Gojko Đogo (Vlahovići, opština Ljubinje, 1. novembar 1940) je srpski književnik, pesnik i esejista. Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i član Senata Republike Srpske.
Tokom 80-ih godina prošlog veka se istakao kao disident i protivnik komunističkog režima, zbog čega je, između ostalog, Milorad Vučelić zahtevao da gospodin Đogo bude uhapšen. Zanimljivo da su se odnosi između Vučelića i Đoga kasnije značajno popravili, čak toliko da je Vučelić protestovao kada je Đogo, nekoliko godina kasnije, uhapšen (čak je predlagao da se Đogu dodeli i orden).
Gojko Đogo je 1981. godine osuđen na dve godine zatvora zbog zbirke pesama „Vunena vremena“ koja je „vređala lik i delo Josipa Broza Tita“.
Jedan je od trinaest intelektualaca koji su 1989. godine obnovili rad predratne Demokratske stranke.
Potpredsednik je Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću.
Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske izabran je 27. juna 1997, a za redovnog 21. juna 2004.[1] Gojko Đogo je članSenata Republike Srpske od 1996. godine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog članaSrpske akademije nauka i umetnosti.[2] Član je Srpskog PEN centra.
30.12.03
Crveno i crno runo
Metafore i političke poruke: Gojko Đogo
Zbog zbirke pesama "Vunena vremena", koja je objavljena 1981. godine, Gojko Đogo je osuđen na zatvorsku kaznu od dve godine. U zatvoru je odležao četiri meseca. Posle ozbiljnih zdravstvenih problema, oslobođen je daljeg izdržavanja kazne. Robijao je, kako kaže Ljubica Miletić, jer je ukazao na istinu koja se, u to vreme, nije smela glasno izreći, da je ta vladavina naopaka, pogubna po srpski narod i da ne vodi ničem dobrom.
Nova pesnička knjiga Gojka Đoga "Crno runo" (izdavač beogradska "Prosveta"), koja je svojevrsni nastavak knjige "Vunena vremena", dobila je tri nagrade: "Milan Rakić", "Laza Kostić" i "Branko Miljković".
- Zbog knjige "Vunena vremena" ste robijali. Kako danas, posle svega, gledate na to vreme?
– Priču o "Vunenim vremenima" mogli bismo početi rečenicom: Bilo jednom... kao što počinju bajke. Taj slučaj odavno je već zamagljen u našoj kulturnoj i političkoj istoriji. Ko će se prisetiti šta je bilo 1981? Naše sećanje je zatrpano sudbonosnim zbivanjima iz devedesetih. I moje pamćenje je pomalo setno, iako je to iskustvo prilično gorko. Na tu dramu sad gledam kao na nekakvu šaljivu igru sudbine. Valjda i zato što nekolicina protagonista nisu više od ovoga sveta. Ceo taj politički igrokaz, koji je potrejao nekoliko godina, iz ove perspektive više liči na farsu. Pogotovu kad poredim ovo i ono vreme, naš komunizam i naš kapitalizam, i saberem zlo i dobro. Na šta li smo straćili čitav jedan vek, i tolike živote? U tom kontekstu, moje male muke i ne zavređuju preveliku pažnju.
Strah je strah
- Na suđenju neke Vaše kolege, pesnici, nisu se baš najčasnije držali?
– Čast je čast, a strah je strah. "Strah životu kalja obraz često; slabostma smo zemlji privezani..". Već prilično udaljeni, katkad zaboravljamo kakav je to bio režim i kakvi zakoni. Uz to, cenzura je bila utemeljena u ideološkom slepilu i podaničkom mentalitetu koliko i u zakonskim paragrafima. Tako je "zloupotreba" stvaralačke slobode primana i kao moralni delikt. U paranoičnoj atmosferi, medijski dovedenoj do usijanja, neki se pisci nisu najbolje snašli, i pridružili su se tužiocu kao svedoci. No, možda je to spoticanje i doprinelo da su neki od njih, u ovim danima, postali "radikalni" liberali i krstaši demokratije.
- Da li Vam je, kad sve saberete, ta zbirka donela i neku korist?
