešto iz onih pesama koje si toliko voleo.
Znaš.
Iz neke od onih starih pesama.
Ovo je mala svadba. Čak majušna. Samo nekoliko bliskih prijatelja, ono što je ostalo od naših porodica – naše majke, naša deca, njene sestre, braća mog tate, mamina braća – i nas dvoje.
Ja i najlepša devojka na svetu.
Ne mogu da skinem oka s nje.
Ne mogu da skrenem pogled s tog predivnog lica.
Ne mogu da dođem sebi koliko je divna danas dok se smeši na zadnjem sedištu crnog taksija na putu do one sobice na Aveniji Rozberi gde ćemo se venčati.
Osećam se kao da vidim Sid prvi put u životu. Da li se svi muškarci tako osećaju? Čak i oni čije su neveste obične? Da li svaki muškarac misli kako je njegova nevesta najlepša devojka na svetu? Verovatno.
Svim srcem joj želim sve najbolje. Želim da današnji dan bude savršen i žderem se jer znam da ne može biti savršen.
Nema oca da stoji pored nje i nema oca da joj poželi dobrodošlicu u novu porodicu.
Naši su očevi bili radni ljudi stare škole, snažni i nežni, nimalo sentimentalni, i pluća i srca tih čvrstih ljudi iz tog čvrstog pokolenja pokazala su se iznenađujuće krhkima.
Naši očevi su otišli pre vremena. Znam da će nam danas nedostajati, više nego ikada.
Ima i drugih razloga što nekoliko oblaka lebdi nad ovim savršenim danom.
Neće nam zvoniti crkvena zvona, neće se pevati himne, neće biti brižnog sveštenika da nas spoji i kaže nam kad smemo da se poljubimo. Nijedna crkva nas ne bi prihvatila. Previše kilometraže na brojčaniku, znate. Previše života je proživljeno.
Mislio sam da će mi i zbog toga biti žao. Zato što nismo posvećeni. Mislio sam da će to svakako srozati postupak.
Ali kad me je uzela za ruku, nekako to više nije bilo važno jer sam osetio nešto sveto u maloj građanskoj prostoriji prepunoj žena sa šeširima, muškaraca u odelima i dece u onome što bi moja majka zvala odećom za nedelju.
Svi se smeše, raduju se zbog nas; njihov miris ispunjava vazduh.
Nema svetijeg mesta od ovog.
I ako je iko blagosloven, onda smo to mi. Malo venčanje. Tako smo želeli. Ozvaničavamo ono što smo znali od samog početka – da ćemo graditi život zajedno.
I celom svetu kažemo – ono najbolje tek dolazi. Ima li u nečemu više nade? Šta je ispravnije? Svetije? Da budem iskren, veliki deo mene oseća olakšanje što ćemo izbeći tradicionalno venčanje.
Radujem se što preskačemo toliko toga – od milih i bliskih pobožnosti, preko mahovinom obraslog groblja koje nas gleda kroz pljusak konfeta, do višegeneracijskog odlaska u disko gde pijani stričevi i ujaci razmahuju rukama uz Wake Me Up Before You Go-Go.
Zbogom svemu tome.
Samo jednostavni obred koji spaja zamršene živote.
Živote koji nisu na početku, živote koji već sadrže prošlost. A najsrećniji deo tih života, te prošlosti, možete videti u dvoje male dece koja stoje sa svojim bakama u prvom redu onoga što čini zamenu za pastvu. Ozbiljna devojčica u dugačkoj žutoj haljini koja ponosno steže na grudi buket belih cvetova, dete sa široko razmaknutim očima svoje majke, tamnom kosom i ljupkim lišcem.
I nešto mlađi dečak s leptir-mašnom i nabranom belom košuljom – šta je uradio sa sakoom? Nosio ga je kad sam poslednji put pogledao – koji nije dorastao ozbiljnoj zvaničnosti devojčice, koji joj se nije ni približio, pa se stidljivo osmehuje i premešta s noge na nogu, obuven u nove-novcate cipele, kao da mu je prvi put u životu da nije u patikama.
Pegi i Pat.
Njena kći i moj sin.
Moj prelepi dečak.
Pat drži moju majku za ruku. Dok beležnik pita za prstenje, zapažam kako se lice mog dečaka menja. Glatko, milo okruglo lice bebe i dečačića koji je nekad bio se rastvara, a zamenjuju ga oštrije, uglastije crte. Vreme teče, šunja se dok ne gledam, a moj dečak više nije sladak; postaje lep. Raste, svaki dan.
Sid mi se smeši kao da smo poslednji živi ljubavnici na svetu. A ja mislim – nema ali. Nemam nikakvih ograda prema ovoj ženi. U tuzi i radosti, od danas zauvek. Ona je ta.
Raspoloženje mi raste jer se danas osećam potpuno nov, kao da dobri stari dani treba najzad da otpočnu. Iako za sobom imamo mnogo lošeg, tužnog i bolnog, mnogo štošta nas očekuje, toliko toga čemu se radujemo, toliko novih doživljaja.
Nema sumnji u vezi s ovom ženom. Želim da provedem ostatak života s njom. U bolesti i zdravlju. U bogatstvu i siromaštvu. Zaboravivši sve druge. Pristajem. Želim da njeno lice bude poslednje što vidim uveče i prvo što ugledam ujutru. Želim da gledam kako se to lice menja s godinama. Želim da upoznam svaki beleg na njenom telu, da upamtim svaku boru. Da je pazim i pomažem. Dok nas smrt ne rastavi. Računajte na mene. Dobro. Odlično. Gde treba da potpišem?
Ima samo jedna sićušna mrvica sumnje...
Teram je iz glave, odbijam da priznam njeno postojanje. Neće da ode. To je mala i udaljena bojazan, čuči u nekom tajnom odeljku mog srca, ali ne mogu da poreknem da je tamo.
Nije baš oblak koji lebdi nad ovim savršenim danom. Više je udaljeni tutanj groma.
Vidite, znam da sam u ovoj odaji iz dva razloga. Zato što je volim, svakako. Volim svoju nevestu. Volim moju Sid. Ali takođe – kako da kažem? – zato što želim da ponovo izgradim svoju porodicu.
Ne želim samo da ovaj drugi put budem bolji muž.
Tu je i očinstvo.
Želim da budem bolji otac njenoj kćeri. Svoj deci koju ćemo možda imati. I mom dečaku. Želim porodicu i za njega, koliko i za sebe. Porodicu za mog dečaka. Za obojicu.
Ponovo porodicu.
Ovde sam zbog ove neverovatne žene. Ali i zbog svog dečaka.
Je li to u redu? Je li oprostivo biti ovde iz dva razloga? Zbog dvoje ljudi? Je li u redu što naša ljubavna priča nije i cela priča?
Neko nam nešto govori, pa pokušavam da zanemarim tu udaljenu grmljavinu. Beležnik pita nevestu da li obećava da će me voleti i paziti.
„Da“, kaže moja žena.
Duboko udišem vazduh.
I ja takođe.
