Crno telo

24.05.08 Danas

Nagrada Miroslav Dereta za roman 2007. godine pripala je Lauri Barni i njenom tekstu Crno telo. Ne znam koliko je rukopisa bilo u konkurenciji, i ne znam da li je neki od odbijenih ipak objavljen u nekoj drugoj izdavačkoj kući. Nepoznato je, takođe, koji su kriterijumi važili za dodelu ove nagrade. Uverio sam se, međutim, da je žiri (Radivoj Šajtinac, Zoran Bognar i Jovica Aćin) doneo sasvim ispravnu odluku da se ovoj knjizi pruži prilika da se nađe pred čitaocima, jer i pored mana koje poseduje, Barnin roman to zaslužuje, ako ni zbog čega drugog ono zbog podsećanja na neke od najvećih trenutaka srpske književnosti - mislim tu, pre svega, na okolnosti oko nastanka možda najlepše pesme ispevane na ovim prostorima, Santa Maria della Salute.
Crno telo traži povišenu pažnju od svojih čitalaca, a njihov trud neće biti nagrađen na prvo čitanje. Potreban je priličan trud da se prođe kroz prilično šizofren tekst koji prati labavu biografsku analogiju između porodične sudbine Jelisavete Zalad i ljubavnog života Laze Kostića, po rečima Todora Manojlovića, prvog Evropejca među srpskim pesnicima.
Roman se sastoji od dnevničkih beležaka, pisama i zapisa beogradske modne kreatorke, njene kćeri i Laze Kostića, a sličnost zbog koje je u roman uveden Lazin lik sastoji se u sledećem: Jelisavetina ćerka se, kao najveća pesnikova ljubav, zove Lenka i poput nje, smrtno je bolesna. Ipak, morala se spisateljica više potruditi da opravda ovu analogija i to pitanje možda najozbiljnije potresa ionako krhku strukturu na kojoj počiva čitava tekstualna građevina. Naime, nije najjasnije zašto je izabran baš Laza. Toliki pesnici patili su od nesretnih ljubavi, a eto baš se njemu zalomilo, jadnom, da postane jedan od likova Crnog tela. Kao da je izvlačena slamka, pa ispade baš pesnik Santa Marije, a ne neko od njegovih vršnjaka i savremenika - Zmajeva, na primer. Pored toga, dosta je stilskih aljkavosti trebalo izbeći. Teško je održati visoku koncentraciju i pisati roman, koji dobrim delom leksikološki i sintaksički teži ka devetnaestovekovnom srpskom, odnosno jeziku koji je govorio Laza Kostić, a onda skakati u e-mail, postmodernističku fragmentaciju i liriku. Ne kažem da je to nezanimljivo, već samo da se u pojedinim delovima romana svi ovi stilovi neopravdano mešaju, i time odaju utisak nesređenosti teksta. Skokovita, asocijativna naracija, koja ne preza od toga da u istom pasusu pomeša dva naratorska glasa, Lazin i Jelisavetin, stvar je koja može da zamori čitaoca, čak i kada se oni tipografski razgraničavaju. Takođe, u strogo uzročno-posledičnim vezama, koje uobičajeno krase sižejni postupak i koje se uglavnom mogu iščitati iz većine narativa, čak i kada ih pisci negiraju, ovaj roman pokazuje frapantan nedostatak uverljive motivacije koja tera glavnu junakinju ka infanticidu (!?) i fatalnom kraju. Nije moguće sve uvek opravdati duševnom bolešću od koje pati glavna junakinja.
Pored postmodernističke pripovedne nelinearnosti i hrabrih narativnih obrazaca, vrline romana treba tražiti u načinu na koji kroz određene lajtmotive (upotreba boja: žute, bele i crvene, ali i opis sanatorijuma i sanatorijumskog vrta) gradi čemernu atmosferu raspada, rastakanja, truljenja, zapuštenosti, razočaranja i besmisla. Pretvaranje pisca u lik u romanu jedan je od omiljenih postupaka u postmodernoj poetici. Laura Barna je, okarakterisavši i izjednačavajući ulogu pisca sa ulogom Šerloka Holmsa, koji od fragmenata pravi priču i od razbacanih delića slaže slagalicu - koja, kako je to primetio Meir Šternberg, ima ulogu ekspozicije za glavni događaj u romanu - pokušala da opiše složen put nastanka jedne pripovesti. Sledeći krvavi trag, intervjuišući lik po lik, iščitavajući svaki papirić u zaostavštini majke i kćerke, istovremeno tragajući za analogijom koja postoji između njihovih raspoloženja i onih koje doživljava Laza Kostić, dok beži od supruge ludački zaljubljen u utvaru - Lenku, spisateljica u stvari pripoveda priču o groznici stvaranja, o borbi za izvlačenje smisla iz besmisla svakodnevice, i pretakanja svega toga u nešto smisleno i lepo što književnost jeste po svojoj suštini.
Krajnja tvrdnja autorke Crnog tela, sudeći po objašnjenju koje nudi čitaocima u vezi sa nejasnim naslovom, u suštini nam govori o neverovatnoj sposobnosti književnog pripovedanja da stvari apsorbuje i osvetli, ostajući pri tom nešto potpuno stvarno, strano i zastrašujuće. Koliko je to priroda književnosti same, a koliko je to moguće kad je u pitanju ovaj roman, ostavljam vam da prosudite sami.


Vladimir Arsenić