– Svaka nova knjiga veliki je dobitak za autora. "Vunena vremena" su, svakako, poseban slučaj. Tamo su metafore pročitane kao političke poruke. I više od toga, po pijacama i uličnim tezgama, ispod ruke su prodavane kopije u kojima su pesme dopisivane i "objašnjavane". Nepoznati autori su dodavali umetke i pripisivali mi ono što sami nisu smeli izustiti. Ta knjiga je postala neka vrsta narodne pesmarice. Da sam mogao, ja bih ponešto i usvojio.
Iako sam za prethodnu knjigu "Kukuta" dobio – zajedno sa Pekićem – prestižnu nagradu Udruženih izdavača, pa su moje pesme već čitane sa povećanom pažnjom, "Vunena vremena" su tu pažnju ustostručila. Svakom piscu bi to godilo, svejedno kakve je prirode ta čitalačka radoznalost. Rizikujući neskromnost, dodao bih da se posle te knjige srpska poezija drukčije čita, pa i piše. Tako da su se svi pesnici, na posredan način, pomalo okoristili. Ali, to je već druga tema i za pogodnije sagovornike.
- Zbirka "Crno runo" je, na izvestan način, nastavak "Vunenih vremena". Vunena vremena nisu prošla, a mnogo je i crnog runa na sve strane?
– Moglo bi se reći da je "Crno runo" jedan novi krug koji se poput beočuga drži za "Vunena vremena", što i naslov sugeriše. Isto duhovno stanje, isto osećanje i poimanje sveta, isti jezik – tako kažu kritičari. Neka im bude. Čitaoci to mogu proveriti. Nije se bogzna šta promenilo oko nas, pa ni u nama. Ako je pesniku stalo do tog duhovnog snimka jednog vremena, a meni jeste, razumljivo je da jednu istu knjigu piše sve dok se vreme ne promeni, a to, najčešće znači celog života.
I meni se, dakle, čini da "vunena" vremena nisu prošla, i neće skoro, ali se nekako neprijatno osećam kad o tom razdoblju treba nešto da kažem. Ne samo zato što su se prvoborci i proroci toliko umnožili da istinske žrtve ne mogu doći do reči – sebe među njih nikako ne ubrajam – nego zato što su memoarske povesti obično bajkovite, a slika tih "vunenih" vremena odveć uprošćena. Ja baš nisam siguran da li je teže crveno ili crno runo?
- Gledali smo u Istok, sad gledamo u Zapad, ali nikako da svane. Da li je utešno što mi nismo jedini narod "što proleće čeka pola veka"?
– Jeste, čoveku je lakše kad ne pati sam. Kao što sreća pojedinca, po pravilu, neposredno zavisi od sreće cele zajednice, tako se i nesreća u društvu lakše podnosi. Prosetite se onog patrijarhalnog rituala u kući pokojnika kad ožalošćene prijatelji ni časa ne ostavljaju same i besposlene. Prosto ih prinuđavaju da do iznemoglosti nešto rade, da prislužuju, da pričaju – samo da ne ostanu nasamo sa svojim bolom.
Ceo Istok je danas jedan veliki dom pokojnika i svi istočni narodi su ožalošćeni i unesrećeni na isti način. Svima je sudba navukla crno runo. Ne oplakujemo mi samo svoje izgubljene iluzije, svoje tirane, ni one što su ih tirani satrli nego, nadasve, tugujemo za zlatnim runom, za koje smo ludo verovali da je skriveno tamo negde na Zapadu i da će jednom, kao sunce na uranku, pozlatiti i ovu našu stranu globusa. Najbolji su nam ljudi stradavali u toj argonautskoj avanturi. A sad, kad se san raspršio, ništa nam ne preostaje nego da se pokrijemo svojim korotnim dronjcima. Kao polomljeni i razočarani argonauti.
Od raja do pakla
- Pojedinac, kažete u jednoj pesmi, ne može da osvetli vaseljenu, ali može i mora barem "svoju mrčavu"?
– Svaki stvaralac smera da svojim delom popravi svet i čoveka učini boljim. Ta pusta želja ne da mira ni najvećim ikonoklastima i antitradicionalistima, i oni ruše da bi stvarali nešto novo. Disput o odnosu lepog i dobrog traje još od pre Platona. Možda je, zaista, čitanje Turgenjevljevih "Lovčevih zapisa" potaklo Aleksandra II da ukine kmetstvo? Debisijevi preludiji i Malarmeovi stihovi nemaju nikakvu razgovetnu poruku ni praktičnu moć, a svet čine lepšim, možda i boljim?
