22.01.05
Iznuđeni iskorak iz tradicije
Miroslava Malešević
Miroslava Malešević, etnološkinja, istraživačica u Etnografskom institutu SANU, bavi se proučavanjem odnosa među polovima, položaja, sudbina i iskustava žena balkanskih kulturnih prostora. Istraživala je, između ostalog, istoriju građanskog feminističkog pokreta u Jugoslaviji između dva svetska rata, istoriju proslavljanja Osmog marta kod nas, bavila se ženskom štampom, pisala je o ‘menopauzi’, odnosno o kulturnim stavovima prema starenju, zatim o dijeti kao masovnoj neurozi savremene žene, o značenjima pojedinih rituala vezanih za život današnje seoske žene. U najnovije vreme bavi se problemom odrastanja devojčica u današnjem Beogradu, tačnije socijalnim obrascima koji utiču na formiranje identiteta budućih mladih žena.
Sa Miroslavom Malešević razgovaramo o njenoj novoj knjizi "Didara/životna priča jedne Prizrenke". Reč je o devetoj knjizi u okviru internacionalnog projekta Sećanje žena... traganje za identitetom žena u socijalizmu. Najzanimljivije delove ove knjige Danas će uskoro objaviti kao feljton.
- Onog trenutka kad sam pozvana na saradnju, kad sam čula: Tražimo zanimljive životne priče žena koje bi mogle da posluže kao izvor nove građe o problemima i iskustvima žena u socijalizmu, da doprinesu boljem razumevanju istorijskog perioda koji je za nama i situaciji žena u njemu, znala sam da priča Didare Dukađini mora da bude zabeležena. Poznajem Didaru gotovo trideset godina i znam da je njena biografija više od svedočanstva o jednom vremenu: ona je paradigma, slika u malom cele epohe posleratnog jugoslovenskog socijalizma, kako je tekla i kako se okončala, šta se htelo i koliko postiglo u obećavanoj transformaciji društva u pravcu modernizacijskih vrednosti, emancipacije žena, ukidanja svih oblika diskriminacije. Sve što je društvo u nastajanju postavilo kao svoj razvojni cilj Didara je živela kao sopstvenu stvarnost; ličnim primerom postavljala je obrazac ‘’nove žene-oslobođenog čoveka’’, potvrđujući svojim životom da je takva žena moguća: kao mlada Albanka koja je skinula feredžu, krenula da se školuje, koja se protivno roditeljskoj volji udala za čoveka druge nacionalnosti, koja se uključila u politički život ...
Didara bi se mogla uzeti kao prototip idealne žene socijalizma. Njena putanja je uzlazna. Ona rezultate postiže učenjem i radom, svestrana je, društveno aktivna, majka, supruga ... Kako si doživela dinamiku obrazaca socijalnog ponašanja kulture u kojoj je vaspitavana i kulture novog doba u koje je Didara zakoračila korakom od sedam milja.
- Ona zaista jeste prototip žene socijalizma, ili emancipovane žene kakva je kod nas rođena u socijalizmu. Na prvi pogled čini se da je radikalno raskinula sa patrijarhalnim nasleđem, ali ono ipak stoji tu negde. Tatjana Rosić, književna kritičarka je na promociji knjige dobro primetila da su svi Didarini iskoraci iz tradicije bili iznuđeni, da je često bila prinuđena da radi protiv sebe, a tek naknadno shvatala i prihvatala da ona to i može i hoće. Kolikogod ona intervenisala u tradiciju, ta tradicija u njoj deluje i opstaje. Čak ne samo u njenom ličnom životu, nego i na širem političkom planu. Ona je i u novom društvu išla samo do granica do kojih je društvo bilo spremno da ide u prevazilaženju patrijarhalnih odnosa i vrednosti. Nema kod nje feminističke svesti u modernom smislu tog pojma, nego ostaje na emancipaciji shvaćenoj u socijalističkom smislu - školovanje, zaposlenje, ekonomska sigurnost. Ona ide dotle i ne postavlja dalja pitanja. Funkcioniše upravo unutar tog sistema jer joj tradicionalna shema koju je usvojila ne dozvoljava da iskorači dalje. Zato i mislim da je ona prototip svog vremena: tačno donde dokle je društvo bilo spremno da ide u realizaciji programa socijalnih i kulturnih promena, da prihvati ravnopravnost žena i muškaraca, dotle je i ona bila spremna da ide. Ali, ako znamo iz kojih uslova je krenula, gde je bila kao devojčica, da je sa šesnaest godina još nosila feredžu a sa trideset već bila na visokoj političkoj funkciji, vidimo kakav se radikalni preokret desio ne samo u njenom životu, nego u društvu u celini, koliko se značajna transformacija dogodila za tih dvadesetak posleratnih godina.
