Deca Bestragije

16.05.13

Petrović govori o fantastici i stvarnosti. Radnja knjige trebalo bi da teče brže nego život

AUTOR knjiga za decu i mlade Uroš Petrović već prvim zbirkama priča - mozgalicama i romanima u zagonetkama postao je jedan od najčitanijih pisaca za mlade. U najnovijem romanu “Deca Bestragije” (“Laguna”), polazeći od zagonetne skraćenice na početku romana i krećući se ka njenom razrešenju na samom kraju, Petrović živo i maštovito otkriva čari pustolovine.
- U svim knjigama poigrao sam se sa granicama žanra, kao i sa ostalim međama. “Deca Bestragije” je roman i za odrasle i za decu, i pustolovni i pseudoistorija, i fantastika i realizam, i akcija i mistika - objašnjava Petrović.

Knjiga je najavljena kao priča o tajni, u njoj je, međutim, zagonetki mnogo više.
- Usred knjige nalazi se jedna od najtežih zagonetki koju sam ikada smislio. Izgovara je jedan španski mudrac koji je balkansku nedođiju izabrao za večito prebivalište. Naravno, na sledećoj stranici usledilo je i rešenje. Postoji i jedna zagonetka bez navedenog rešenja, koja teče paralelno sa pričom, i za koju mislim da je dugo niko neće rešiti.

Petrović je roman pisao pune dve godine. Kaže da je to radio u specijalnom raspoloženju i okruženju.
- Uporedo sam mnogo čitao o predelima Srbije dok se taj prostor nazivao “evropska Turska”, i kada se Šumadija iz šumske divljine pretvarala u plodnu krčevinu. Dosta sam putovao po mestima na kojima se radnja ovog romana odvija. Bio je to veoma inspirativan period. Siguran sam da se raspoloženje pri slušanju muzike preslikava sa onog koje je bilo prisutno pri njenom stvaranju. Isto je i sa knjigama, slikama, možda čak i sa krečenjem prostora.

Naš sagovornik smatra da niko više nema vremena da čita spora i nezanimljiva štiva:
- Radnja dobrog romana trebalo bi da teče šezdesetak hiljada puta brže nego život - dakle, i najburnija, najbogatija životna priča trebalo bi da se pretopi u tri ili četiri sata zlatnog, esencijalizovanog literarnog doživljaja. Nadam se da sam sa “Decom Bestragije” to postigao.

D. MATOVIĆ

16.09.13 Blic

Danas se čini da od spisateljskog nema lakšeg posla: „romansiraju“ voditeljke i pevači, sportisti i osuđenici; cilj im nije da dosegnu „književni duh kao najplemenitiju pojavu celokupnog ljudskog duha“ (T. Man), nego da izgrade određeni imidž i da budu popularni; stiče se utisak da se pisac ne biva po pozivu ili prokletstvu, već od viška slobodnog vremena.
Tako je došlo i do „Dece Bestragije“ Uroša Petrovića, na silu sklepane prozne tvorevine koja je načelno avanturistička, ali krute imaginacije, fantastična ali bez maštovitosti, namenjena deci i omladini, a puna aluzija na sakaćenje i nasilnu smrt. Autorove predstave o mogućnostima pripovedanja pripadaju poetici 19. veka: on preskače vreme bez događaja, insistira na slikovitosti jezika (dok mu se opisne reči neretko značenjski potiru) i nastoji da bude poučan (mada su mu „poruke“, blago rečeno, moralno diskutabilne)...
Ali, budućnost književnosti ne ugrožavaju ljudi koji vole da pišu knjige, pa ni zakoni kapitala niti duh popularne kulture koji svuda prodire: problem nastaje kada književni kritičari ili univerzitetski profesori založe znanje i autoritet da bi te „proizvode“ predstavili kao umetnička dela. Tako je i ovakva knjiga dobila naučno potkovan pogovor u kojem se obrazlažu „fantastična priroda njegovog hronotopa“ i „besprekorna kompozicija“... Zar bi Bahtin ovo razmatrao kao značajnu estetsku aktivnost? Zar za upućenika u tajne književnosti nema razlike između lepote „Seoba“ i „Dece Bestragije“?
Na kritici je odgovornost: samo ona ima moć da ponizi književnost.

Vesna Trijić