Najlepši dečak na svetu
Dečak je, dečak je!
Dečačić.
Gledam tu bebu - ćelavu, naboranu i zgrčenu poput starca - i u meni se odigrava nešto hemijsko.
To je – mislim, on je – najlepša beba u istoriji sveta. Da li je to - on - zaista najlepša beba u istoriji sveta? Ili se to moja biološka predodređenost gura napred? Da li se svako ovako oseća? Čak i ljudi čije su bebe obične? Da li je naša beba zaista toliko lepa?
Zaista ne umem da kažem.
Beba spava na rukama žene koju volim. Sedim na ivici kreveta i piljim u njih dvoje, osećajući da mi je mesto u ovoj sobi, sa tom ženom i tom bebom, kako mi nikada nigde nije bilo mesto.
Posle svih uzbuđenja u poslednjih dvadeset četiri časa odjednom sam savladan osećanjem da nešto u meni - zahvalnost, sreća, ljubav – ključa i preti da se izlije.
Plašim se da će me suze osramotiti – da će pokvariti sve, umrljati ovaj trenutak. Ali tada se beba budi, počinje vriskom da traži hranu, i mi se – ja i žena koju volim – smejemo glasno, smejemo se zatečeni i začuđeni.
To je malo čudo. Iako ne možemo da pobegnemo od stvarnosti svakodnevice – kada se ono vraćam na posao? – dan je pozlaćen pravom magijom. Mi zapravo ne razgovaramo o magiji, ali je osećamo svuda oko sebe.
Kasnije stižu moji roditelji. Završivši sa zagrljajima i poljupcima, moja majka broji bebine prste na rukama i nogama, motreći da nožni nisu isprepleteni. Ali, on je zdrav, beba je zdrava.
“On je mali car”, kaže moja mama. “Mali car!”
Moj otac gleda bebu i nešto u njemu kao da se topi.
Mnogo dobrih strana ima moj otac, ali svakako nije mek čovek, nije sentimentalan čovek. On ne guče i ne tepa bebama na ulici. Moj otac je dobar čovek, ali ono kroz šta je za života prošao govori da je takođe i tvrd čovek. Danas je nešto leda duboko u njemu počelo da puca i vidim da i on to oseća.
Ovo je najlepša beba na svetu.
Dajem svom ocu flašu koju sam kupio pre mesec dana. Burbon. Moj otac pije samo pivo ili viski, ali uzima bocu sa širokim osmehom na licu. Na etiketi boce piše: “Stari deka”. To je on. To je moj otac.
Danas znam da sam mu postao sličniji. Danas sam i ja postao otac. Svi pretpostavljeni počeci muževnog doba – gubljenje nevinosti, dobijanje vozačke dozvole, prvo glasanje – bili su samo udaljena predgrađa moje mladosti. Prošao sam kroz sve to i pojavio se na drugom kraju u osnovi neizmenjen, i dalje dečak.
Ali sada sam doprineo da novo ljudsko biće dođe na svet.
Danas sam postao ono što je moj otac bio oduvek.
Danas sam postao čovek.
Imam dvadeset pet godina.
Jedan
Neke situacije koje treba da izbegnete tokom priprema za svoj najvažniji rođendan, onaj koji označava da ste sasvim odrasli – trideseti.
Avantura s koleginicom s posla.
Grozničavo kupovanje luksuznih stavri koje sebi ne možete da priuštite.
Da vas ostavi žena.
Da ostanete bez posla.
Da odjednom postanete samohrani roditelj.
Ako se primičete tridesetoj, šta god radili, izbegnite sve gorenavedeno.
Moglo bi da vam sjebe ceo dan.
Sa trideset trebalo bi da mislite – ovo su moje zlatne godine, sve je ovo bilo tek predjelo, najbolje tek dolazi – i sva ta izanđala sranja.
Još ste dovoljno mladi da probdite celu noć, ali ste dovoljno stari da imate kreditnu karticu. Sva nesigurnost i siromaštvo rane mladosti najzad su nestali - i uglavnom hvala Bogu za to – a sokovi i dalje bujaju.
Trideseti rođendan trebalo bi da je dobar. Među najboljima.
Ali, kako proslaviti primicanje velikog tri-nula? Okružen zbirkom nasmejanih neoženjenih prijatelja u nekom intimnom baru ili restoranu? Ili pored žene koja vas voli i dečice koja vas obožavaju pod okriljem porodičnog doma?
Mora da postoji dobar način da se napuni trideset. Možda su svi načini dobri.
Sve moje zamišljene slike tog naročitog rođendana kao da su nastale iz neke skupe američke humorističke serije. Kada mislim o navršavanju tridesete, mislim na privlačne tridesetogodišnje bračne parove kako se maze poput uspaljenih tinejdžera dok u pozadini beba gučući puzi po uglačanom podu, ili vidim grupu zgodnih, duhovitih prijatelja koji, pijući espreso, odeveni u impresivnu trikotažu, razočarano i sažaljivo govore o igri udvaranja. To je bio moj problem. Kada sam razmišljao o navršavanju tridesete, mislio sam o nečijem tuđem životu.
Tako bi trebalo da je u tridesetoj - odrastao, ali nerazočaran, smiren bez samozadovoljstva, iskusan, ali ne toliko da bi poželeo da se baciš pod voz. Najbolje životno doba.