Mali broj žena je stigao do tačke emancipacije do koje je stigla Didara.
- To je tačno. Nagli iskorak žene iz tradicionalne uloge dogodio se tokom Drugog svetskog rata i neposredno posle rata, odnosno kada su žene bile neophodne da održe život i iznesu obnovu i izgradnju zemlje. Kada se stanje u zemlji konsolidovalo i prilike normalizovale, tendencija povratka žene u kuću ponovo je dobila prevagu. Na javnoj sceni ostale su retke, uglavnom profesionalne političarke ili kako se danas kaže alibi-drugarice. Didara je sve vreme savršeno svesna svih nedostataka i ograničenja sistema. Kad smo se nas dve upoznale, ja sam kao kritički raspoložena mlada feministkinja Didaru doživljavala gotovo kao klasnog neprijatelja. Zapravo, živela sam iluziju da od pojedinke zavisi promena. Mislila sam ‘’Ti si unutar sistema, zašto ne pokušaš da nešto menjaš‘’. Procesi koji vode rodnoj ravnopravnosti su, naravno, mnogo komplikovaniji, višeslojniji i pre svega, za tako velike promene kakva je promena rodnih uloga, potrebno je vreme. A kasnije sam shvatila i da je mnogo jednostavnije menjati ustaljeni poredak stvari spolja nego iznutra. U njeno vreme politička elita nije jednostavno bila spremna da ide dalje u ispunjenju teorijskog programa koji su kao ‘’avangardna partija’’ prihvatili. No uprkos tome, neke važne stvari zauvek su promenile sudbinu žena ovde: politička prava, školovanje, zapošljavanje, pravo na razvod, pravo na abortus itd. ipak nisu bile samo apstraktne proklamacije. Iz Didarine priče, iz svega onoga što je birala da radi, što je mogla da ostvari, tačno se može pratiti koji su bili ideali tog društva, u šta se to društvo projektovalo, čemu je težilo. Mislim pre svega na modernizacijske vrednosti, na okrenutost ka budućnosti. Ma kako bile stroge kritičarke tog vremena, iz njega baštinimo značajna prava i slobode. Mislim da je upravo zato dragoceno da se taj period istorije vidi i kroz lične priče i iskustva žena. Pogotovu danas, kada se stvara jedno novo kolektivno pamćenje, iz koga je celokupno ‘’sramno’’ nasleđe socijalizma sasvim potisnuto. Kada je iz sadržaja novog tipa kolektivnog identiteta koji se gradi na nekoj zamišljenoj slici nacionalne kulture XIX veka praktično potpuno isključeno celokupno pedesetogodišnje istorijsko iskustvo socijalističke Jugoslavije, naša neposredna prošlost. A mi smo generacija koja je direktno izrasla upravo iz tog vremena, ne iz neke neodređene davnine pastoralne Srbije kakva nam se danas nudi kao naša jedina, ‘’autentična’’ tradicija. Naravno da i prema socijalističkoj epohi, kao i prema svakoj drugoj, treba da se odnosimo kritički, ali treba da uvažimo i njena dostignuća, a ne da je ignorišemo i da se pravimo kao da nije ni postojala, kao što je često slučaj.
