Dijalog sa ekranom

05.06.15 Danas

Knjiga Dijalog sa ekranom, u prevodu Zorislava Paunkovi"a, pruža mogućnost da u savremenom okviru sagledamo razmišljanja koja je o filmu izneo ključni teoretičar tartusko-moskovske škole strukturalne semiotike, Jurij Lotman (1922-1993). Rečje o autoru čija su istraživanja prevashodno vezana za oblasti kulturologije, teorije književnosti i lingvistike. Svestan izuzetnog značaja filma za razvoj kulturnog života 20. veka, Lotman još 1973. objavljuje svoj prvi rad o pokretnim slikama, Semiotiku filma i probleme filmske estetike, uticajnu studiju znakovne strukture ove umetnosti i njene estetičke dimenzije.
Dvadeset godina kasnije, neposredno nakon autorove smrti, izvorno se objavljuje i Dijalog sa ekranom. Knjiga je plod saradnje između Lotmana i filmskog teoretičara Jurija Civjana, sledbenika tartusko-moskovske škole, trenutno profesora na Univerzitetu u Čikagu. Delo je napisano s ciljem da se šira publika uputi u osnove filmske estetike, istoriju njenog razvoja, pa i osposobi za dublje razumevanje načina na koji se artikuliše značenje na filmu. Autori ističu da je rečo bukvaru filmskog jezika koji će čitaocu omogućiti da se na adekvatan način sporazume s ekranom. Izrazit pedagoški aspekt ove knjige nema za posledicu uprošćavanje kompleksnih semiotičkih ideja karakterističnih za Lotmanov rad, većčini dodatni kvalitet ovog višeslojnog, a ipak pitkog i pristupačnog dela.
Struktura knjige je hronološka: autori analiziraju nastanak i razvoj osnovnih komponenti filmskog jezika, a na samom kraju dotiču složene probleme autorskog stila i psihologije recepcije. Zaključci se uglavnom baziraju na obradi mnoštva veoma poznatih primera, počevši od nemog perioda (Vertov, Ejzenštejn, Grifit), preko ostvarenja velikih autora klasičnog razdoblja (Hičkok, Vajlder) do značajnih dela reditelja modernog filma (Roselini, Muratova, Kurosava). Autori povremeno upućuju i na rane primere postmodernog stvaralaštva u delima Vendersa, De Palme ili Sokurova. Dobro poznati primeri se povremeno kombinuju s ostvarenjima iz slabije obrađivanih kinematografija, kao što su estonska ili bangladeška.
Hronološka organizacija štiva pomaže da se neupućeni čitalac istovremeno uvede u osnove istorije filma, da mu se prikaže postepen razvoj filmskog jezika, uticaji koje je na taj proces izvršio tehnološki razvoj medija, pa i da se predstave različite faze u razvoju filmske estetike. Ali, Lotman i Civjan smatraju da je umetnost uvek u neraskidivoj vezi sa svim ostalim naučnim i stvaralačkim sferama. Stoga, gradeći ovu analizu, uporedo obrađuju i relacije koje film uspostavlja s drugim oblastima. Autori govore o odnosu pokretnih slika i ostalih umetnosti, mestu koje film zauzima u razvoju kulturnog i društvenog života, psihologiji filmske recepcije. Posebna se pažnja posvećuje i razlici između filmskog medija kao sredstva za ostvarivanje komunikacije i filma kao umetničkog dela. Rečje o temama koje su široko zastupljene upravo u savremenim istraživanjima, te je rezultat takvog pristupa sveobuhvatan i interdisciplinaran tekst koji deluje veoma aktuelno.
Lotmanov i Civjanov odnos prema prostorno-vremenskim koordinatama filma može se sagledati u kontekstu tekućih rasprava o prirodi realizma u ovoj umetnosti. Kao i Žil Delez u većklasičnim radovima Slika-pokret (1983) i Slika-vreme (1985) autori Dijaloga sa ekranom prepoznaju važnost prelaska s klasične na modernu filmsku paradigmu: s ostvarenja koja se prevashodno oslanjaju na montažni rez kao sredstvo izraza na ona koja u većoj meri koriste kadar-sekvencu i, izbegavajući prekidanje vremenskog kontinuiteta na platnu, postižu jači realistički efekat. Ali, pregled analize filmova iz različitih razdoblja dat u Dijalogu sa ekranom pokazuje da se Lotmanova i Civjanova razmišljanja ipak mogu svrstati bliže idejama Žaka Ransijera, nastalim nakon početka trećeg milenijuma. Ovaj autor smatra da je teško povući oštru granicu između klasičnog i modernog pristupa filmu jer se oni prepliću još od nastanka tog medija. S Lotmanove tačke gledišta, filmski realizam, u svim razdobljima razvoja sedme umetnosti, ukazuje na paradoks: baš zato što su pokretne slike sposobne da na mehanički način, objektivno, reprodukuju stvarnost, one omogućuju stvaranje najvećeg stepena umetničke iluzije.
Lotmanov doprinos kulturologiji, a posebno izučavanju dinamike odnosa između različitih kultura, poslednjih se decenija naročito primenjuje u oblasti opšte analize audiovizuelnih medija. U Dijalogu sa ekranom govori se o odnosu režisera i kulturne tradicije u čijem okviru nastaje njegovo delo, ali i o načinima na koji se umetnički uticaji prenose iz jednog kulturnog miljea u drugi. Ta su zapažanja posebno relevantna u okviru rastućeg trenda istraživanja transnacionalne dimenzije filma. Celokupan tekst Dijaloga sa ekranom - gde se uporedno obrađuju filmski primeri iz različitih zemalja i razmatraju njihove međusobne veze - može se shvatiti kao primer implicitne analize transkulturalne razmene umetničkih kodova i njenog hronološkog razvoja.
Interesantno je i to što se vreme objavljivanja Dijaloga sa ekranom (prva polovina 90-ih godina) poklapa s periodom kada je u SAD nastao koncept medijske pismenosti, koji je tokom poslednje decenije postao predmet akademskih istraživanja širom sveta. Ova tendencija nastaje upravo iz spoznaje da je, u današnje vreme, usled dominacije audiovizuelnih medija, dublje razumevanje jezika pokretnih slika potrebno koliko i poznavanje pisma. Stoga je neophodno raditi na osposobljavanju publike da na pravi način dešifruje medijske poruke - što je i jedan od eksplicitno naznačenih ciljeva Lotmanove i Cvijanove knjige. Upravo zato ovo delo može biti interesantno veoma raznolikoj publici: kako proučavaocima filmske umetnosti, tako i onima koji naprosto žele da steknu uvid u osnove jezika pokretnih slika. Savremeni je čovek stalno u dijalogu s mnoštvom ekrana i ova knjiga možda sadrži odgovore na neke od nedoumica s kojima se svakodnevno susreće.

SAŠA MARKUŠ