19.05.13 Popboks
Kako smo usvojili i živeli Alana Forda
Cvjećarnica u Kući cveća, Lazar Džamić
„U satiričnom smislu, "fordać" je jedan od najboljih primera "sinhroniciteta" za koji znam: autorsko delo dvojice italijanskih kreativaca, pravljeno za tamošnje tržište i bazirano na njihovom privatnom viđenju sveta kakav je tada bio, transformisalo se u jednoj zemlji na Balkanu u kulturnu baštinu zahvaljujući srećnoj činjenici da su u toj zemlji nadrealnost i farsa svakodnevnog života bili u srećnom spoju sa satirom kao prevlađujućom subverzivnom političkom formom.“
Zoran Janković
Kao nenamerni deo jednog šireg talasa (a kome pripada i daleko sveobuhvatniji i seriozniji Koka-kola socijalizam Radine Vučetić) stigla nam je pop-kulturna studija Cvjećarnica u Kući cveća – kako smo usvojili i živeli Alana Forda iz pera Lazara Džamića, štivo koje bave preispitivanjem nekoliko značajnih aspekata istinskog fenomena apostrofiranog u naslovu ovog izdanja. Cvjećarnica u Kući cveća... nastala je povezivanjem serije blog-napisa Džamića na ovu temu, ali to se, srećom, ovde uglavnom ne vidi. Džamić je razradio na blogu započete teze, a knjiga je opremljena zbilja efektnim i primerenim ilustracijama (u finom saglasju sa prirodom fenomena o kom je tu reč i sa suštnom i Alana Forda i iole savremenog stripa).
Džamić svoje poente (poput one izdvojene u vidu citata na samom početku ovog prikaza) iznosi pregledno i predočava ih pitkim jezikom, da bi ih dodatno ojačao primerima iz tzv. „baze“ (okruženja koje je tako hitro i strastveno prigrlilo Alana Forda i mikrokosmos i pogled na svet koji on predstavlja) i emotivnošću kojom lično pristupa diskusiji o narečenom fenomenu. Naravno, na početku valja ponoviti ogradu koju je i sam Džamić istakao u predgovoru – ovo nije faktografska, esnafski orijentisana studija, već očito ponajpre impresionističko (pa i introspektivno) viđenje jednog velikog pop-kulturnog fenomena.
Za pohvalu je svakako što Džamić uspeva da održi konzistentnost i ideje i tona čitavim tokom ovog izdanja, uz to tek u par mahova ne odoleva izazovu da se lati neprolazno popularne lakanovsko-žižekovske terminologije; ipak, mora se ukazati i na nekoliko slabijih strana Cvjećarnice u Kući cveća. Naime, svakako je više prostora trebalo posvetiti Brixyjevom prevodu; uz to, Džamić donekle luta u šestom poglavlju (Crtački stil, onomatopeje i vizuelizacija emotivnih stanja), a dešava mu se da krene da pojašnjava već poentirano (verovatno je to posledica blog-praporekla Cvjećarnice...), kao i da neoprezno uvodi zaključke koji predstavljaju zanimljivo gledište, ali koji ne dožive iiole detaljniju razradu (poput onog da žene manje konzuzmiraju strip).
Uprkos svemu tome, a zahvaljujući kvalitetu ostatka teksta, ovo izdanje se svakako mirne duše i nezarumenjenog obraza može preporučiti svakome radom da se pozabavi pop-kulturnim fenomenima sa dalekosežnijim društvenim uticajem, i to ne samo stoga što je ovakvih izdanja i dalje nedopustivo malo u nas.