Knjiga ‘’Didara’’ je na izvestan način i mali etnografski trezor. - Mene je iz etnografskog aspekta zanimala i "rekonstrukcija" neke dalje prošlosti iz Didarinog sećanja, načina života prizrenske gradske porodice između dva svetska rata, na primer. Htela sam da kroz te priče makar malo odškrinemo vrata i pogledamo u kulturu i tradiciju naših prvih suseda i sugrađana, o kojima ne znamo gotovo ništa. Naše "poznavanje"Albanaca se najčešće svodi na stereotip: oni su ili nepismeni nosači sa Vukovog spomenika ili mračni neprijatelji. Nadam se da smo kroz opise svakodnevice u Didarinoj roditeljskoj kući, u dobrostojećoj albanskoj trgovačkoj porodici, kroz anegdote vezane za detinjstvo njenih roditelja ili epizode iz mladosti njenog oca, zajedno uspele da bar malo okrnjimo taj stereotip.
Didara je dugo razmišljala da li da podeli svoju životnu priču sa nama.
Didara je svoj život proživela kao čvrsto jugoslovenski opredeljena Albanka. Doživljavala je sebe, kako sama kaže, podjednako, u ravnopravnoj mešavini, i kao Jugoslovenku i kao Albanku. Sa pobedom nacionalističke ideologije i politike koja se na nju pozivala, sa raspadom zemlje i ratnim sukobima, kad su nestale ključne vrednosti koje su davale smisao njenom životu, kad je na njen mešoviti brak, na primer, počelo da se gleda kao na neku nazadnu, anahronu pojavu, kao na nešto što je pametnije kriti, slomilo se i sve što je ona svojim načinom života podržavala i zastupala. Osetila je da ne pripada više nigde, da je izgubila tlo ispod nogu. Odbila je da se nacionalno angažuje među Albancima, kao što je odbila i da je srpski nacionalisti nagrade titulom ‘’poštene’’ Albanke. Povukla se u privatnost porodice i penzionerskog života. Razumljivo je stoga da se dugo dvoumila da ispriča svoju priču. Prosto, u tako pokidanim i mržnjom zatrovanim odnosima između Srba i Albanaca, bojala se da će onim što kaže možda naneti štetu svojim najbližima. Drago mi je da se ipak ‘’prelomila’’. Makar zbog te nade koju i sama delim sa Didarom, da nije sve nepovratno prekinuto, i da će jednom, čak i na Kosovu, ponovo moći da postoji zajednički život, valjda unutar neke multikulturne i multietničke Evrope, kako sama ona kaže.
Kakve su prve reakcije na knjigu?
- Sada su, kao što znate, kod nas mnogo aktuelnije životne priče ‘’nacionalnih junaka’’. To je ono što se dobro prodaje. Ovo nije literatura koja bi mogla da zadovolji ukus te publike, i ne treba ni da odgovara tom ukusu. Znači, reč je o malom broju ljudi koji su za takvo štivo zainteresovani, ali njima smo se i obraćale. Nije mi ni bila namera da pokušavam da knjigom utičem na javnost, da je ‘’preobraćam’’ ili popravljam albansko-srpske odnose, samo sam htela da kroz Didarinu priču, kroz žensku priču, skromno doprinesem boljem razumevanju naše zajedničke nedavne prošlosti. Čula sam od prijatelja da knjiga kruži i u Prištini. Poslala sam primerke Didarinim rođacima i nekim prijateljima i to ide sada od ruke do ruke, opet, dabome u krugu ljudi sličnom ovome beogradskom. Kolikogod maleni bili, raduje me da ti krugovi postoje, i ovde i tamo.
