Dnevnik Virdžinije Vulf 1

09.11.17 Bookvar

U današnjem dobu, kada ljudi nemaju vremena da čitaju bilo šta duže od tvitova, sudbina slavnih književnika, književnica i njihovih dela nije zaobišla ni slavnu Virdžiniju Vulf. Ona je danas pretvorena u dvodimenzionalnu heroinu spremnu za masovnu konzumaciju potrošačkog življa 21. veka.
Virdžinija Vulf je rođena jednog snegovitog i smogovitog londonskog januara 1882. godine u uglednoj engleskoj porodici univerzitetskog profesora „strogog i ćutljivog“ Leslija Stivena i „lepe i plemenite“ Džulije Stiven. Uprkos tome što joj je bilo uskraćeno formalno obrazovanje Virdžinija je kod kuće uporno učila i čitala. Počela je da piše tek kada je smatrala da je pročitala sve što je bilo vredno čitanja.
U današnjem dobu, kada ljudi nemaju vremena da čitaju bilo šta duže od tvitova, sudbina slavnih književnika, književnica i njihovih dela nije zaobišla ni slavnu Virdžiniju Vulf. Ona je danas pretvorena u dvodimenzionalnu heroinu spremnu za masovnu konzumaciju potrošačkog življa 21. veka. Virdžinija je danas široko prihvaćena kao revolucionarka koja je kršila ustaljena pravila ponašanja, moderna Amazonka, prva feministkinja, pušila je, pisala nerazumljive knjige, družila se sa muškarcima, vodila ljubav sa ženama i bila nesrećna jer je niko nije shvatao. Ovako prikazanu protohipsterku možemo da zamislimo kako u nekom rustično-modernom kafiću u Savamali ispija svoj očaj od nane dok se prepušta mračnim idejama koje umesto romana toka misli sve više privlače tokovi nekih kobno dubokih reka.

Upravo je zbog ovakve iskrivljene slike o slavnoj književnici u široj javnosti i značajno što je pomalo neobična izdavačka kuća Ukronija nedavno objavila srpski prevod prvog od ukupno šest tomova dnevničkih zapisa Virdžinije Vulf.

Nakon smrti svoje majke trinaestogodišnja Virdžinija doživela je svoj prvi nervni slom od kojeg se dugo vremena oporavljala. Kao jedan vid lečenja počela je da vodi dnevnik.

Na početku dnevnika upoznajemo gotovo običnu petnaestogodišnju klinku da bi vremenom, kako zapisi odmiču, devojčurak na naše oči sazrevao i intelektualno i duhovno cvetao. I to veoma brzo jer je Virdžinija od terapije pisanje dnevnika pretvorila u vežbanje, možda je bolje reći treniranje, svojih spisateljskih sposobnosti.

U pitanju su izabrani zapisi, ideja prevodioca i priređivača bila je da nas upozna sa duhovnim svetom jedne od najvećih književnica, tako da su neki svakodnevni događaji propušteni da bi se našlo više mesta za Virdžinijine misli, osećanja, ideje… Ipak, ovo nije samo dnevnik osećaja, već i dnevnik događaja. U njemu su svoje mesto našli opisi Virdžinijih putovanja, isprva samo po Ostrvu, a kasnije i u Grčku, Tursku, Italiju, Španiju… Tu su takođe i susreti sa kućnim prijateljima njene porodice i, docnije, njenim među kojima se nalaze brojne slavne i manje slavne ličnosti iz kulturnog i društvenog života Velike Britanije na samom koncu vladavine čuvene kraljice Viktorije.

Prvi dnevnički unosi predstavljaju zapise svakodnevnih događaja jedne prosečne engleske intelektualne porodice srednjeg staleža u tom dobu. Oni posećuju galerije, pozorišta, zoološki vrt, čitaju knjige, voze bicikle po parku, leto provode u iznajmljenim seoskim kućama. U kasnijim zapisima Virdžinija prilazi esejistički, isprva pomalo kruto i zakopčano, ali polako se sve više oslobađa i dopušta da se između redova provuku i osećanja.

Ovi zapisi će nam pomoći da upoznamo jednu drugačiju Virdžiniju. Ne onu sumornu žgoljavicu koja je jednog dana odlučila da uđe u reku sa kamenjem u džepovima. Ne. Čitajući stranice njenog dnevnika posmatramo jednu drugačiju, obično-neobičnu, ženu. Ženu koja je bila jedna od najobrazovanijih i najinteligentnijih osoba u Velikoj Britaniji. Ženu uvek nasmejanu i raspoloženu za šalu i ironiju. Ženu koja je bila draga sestra i prijateljica, obožavana tetka, supruga i spisatelj… ups… književnica kakvu svet retko viđa.

Piše: Milan Aranđelović