Na drugoj strani su oni što misle da Vijon i De Sad, Bodler i Vagner izopačuju svet. Pouzdanih odgovora nema.
Svaki projekat raja na zemlji ostvarivan je kao pakao. Kakvih smo se samo muka nagledali u minulom veku? Dante će, posle reinkarnacije, morati da piše novu verziju "Pakla". Izgleda da su apostoli ponora i apokaliptičari u pravu, uprežemo svu snagu ljudskog uma da prosvetlimo vaseljenu, a ona sve mračnija. Krajnje je vreme da se prestanemo mešati u posao Tvorca.
Ni ove mračne slutnje, opet, nisu naše otkriće, i to je opšte mesto. Srednjovekovni biografi, još monasi, svi kažu da je njihovo vreme poslednje i da dolazi smak sveta, pa ipak pišu žitija i pohvalne pesme svetiteljima.
Nema pisca da se jednom nije zapitao: zašto piše. Ja nemam iluzija da poezija može zaustaviti bombe i lečiti umobolne. Stoga, poput pustinjaka u pustinji, nemoćan pred silama nemilosnim, sa strahopoštovanjem služim "moralnom zakonu u meni i divim se zvezdanom nebu nada mnom". Kad bi svako od nas malo pripazio na to kandilce u sebi, bilo bi manje mraka na zemlji.
- Ciklus "Pisma iz azila" posvećen je Vašem robijanju. Kažete da će ovaj vek obeležiti logori i tamnice. Jesu li to (jedine) "svete zadužbine" XX veka?
– Da zbrojim gradove mrtvih, od Aušvica i Jasenovca do Sibira, bila bi to jedna od najvećih evropskih država. Nikad u istoriji, čak ni posle svih pomora kuge, u srednjem veku, za tako kratko vreme, nije toliko uvećano carstvo nebesko. Svejedno da li su te duše gore otpremili novi konkvistadori ili ideolozi. Da li su njihove mošti spepeljene na lomači ili položene u leje utopijskih rajskih vrtova. "Pisma iz azila" su, valjda, eho tog tmurnog osećanja povesti i nisu nevesela zato što je meni u tom "azilu" bilo teško nego zato što nisam znao zašto sam tamo.
Zoran Radisavljević
24.04.03 NIN
Smisao svedocenja
Pre više od dve decenije, posle objavljivanja njegove cetvrte zbirke pesama Vunena vremena, Gojko ?ogo je poneo teško breme: postao je obrazac. Najreprezentativniji ovdašnji primer pesnika koji placa visoku cenu jer se drznuo da posvedoci (makar i posrednim, figurativnim jezikom) istinu o svom dobu. Placanje visoke cene je, pri tom, pesniku nametnulo i obavezujuci oreol cije bi zracenje novi stvaralacki poduhvat lako mogao da ugrozi. Vrlo je verovatno da je šesnaest godina dug razmak izmedu Izabranih i novih pesama (sledile su Vunenim vremenima) i zbirke o kojoj je rec mogucno objasniti i mucnim prevladavanjem tog problema.
Pet ciklusa složenih u novu zbirku objedinjuje, na više nacina posredovana, ?ogova preokupacija smislenošcu pevanja u vremenu lišenom smisla. Mada sadrži i opšta obeležja covekovog položaja, vreme u pesnikovom vidnom polju najvecma “pokriva” specificnosti prošlog veka. Proslavice ga - stoji u završnici ove zbirke - “logori i tamnice/ To su naše svete zadužbine”. Misli se, dakako, na doba totalitarnih ustrojstava, agresije na integritet individue. Iako vec u prvom ciklusu saopštava da “nismo mi jedini narod/Što prolece ceka pola veka”, znatan deo svoje stvaralacke energije pesnik ce aktivirati da nagovesti domace okolnosti u kojima se receno cekanje zbiva. Okolnosti istorijske, socijalne, ideološko-politicke, sve do konstatacije da su “svi izlazi zazidani”, da je od nas tragicno zabludelih i Tvorac digao ruke... ?ogovo videnje uloge pesnickog poslanja (koje, pored ostalog, podrazumeva misao i govor oslobodene zapreka) u zbirci prolazi kroz nekoliko mena: od poricanja bilo kakve njene efikasnosti, preko svodenja moci poezije na privatnu preokupaciju, do uvidanja da je pesnik ipak pozvan da “zabeleži”. Da svedoci bez obzira na cenu. Ceo jedan ciklus razvija ideju o “pevacu” cija je sudbina (da bude oslepljen) vec u legendama predvidena.