Nadežda Radović
04.02.05 Republika
Didara ili priča o oslobađanju
Didara, Miroslava Malešević
Srpski genealoški centar izdao je neveliku knjigu o Didari Dukađini-Đorđević, Albanki iz Prizrena, odnosno o životnom putu od devojčeta pod feredžom do emancipovane žene. Knjigu je na osnovu intervjua sa Didarom sačinila Miroslava Malešević, istraživačica u Etnografskom institutu SANU. Svoja naučna interesovanja autorka već izvesno vreme posvećuje proučavanju položaja, iskustva i sudbine žena balkanskog kulturnog prostora ne samo u prošlosti, nego i danas. Istraživanje ženskog pitanja zahteva posebnu osetljivost, pa i osećajnost, da bi se kroz cementirane slojeve tradicije, koja se sastoji od pritisaka, strahova, stida i zatucanosti, doprlo do bića žene. Samo delikatne osobe uspevaju da otvore kavez u kojem duša žene ili čami zaboravljena u nekom njegovom uglu ili usplahireno udara o rešetke tražeći izlaz. Miroslava Malešević je uspela i tako se pred nama našla knjiga Didara - životna priča jedne Prizrenke.
Didarina životna priča na momente je uzbudljivija i potresnija i od samog života, što će reći da po svojim značenjskim dimenzijama spada u umetničko delo. Da je ovde bilo pametnih muškaraca (jer oni, po pravilu, drže novac), ova biografija preselila bi se na celuloidnu traku, u film o Didari, o oslobađanju žene, ali i o Srbima i Albancima i, najzad, o jednom sistemu koji je imao modernizacijsku ideju i snagu, ali se davio i u sopstvenim ograničenjima. A pošto nije bilo mudrosti da se ograničenja prevaziđu, završio je u novom sistemu sa još većim ograničenjima.
Didara Dukađini raskinula je sa porodičnim i plemenskim ograničenjima, odbacila feredžu, školovala se, udala iz ljubavi za Srbina Todora Đorđevića, komunistu, koji joj je bio potpora na emancipacijskom putu. Bila je zadužena da opismenjava decu po kosovskim selima, da ubeđuje roditelje da školuju žensku decu i da im tako otvori put za život bez feredže. Političku karijeru Didara je završila kao delegatkinja Kosova u Skupštini Jugoslavije, do raspada zemlje, da bi se, uoči bombardovanja pokrajine, pod pritiskom dece, sa mužem Tošom doselila u Beograd, odbačena od Albanaca, neprihvaćena u novoj sredini. Njena dva prezimena, Dukađini-Đorđević, koja su nekad simbolizovala zajedništvo Srba i Albanaca, posle pobede nacionalizma postala su relikt prezrene prošlosti i u Prištini i u Beogradu.
I tako se Didara zatvorila u porodicu, mada je to zatvaranje samo prividno. Jer ta porodica je kao Nojeva barka. Ima u njoj Srba, Albanaca, Francuza, Jevreja. Didara i posle poraza ideje u koju je verovala opet daje lični primer potvrđujući se kao slobodna ženska individua, izvan nacionalističkih ograničenja.
Knjiga je bogato ilustrovana fotografijama iz Didarine mladosti i zrelih godina, iz vremena političkog aktivizma i fotosima iz porodičnog života. Na nekima je u kućnom kostimu koji u njenom slučaju možemo razumeti i kao izraz pune oslobođenosti. Didaru u prvom redu treba tumačiti u egzistencijalističkom ključu, kao beskompromisnog borca za sopstvenu slobodu. U tome je ta iskrenost i punoća jednog života, koji se zbog toga i uzdiže do same umetnosti.
