Crveni doc

Bilo da je reč o problematizovanju samog tela teksta u „knjigama”, knjige kao objekta i artefakta, što možemo da sagledamo u delu Nox (2010) kao spoju književne i vizuelne umetnosti, složene poput harmonike u kutiji ili pak skupini sveščica u providnom omotaču Float (2016), pa do potenciranja interakcije digitalne kulture i umreženosti sa poezijom, ili pak propitivanja očite autorske kontrole teksta, pesnikinja svojim stvaralačkim izrazom prati promene u doživljaju klasičnog štampanog teksta kao medijatora čovekove svesti, te nastoji da se približi hipertekstualnosti i hipermedijalnosti kao vernijim prikazima asocijativnosti i umrežavanju u perceptivnom i mnemoničkom funkcionisanju savremenog čoveka. Posle petnaest godina, En Karson je napisala nastavak svoje knjige o mitskom čudovištu Gerionu Autobiografija Crvenog, stupivši tako na polje koje je karakteristično za popularnu kulturu a ne toliko za književnost s visokim estetskim pretenzijama – serijalnost. No tu nije kraj njenog poigravanja s elementima pop-kulture: svoju ne baš veselu tematiku ona povremeno uzglobljava u znakove, obrasce i dinamiku stripa i crtanog filma, pored road movie pasaža, koje prepoznajemo iz Autobiografije, a koji se i ovde prekidaju naglo, da bi se namah uveo sasvim drugačiji žanrovski ključ. Od autobiografije kao povlašćenog diskursa o sopstvu, narativizacije jedinstvenog subjekta i kontrole nad vlastitom pričom, koja je kod Geriona u Autobiografiji Crvenog podrazumevala i zamenu pripadajuće mitologije drugom, dolazimo do tekstualnog dokumenta čiji su likovi avatari sa slovima ili skraćenicama umesto imena, a koji je takođe lišen i žanrovskih etiketa i naučne aparature. Dinamika i energija ovog teksta podrazumevaju da se prepustimo hirovitom prstu njegovih širokih margina i odreknemo udobnosti Prusta zarad Harmsove nasumičnosti.