Opšta obeležja epohe su, prema pesniku, i ona trajna, od iskona zadana: basmovite ?ogove pesme - komunikacija govornog subjekta sa mitskim bicima i predstavnicima životinjskog sveta - sugerišu nepromenjivost covekovog položaja. (Istini za volju, “igre sa zverovima”, što ce reci ezopovski jezik, na jednom su mesto objašnjeno nemogucnošcu slobodnog izjašnjavanja)... S druge strane, uzroke današnjih naših sunovrata pesnik sagledava u nesposobnosti da se koristimo istorijskim iskustvom. U polemickom obracanju korifejima naše politicke i kulturne prošlosti mogu se naslutiti istorijski (ako ne i mitski!) koreni naše varijante savremenosti. Epizode iz života u doba Stefana Decanskog smeraju, tako, današnju kosovsku nesrecu. Problem “upotrebljivosti” lingvistickog nacela Vuka Karadžica seže do nedavnih naših dana (“Ne mogu da pišem/Kao što govorim/jer/ne mogu da kažem/ono što mislim”)... I, napokon, pesme koje ishode iz ?ogovog licnog iskustva (utamnicenje zbog zbirke pesama), poneke sa preciznim oznakama mesta i vremena, u pesnickoj slici epohe deluju opštim znacenjima.
Hoce se, dabome, reci da klimu duha i morala svog doba Gojko ?ogo docarava na više komplementarnih nacina. Pored ostalog, i metaforicko-simbolickim i alegorijskim iskazom. Množina aluzija u njegovim stihovima predmet povezuje sa istorijskim iskustvom, ili ga konkretizuje u savremenosti. ?ogov leksicki probran, mnogoznacan ali komunikativan, ritmican i zvucan pesnicki jezik je prava mera složenosti i sugestivnosti u kojoj se ostvaruje udruženo dejstvo bitnih komponenata ove zbirke. Crno runo je, bez sumnje, rezultat stvaralacke zrelosti, vremenski raspon koji knjizi prethodi pokazao se i te kako plodonosan... A za oreol, kakav je ?ogo svojevremeno poneo, u novim okolnostima valjda i nece biti prilike. Ma kako problematicni, pesnikovi politicki stavovi mogu biti podložni samo moralnim konsekvencama. U nadležnosti književne kritike sasvim izvesno nisu.
BOGDAN A. POPOVIC
01.01.00
Politika
08.02.2003.
Savremena poezija
Vidovita slova
Gojko Đogo: "Crno runo", izdavač "Prosveta", Beograd, 2002.
Slučaj pesnika Gojka Đoga (1940) jedinstven je ne samo za savremeno srpsko pesništvo već i za nekadašnji bivši jugoslovenski kulturni i književni prostor. Kritička polemika u vezi s njegovom kultnom knjigom Vunena vremena (1981), o kojoj su pored brojnih pisaca i kulturnih poslenika na kraju ipak komunistički političari dali završnu reč, a pesnika, pak, utamničili, otvara stara, ali i aktuelna pitanja ne samo o autonomiji pesničkog čina, teksta i njegovog tumačenja već i o legitimnom pravu svakog stvaraoca na vlastito određenje prema suštinskim egzistencijalnim, etičkim, političkim, ličnim i nacionalnim, pa i metafizičkim pitanjima.
U tom smislu, kritička oštrica Đogove poezije, koja je s jedne strane tumačena alegorijski transparentno, a s druge strane kao samosvojno, aluzivno i ironijsko prerušavanje poznatih, prepoznatljivih događaja, ličnosti i slika iz naše savremenosti i prošlosti, u najnovijoj autorovoj zbirci, koja se pojavila posle dugo vremena, nije izgubila ništa na svojoj sugestivnosti, ali je obogaćena novim motivskim, pa i formalno-žanrovskim rešenjima. U njenih pet ciklusa -"Vunene strune", "Epistole", "Grana od oblaka", "Pisma iz azila" i "Ćoro" - koji su uokvireni početnom, gotovo programskom pesmom "Palikuća" i završnom, bajkolikom legendom u stihu "Aja Sofija", kroz niz negativnih parabola pesnik svedoči o stvarnosti civilizacije XX veka, koja je iznova naterala čoveka da se vrati u pećinu i zverinjak kao njegovo istinsko stanište kako bi uspostavila poredak logora i tamnica, "naših svetih zadužbina", klanice nedužnih ovčica čija je gozba potom trajala godinama.