O. R.
01.02.05
Didara – priča o hodanju „izvan linija“
Glasnik Etnografskog instituta SANU
Postoje bar dva razloga zbog kojih uopšte nije slučajno što je baš Miroslava Malešević napisala ovu i ovakvu knjigu. Najpre, to je njeno trajno interesovanje za društvenu i kulturnu konstrukciju ženskosti i ženstvenosti, kako u tradicionalnim, seljačkim, tako i u modernim, urbanim kontekstima. M. Malešević je jedna od retkih autorki u etnologiji/antropologiji koja se već više godina dosledno bavi istraživanjem društvenog oblikovanja ženskih uloga i zainteresovana je za specifično iskustvo ženskog dela čovečanstva. Pored toga, njeno istraživačko interesovanje je već dugo usmereno i ka analizi i vivisekciji socijalizma i postsocijalizma, kao posebnih i autentičnih oblika društvenog reda, ali i – što je za antropološku perspektivu još važnije – osobenih sistema proizvodnje značenja. Ova dva dominantna polja interesovanja ukrštaju se u knjizi „Didara – životna priča jedne Prizrenke“, u kojoj Miroslava Malešević rekonstruiše životnu priču jedne žene predstavljajući nam, istovremeno, priču o socijalističkoj modernizaciji u drugoj Jugoslaviji.
Ovo plodotvorno „ukrštanje“ ima svoju tematsku i teorijsku predistoriju u ranijim radovima M. Malešević. Ono što im je zajedničko to je nastojanje da, u najboljem antropološkom maniru, obuhvati činjenice svakodnevnog života i „običnih ljudi“ i „olimpijaca“, sa izvanrednim smislom za detalj, pišući jezgrovitim stilom i – što vreme više prolazi – sa sve jasnijim vrednosnim stavom prema društvenim zbivanjima.
U svojim prvim radovima, uključujući tu i magistarsku studiju, ona se bavi rekonstrukcijom uloge žene u kontekstu tradicijske kulture sela i osvetljava društveno normativiziranje i regulisanje polnosti kroz rituale koji prate odrastanje i sazrevanje devojčica i njihovo pretvaranje u devojke i žene. U kasnijim radovima, pisanim krajem osamdesetih, Maleševićeva razmatra nastajanje „kulture ženstvenosti“ u savremenom društvu kasnog socijalizma (sedamdesete i osamdesete godi-ne), baveći se genezom i značenjima jednog angažovanog praznika – Osmog marta („Osmi mart – od utopije do demagogije“), i dekonstrukcijom ideologije „srećne porodice“ koja je opredmećivala socijalističke ideale društvenog optimizma („U poseti "srećnoj porodici" sa časopisom "Nada"“). U novijim radovima, nastalim tokom devedesetih, autorka koristi koncepte feminističke teorije i društvene kritike, i gradi pristup koji bi se mogao nazvati rodno svesnom analizom društvenih fenomena. Ona to čini istražujući nedovoljno poznate ženske rituale i njihove socijalne funkcije („Dan raspusnog življenja“ – „ženske bahanalije“, poznate u Banatu kao običaj revena, poslednje nedelje uoči uskršnjeg posta), ali i normativiziranje ženske lepote i telesnog ideala u kontekstu postsocijalističke tranzicije („Dijeta – masovna ženska neuroza“). Neki od poslednjih radova, uključujući i istraživanje u okviru doktorske disertacije, odnose se na odrastanje devojaka i kao da zatvaraju krug, vraćajući je istraživačkim počecima – pažnja je, naime, usmerena na odrastanje devojaka, ovog puta u jednom radikalno drugačijem kontekstu – u metropoli, u društvu u tranziciji.