Do tridesete ste već shvatili da nećete živeti večno, naravno. Ali to bi svakako trebalo da učini da sadašnji ukus smeha i srkutanja espresa bude još slađi. Ne bi trebalo da dozvolite svojoj neizbežnoj smrti da vam zagorča život. Ne dopustite tom dugom, sporom putu ka grobu da vam pokvari zabavu.
Bilo da uživate u poslednjih par godina bezbračne slobode ili da ste nedavno uplovili u zreliji, odgovorniji život s nekim koga volite, teško je zamisliti zaista užasan način da se napuni trideset.
Ali ja sam nekako uspeo da ga pronađem.
Kola su mirisala na život nekog drugog. Na slobodu.
Bila su parkirana tačno u izlogu salona, klinasto oblikovana sportska kola koja su, čak i spuštenog krova, izgledala glatko i čvrsto poput mišića.
Bila su, prirodno, crvena. Sijala su plamenim, testosteronima nabijenim crvenilom.
Dok sam bio malo mlađi, takav auto bi me naveo da se prezrivo iskezim, posprdno zasmejem, pobljujem ili uradim sve gorepomenuto.
Sada sam shvatio da me nimalo ne vređa. Zapravo, kao da je bio baš ono što sam tražio u ovoj fazi svog života.
Nisam zapravo tip čoveka koji zna kako se koja kola zovu, ali stavio sam sebi u zadatak - potajno tragajući po oglasima u uglačanim časopisima - da saznam ime ovog posebnog, izuzetnog parčenceta. Da, istina je. Naše oči već su se ranije srele.
Ime, zapravo, nije bilo važno. Jednostavno mi se dopadalo kako izgledaju. I taj miris. Iznad svega taj miris. Taj miris govorio je da svašta može da se desi. Čega je bilo u tom mirisu?
Pomešan s mirisima kože, gume i tih silnih metara sveže ispoliranog čelika, mogli ste da osetite srceparajući miris novog, toliko šokantnog da me je gotovo savladalo. Novo je nagoveštavalo neki drugi svet, bezgraničan i slobodan, otvoreni put ka neuništenim danima budućnosti. Put negde gde niko nije čuo za radove na putu, za fizičko propadanje, niti za moj trideseti rođendan.
Poznavao sam odnekud taj miris i prepoznao osećanje koje je pobudio u meni. Podsetio me je, začudo, na to kako se osećate kada držite novorođenče.
Analogija je daleko od savršene - kola nisu mogla da žmirkaju na mene očima koje su tek progledale, ni da mi stegnu prst malom, majušnom pesnicom, niti da mi upute sićušni osmeh desnima. Ali za trenutak se činilo da bi i mogla.
“Samo jednom se živi” rekao je prodavac automobila, kuckajući potpeticama po podu salona. Učtivo sam se nasmešio, pokazujući da bih malo da razmislim.
“Tražite li malo ozbiljne zabave?” upita on. “Jer, ako MGF išta pruža, onda pruža zabavu.”
Dok je udarao u svoje standardne prodajne žice, odmeravao me je, pokušavajući da oceni da li sam vredan probne vožnje.
Bio je uporan, ali ne toliko da vam se koža naježi. A uprkos mojoj odeći za vikend - koja se, zbog prirode mog posla, zapravo nije mnogo razlikovala od moje odeće za radne dane - mora da je video osobu od poštovanja. Brza karijera koja traga za odgovarajućim točkovima. Mlad, slobodan i neoženjen. Život bezbrižan poput reklame za pivo. Koliko je moguće pogrešiti?
“Ovaj model ima promenljivi sistem kontrole ventila”, reče on gotovo iskreno oduševljen. “Ritam otvaranja usisnog ventila može da se prilagodi izmenom ritma okretanja obe bregaste osovine.”
O čemu ovaj priča, koji moj? Ima li to neke veze s motorom?
“Stvarčica je pravi magnet za ribe”, reče on zapazivši moj zblanuti izraz. “Mnogo zezanja. MGF je prava stvar za mladog neženju.”
To je bila prava žica za mene. Zaboravi tehničke žvake, samo mi reci da možeš da se pogubiš u ovakvim kolima. To hoću da čujem.
Prodavcu je nešto na ulici privuklo pažnju. Pratio sam njegov pogled kroz stakleni zid salona.
Gledao je visoku plavokosu ženu koja je držala za ruku dečaka koji je na sebi imao majicu sa slikom iz Ratova zvezda. Bili su opkoljeni kesama iz samoposluge. I gledali su nas.
Čak i uokvirena svim tim plastičnim kesama i u društvu dečaka, žena je bila od one vrste u koju se pogleda više nego jednom.
Kod njenog deteta primetili biste - a to je sigurno bilo njeno dete – da nosi dugu plastičnu cev koja iznutra slabo i mutno svetli.
Ako ste se obreli u bioskopu bilo kada tokom poslednjih dvadeset godina, prepoznali biste cev kao svetlosni mač – tradicionalno oružje vitezova Džedaja. Ovom su trebale nove baterije.
Prelepa žena se nasmešila meni i prodavcu. Dečkić je uperio na nas svoj svetlosni mač kao da će da nas obori.
“Tata”, oblikovao je usnama sa druge strane staklenog zida koji nas je razdvajao. Nismo mogli da ga čujemo, ali to je bilo ono što je rekao.
“Moji žena i sin”, rekao sam i okrenuo se, ali ne pre nego što sam uhvatio razočarenje u očima prodavca. “Moram da krenem.”
Tata. To sam ja. Tata.