Bez mističnog oreola
Upravo iz perspektive sveta i čitave planete, koja je za današnjeg čoveka postala mutna, nerazgovetna i lišena svetosti, probija se autentična svest o mogućnostima i granicama pesničkog govora, o njegovom položaju i smislu. U uvodnoj pesmi "Palikuća" Đogo iznosi ovu neporecivu konstataciju: "Budi buktinja, budi munja, / saspi za vrat bokal ulja, / i gurni žišku pod košulju, / osvetli bar svoju mrčavu / kad ne možeš vaseljenu. / Bolji je taj višak slepila / i zapaljena vlastita kuća / nego klepetuša bez jezika / i sveća zadušna / sebi i svom veku. / Kažu, trošiš uzalud suv barut i papir, / koju god vatru podmetneš / neće da plane / i razvedri".
Pesnik je, izgubivši odavno mistični oreol Orfeja i Prometeja, njihovu moć da prizivaju i proriču, da čitaju božja i zemaljska znamenja, razgovaraju sa svetom i proslavljaju ga, prihvatio nezavidnu ulogu neke vrste duhovnog izgnanika i buntovnika koji je to postao da bi savladao zimski san u kome nema buđenja, već samo uzaludnih pokušaja da se pronađe izlaz iz večitog mraka naopakih mitova, istorijskih lukavstava, ezopovskih uhođenja grotesknih životinja. I čovek i pesnik su samo lak plen onih čiji je simbol postojanja crno, a ne zlatno runo, pisci i nalogodavci izopačenih jevanđelja, uhode razrokih pogleda koji su odavno prekinuli poštu sa nebesima.
Desakralizacija sveta
U ciklusu "Epistole", koji je posvećen pojedinim značajnim istorijskim ličnostima (Stefanu Dečanskom, Ratnim pobednicima, Heraklitu, Vuku Karadžiću), pesnik i dalje demistifikuje nacionalne zablude zbog elementarnog slepila i nerazlikovanja lude od proroka, prepuštanja sudbini zlodeja koji poput Domanovićevog "Vođe" narod dovodi do sunovrata u kojem će izgubiti dušu. Istovremeno, kao i u narednim ciklusima u kojima tematizuje gorko iskustvo zatvorskog života i "vunenih struna", Đogo progovara katkada duboko ličnim tonom, recimo u pesmama "CE-ZE ćelija 2/II", "Poseta", "Odgovor na pismo ili dva plava goluba", "Moj sudija".
U izuzetnim pesmama "Na crvenom krstu" i "Sećanje na bunar i klatno" potpuno dolazi do izražaja sveopšta desakralizacija sveta i ljudskog života, čak i onda kada je on pod znakom pitanja, ograničen i oduzet. Čak je i misao o smrtnoj kazni ili o samoubistvu zatvorenika doživljena kao banalan, obesmišljen i potpuno postvaren čin bez aure bilo kakve dramatičnosti ili tragike. Nije slučajno što je moto pesme "Sećanje na bunar i klatno" uzet iz Poove čuvene novele u kojoj brutalna situacija zatvorenika kome preti bizarna smrt u jednom trenutku izaziva provalu histeričnog smeha, a u drugom krik, urlik, vapaj i naricanje.
Iako, pogotovo u ciklusu "Ćoro", Gojko Đogo majstorski razobličava pesnikovu veru da rečima može promeniti svet, dakle demagošku i potpuno antiprofetsku ulogu pesnika, ipak je za pesnika najvažniji njegov unutarnji imperativ, njegovo srce, koje još uvek nije izgubilo svaku vezu s višim sferama: "Srce je meni moja sudnica, / moj svedok i saučesnik / i onaj što mojim delima sudi". Pesnik stoga još uvek nepogrešivo prepoznaje svoj vlastiti hram u kojem veronauk uči i piše žitije koje drugi ne mogu da pročitaju.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