DISharmonija

28.10.05 Danas

Ukleti pesnici, pesnici koji su živeli svoju poeziju, neshvaceni i marginalizovani, oduvek su bili inspiracija književnim teoreticarima, ljubiteljima poezije i nadolazecim generacijama pesnika. Od Bodlera, preko Remboa i Verlena, pa sve do Sime Pandurovica i Vladislava Petkovica Disa, živote i dela ukletih pesnika oslikavala su mracna tumacenja i neskrivena patetika, dajuci im prenaglašenu i maglovitu viziju, koja se cesto granicila sa mitologijom.
Sve ovo, od njegovog tragicnog kraja u talasima Jonskog mora, pa sve do danas karakterisalo je tumacenja poezije i živornog puta, jednog od najvecih srpskih pesnika, pesnika nirvane i utopljenih duša, Vladislava Petkovica Disa. Ali da je ipak moguce pobeci od patetike i posle nepunih devet decenija od Disove smrti, nesumnjiv je dokaz romansirana biografija najukletijeg od svih ukletih srpskih pesnika, iz vizure pesnika Aleksandra Jugovica, simbolicno naslovljena kao "Disharmonija". Biografija koja ruši sve dosadašnje pateticne slike o jednom od najvecih srpskih pesnika, nudeci posve uravnoteženu i viziju njegovog karaktera. Posle tri zbirke pesama: Krv i nije voda (1995), Na kraju krajeva (1999), Jesenjim proleca (2002), Aleksandar Jugovic se po ocenama književnih kriticara više nego uspešno oprobao u proznom stvaralaštvu, nudeci jedno po sve nesvakidašnje delo.
- U romanu "Disharmonija", Dis nije neshvaceni intelektualac, vec ipak neko ko je živeo u skladu sa duhom svoje epohe i za razliku od predašnjih prikaza Disovog života, on odražava pozitivan stav prema životu, porodici, deci i zavicaju. Roman "Disharmonij

20.10.05 NIN

Nismo baš cesto u prilici da citamo romansirane biografije znacajnih domacih i svetskih pisaca. U slucaju fikcionalnih životopisa Vladislava Petkovica Disa i Silvije Plat ovo “oživljavanje” nekada veoma popularnog žanra citalacki je još intrigantnije zbog cinjenice da su u pitanju dva moderna “ukleta” pesnika koja su svoje kratke životne i pesnicke pustolovine okoncala tragicno i na izvestan nacin simbolicno (utapanje u Jonskom moru, “kuhinjsko” samoubistvo), nastavljajuci da traju u književnom pamcenju jednim delom zahvaljujuci i tom fatalnom sticaju okolnosti.

Ni Kejt Mozis ni Aleksandar Jugovic nisu propustili da svoje knjige tematski naslone upravo na ovo sadejstvo pesnicke smrti i kulturološke fame koja je prati. I mada oba ostvarenja pokazuju prilicnu meru skrupuloznosti prema cinjenicnom okviru prikazanih života, ne izmišljajuci važne dogadaje, nego ih samo domišljajuci i dopisujuci takoreci iznutra, u onom prostoru koji je u zvanicnim biografijama prazan ili pak šturo popunjen, njihovi pristupi ipak su u mnogo cemu razliciti. Dok DISharmonija pokušava da u bitnim momentima rekonstruiše celinu života autora slavnih pesama “Tamnica” i “Možda spava” i tako postane “knjiga koja je najpribližnija istini”, Zima Silvije Plat, s druge strane, kako to sugeriše vec i sam naslov, narativno prati samo nekoliko poslednjih meseci autorke kultnog Arijela i Staklenog zvona, ne prikazujuci ni trenutak samoubistva ni ono što mu je neposredno prethodilo. Najuocljivije posledice ovakvih opredeljenja pokazuju se u ritmu i dramatici pripovedanja, koji su u romanu Kejt Mozis osetni zahvaljujuci veštini precutnog korišcenja podrazumevanog citalackog znanja o cinjenicama i imaginativnom usredsredivanju na ono što je tek moguce naslucivati, dok je Jugoviceva knjiga, cini se, napisana iz upravo obratne perspektive, kao neka vrsta pripovedno ilustrativnog „panoramskog” vodica kroz Disov socijalni i duševni životopis.

Sacinjena s dobrom merom faktografske i kulturološke obaveštenosti, kao i s lepim pesnickim prosevima koji pripovednu tenziju nadomešcuju izrazito simbolicnim slikama, DISharmonija je, stoga, štivo koje se žanrovski koleba izmedu romansirane biografije i poetskog romana o autoru Utopljenih duša koji bi trebalo da sacinjavaju odabrani “delovi mozaika njegovog života”. To kolebanje vidljivo je cak i u nacinu pisanja, formalno-tehnicki podeljenog izmedu autorski sveznajuceg, neretko starinski retoricnog, odnosno personalno obojenog pripovedanja iz pesnikove unutrašnje, duboko intimne i licne perspektive. Zima Silvije Plat data je pak – izuzev kontrapunktskog poglavlja posvecenog pesnikinjinom mužu Tedu Hjuzu – prakticno “u jednom komadu”, kao autorski dosledno filtrirano pripovedanje koje je striktno vezano za vizuru glavne junakinje i stoga ne podleže iskušenju komentarisanja, naknadnog objašnjavanja ili pak “celovitog” upucivanja citaoca u prethodne i naknadne okolnosti odabrane biografije.

Ovakvim zahvatom Kejt Mozis premašila je zapravo žanrovske granice romansirane biografije i uoblicila meditativno-psihološki roman s biografskom osnovom koji, baveci se minuciozno intimom i svakodnevicom glavne junakinje, ostvaruje po svoj prilici željeni ucinak. Zima Silvije Plat svojom stilskom brižljivošcu i culno-opažajnom reljefnošcu uspeva, zanimljivo, da citaocu docara i ukupnu egzistencijalnu dramu Silvije Plat, nagoveštavajuci, možda, u tom docaravanju raspetosti izmedu grcevite potrebe da se bude lojalna supruga, domacica i majka, ali i autenticna pesnikinja, i jedan od onih dubljih razloga zbog kojih je ova krhka žena postala jedna od feministickih ikona XX veka. Na spisateljski korektan nacin obuhvatajuci životopis Vladislav Petkovica, DISharmonija, s druge strane, cini se, ne pravi odlucujuci iskorak izvan okvira polovicno romansirane biografije, ostavljajuci pripovedno uoblicenje egzistencijalne drame tek u tematizovanim naznakama unutrašnje napetosti izmedu pesnikove nezatomljive melanholije, koja je od njega cinila “biljku koja se samo povija pred vetrovima”, i na momente konfliktne doslednosti koja ga je odvajala od okruženja i približavala autenticnom tragizmu izuzetne licnosti. I kao što roman Kejt Mozis racuna s citaocevom obaveštenošcu i kulturnom emancipovanošcu, izvesna edukativna preglednost, kojom odiše Jugoviceva knjiga, posledica je, reklo bi se, razumljive ali u ovakvom obliku beletristicki ipak ogranicavajuce potrebe da se ista ohrabri i unapredi ovde i sada.
Tihomir Brajovic