U ovako postavljen tematski i teorijski okvir sasvim se logično smešta knjiga o kojoj je u ovom prikazu reč, Didara – životna priča jedne Prizrenke, objavljena 2004. godine u okviru Etnološke biblioteke koju uređuje Miroslav Niškanović. Knjiga je nastala u okviru projekta „Sećanje žena... traganje za identitetom žena u socijalizmu“, koji je kod nas vodila Nadežda Radović. Projekat su pokrenule istraživačice iz Centra za ženske studije u Pragu, ali se on brzo proširio na nekoliko bivših socijalističkih zemalja, među kojima je bila i Srbija, sa ciljem da se, kako beleži Miroslava Malešević u predgovoru knjige, „otpočne sa sistematskim beleženjem ličnih istorija žena koje su svoj vek proživele u socijalizmu, radi boljeg razumevanja položaja žena u tim društvima“. Ovaj projekat je značajan zbog svojih epistemoloških, teorijskih i društvenih potencijala. Kroz njega se stvara nova građa – ona koju uglavnom ne beleže zvanične istorije, na osnovu koje je moguće ostvarivati nove uvide i otvarati nova pitanja o iskustvima žena, ali i o čitavim epohama u kojima su one živele i stvarale. Nove informacije trebalo bi da omoguće formulisanje novog znanja o ženama, što znači da bi njihovo prisustvo u istoriji bilo učinjeno vidljivijim, a istorija – samim tim – bila osvetljena i iz komplementarnog, ženskog ugla. U feminističkoj teoriji se za ovaj „ženski“ prodor u saznajno polje tradicionalne istoriografije koristi se neprevodiva igra reči – History kao his story ili njegova priča, pretvara se, putem ove epistemološke intervencije i teorijskog obogaćenja, u Herstory (od her story ) – u njeno ili žensko viđenje prošlosti.
U knjizi su zabeležena sećanja Didare Dukađini-Đorđević, rođene početkom tridesetih godina dvadesetog veka u uglednoj prizrenskoj porodici. Pripovedanje teče u prvom licu, što čitavoj knjizi daje poseban ton i dodatno naglašava ovu, inače vešto i uzbudljivo ispričanu/vođenu/napisanu životnu priču. Didarina sećanja vode nas kroz sva životna doba žene: od ranog detinjstva, koje uključuje priče o poreklu majčine i očeve porodice i njihove porodične istorije, preko mladosti, devojaštva, zrelosti i starosti. Međutim, priča o Didarinom životnom dobu neraskidivo je povezana sa istorijskim dobom u kome je ona odrastala i sazrevala, te tako, kako Miroslava Malešević beleži u uvodu knjige, Didarina priča postaje još i više od svedočanstva jedne epohe; ona se čita „kao oličenje te epohe, kako je tekla i kako se okončala – njen život je slika u malom razvoja jugoslovenskog posleratnog društva“ (6). Kroz različite izbore koje je, usled neverovatnog sklopa okolnosti donosila (ređe svojom voljom, već je pre bila „gurnuta“ u njih) – počev od skidanja feredže, preko upisivanja na kurs za učiteljicu i odluke da zasnuje nacionalno mešoviti brak, do uključivanja u „visoku politiku“ – ona je proširivala prostor sopstvene emancipacije, postajući „prototip žene novog doba i novih, modernizacijskih vrednosti za koje se društvo u nastajanju opredeljivalo u svojim programskim dokumentima“ (6). Kada se ova biografska priča posmatra na taj način i kada se u obzir uzmu žene koje je Nadežda Radović uvrstila u svoj projekat o sećanjima žena u komunizmu, onda ovaj poduhvat, pored navedenih teorijskih i epistemoloških aspekata, dobija i dodatnu, angažovanu notu. Naime, Didarino iskustvo žene koja je odrasla u lokalno kosmopolitskoj atmosferi predratnog Prizrena, a nakon rata postala otelotvorenje žene novog društvenog poretka, kao i njeni izbori da iskoračuje van tradicionalno utvrđenih pravila – u ovom slučaju, onih koja su važila za žene u patrijarhalnim sredinama, predstavljaju živi dokaz da se može živeti „izvan linija“ – ideoloških (patrijarhalnih), verskih, etničkih, socijalnih, te da se, iako izbori nisu uvek potpuno autonomni, sa punom snagom mogu iskoristiti njihove mogućnosti za sopstveno ostvarivanje.
Didara nam kroz životno iskustvo pretočeno u sećanje svedoči o zanosima koje je doživljavala živeći utopije i projekte socijalizma kao „sopstvenu stvarnost“, ali i o otrežnjenjima u suočavanju sa istorijskom putanjom ideje koju je živela. Sudbina žene koju ime obavezuje na to da njene oči sve vide lepo (jer Didara, po njenom svedočenju, na persijskom znači upravo to) povezuje se sa trajanjem i rastakanjem ideologije koja je zasnovana na ideji o „srećnoj budućnosti“ i čije je merilo uspeha bila količina proizvedene „radosti“ i „sreće“. Didarina životna priča pokazuje da se nešto od te ideološki pretpostavljene i zacrtane sreće moglo preliti i ostvariti, oblikovati u mnoštvo malih, srećnih svakodnevnih trenutaka. Svakodnevica socijalizma ostaje veliko neistraženo polje društvenih nauka, možda pre svega antropologije i etnologije, koje se definišu kao one koje se zanimaju za protivrečnosti i složenosti svakodnevnog iskustva. Sa izrazitim antikomunističkim sentimentom i stavom koji od početka devedesetih godina prošlog veka dobija sve veće pravo u javnosti, potisnuto je istraživačko interesovanje za period komunizma koji se, na žalost, danas u Srbiji ne smatra dovoljno interesantnom istraživačkom temom. Agresivni nacionalizam koji je izgrađen na kolektivnim strahovima, osim što je predstavljao pogonsko gorivo za ratove vođene tokom devedesetih, u potpunosti je potisnuo zanimanje za iskustvo života u socijalizmu. Etnonacionalizam devedesetih mnogo je, ipak, razornije delovao na sudbine i opredeljenja onih kojima je socijalizam omogućavao da hodaju „izvan linija“, među kojima je bila i Didara. Didara je Albanka sa Kosova, udata za Srbina, visoka partijska funkcionerka i opredeljena Jugoslovenka. I, kako to ističe i autorka knjige, zato je Didara jedino u socijalizmu i mogla da doživi sebe kao Jugo-Albanku, a kada su se nacionalizmi povampirili, kada se više nije moglo hodati „izvan linija“ i kada su linije pripadanja postale granice „neprijateljskih“ i zaraćenih strana, ona više nije znala kako da odredi svoje mesto ni gde pripada.
Šta u „životnoj priči jedne Prizrenke“ možemo saznati o životu u socijalizmu, a šta od toga može biti interesantno za etnologiju? Pre svega, mislim na susret tradicionalnih sistema vrednosti, verovanja i postupanja sa nastupajućom modernizacijom, na promenu tog sistema i nastajanje novih tradicija. Ona nam nudi informacije o iskustvu života u socijalizmu iz ugla učesnica u procesu, što može doprineti stvaranju lokalnih, duboko kontekstualizovanih znanja, umesto pogleda „sa strane“, kome ponekad izmiču nijanse i slojevi značenja. Pripovest o posleratnoj, drugoj modernizaciji, omogućava nam da pratimo nastajanje kulture modernosti, koja je u Jugoslaviji bila isprepletena sa ideološki opterećenom društvenom promenom. Ukratko, pored toga što nudi uzbudljivo čitalačko iskustvo, ova knjiga nam nudi mnoštvo mogućnosti za tumačenja i teorijska objašnjenja koja su gotovo sva u suprotnosti sa onim za šta je zainteresovana tradicionalno orijentisana etnologija. U tom smislu, biografska građa o Didarinom životu, ali i svedočanstvo o vremenu ubrzane modernizacije i širenja vrednosti i životnih stilova modernog društva, mogu poslužiti kao inspiracija za artikulaciju antropološke paradigme koja će otići dalje od interesovanja za urbanu kulturu, ka istraživanjima kulture modernosti u Srbiji.
Ildiko Erdei
