Olivera Ptica, rođena u Beogradu, diplomirala je na grupi za španski jezik i književnost Filološkog fakulteta. Bavi se književnim prevodom. Njen lični opus čine:
Dnevnik jedne majke – autobiografsko delo nastalo iz istoimenog feljtona, u kojem autorka govori o trudnoći, porođaju i prvim mesecima materinstva. Ovaj dirljiv intimni dnevnik predstavlja ohrabrujuće podsećanje svim budućim majkama na nagrade koje ih čekaju na kraju puta.
Dok ne bude kasno – poučna priča o Mariji Andrić, devojci za primer, koja upada u klopku Bokija Zeca, čoveka mračne prošlosti, opčinjena njegovim »viteškim delima« i praznim obećanjima. Poruka nade, kao i mnoštvo putokaza za sve žene koje još uvek lutaju u lavirintu bračnog nasilja.
Ljubavni podvizi Radinke Ilić – delo koje se jednako može smatrati ozbiljnim psihološkim romanom, kao i duhovitim „priručnikom za sponzoruše“. Dirljiva »dramedija« o traganju za ljubavlju i strahu od bliskosti.
Tajna Verhutskih vitezova – uzbudljiv triler nastao kao posledica višemesečne elektronske razmene i skupljanja dokumenata, satelitskih snimaka i poverljivih ispovesti sa visokim oficirom obaveštajne službe koji se krije pod pseudonimom Mel Gudman.
Nestrpljivo bacam pogled na zidni sat. Napetost je već toliko narasla da je dobrodošao bilo kakav rasplet. Pokušavam da se koncentrišem. Haotično kružim po dnevnoj sobi. Da li sam sve spakovala? Još samo da uzmem Uroša iz kreveca. Dobro je što spava... Još malo pa Boško kreće. Neću da ga požurujem, biće mu sumnjivo... Imaću samo petnaestak minuta. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo...
- Majo! - čujem glas svoje sestre. - Je l" otiš"o?
- Psst! - ućutkujem je. - Nije, Saro. Jesi li spremna?
- Aha.
- Jesi li se mnogo uplašila?
- Neee... - nije baš ubedljiva. Nije ni čudo, šta je sve preživela u ovom zločinačkom gnezdu.
- Ne brini, sve je pod kontrolom. Ostani u sobi dok te ne pozovem, a kad dođe gore, ponašaj se prirodno.
Opušteno! -bezuspešno pokušavam svojim osmehom da izmamim njen.
Nastavljam poslednju šetnju kroz bivši dom za koji sam do skoro verovala da može da bude srećan.
Usporavam korak... Pravim neobičan inventar, čije stavke okidaju slike koje će me -ako preživim - još dugo pratiti:
- Škrinja sa posteljinom - Boško sedi na njoj sa pištoljem u ruci. Klečim ispred njega, ne usuđujući se da bežim, on me pljuje i već sledećeg trenutka prljavim đonom razmazuje sluzavu tečnost po mom licu...
- Sto i stolice - jednom od njih zamahuje ka mom već naraslom stomaku, uzluđački urlik: „Mirna! Sad ću ja da te porodim!" Mahinalno se grčim i rukama štitim svoje nerođeno dete... i njegovo. Krvnikove.
- Ikone na istočnom zidu dnevne sobe: Hristos, Bogorodica, sveti Nikola - ova poslednja, koja predstavlja zaštitnika našeg doma, novijeg je datuma. Staroj je iskopao oči nožem.
- Kožni trosed - iznad njega još su vidljive fleke od voća kojim me je trudnu gađao. A potom me terao da čistim.
- Prozor sa neprobojnim staklom - kako je nebo bilo zastrašujuće crveno kada su pogodili toplanu na Novom Beogradu. Mada, na listi ružnih događaja, bombardovanje zauzima jedno od poslednjih mesta,
Da se ovo dešavalo nekoj drugoj dok sam bila sa pitomim Markom, šta bi na to rekla tadašnja ja?
Ali, ni sam đavo nije sasvim crn. Kamo sreće da jeste! Boškovo džekil-hajdovsko ponašanje i jeste glavni uzrok ove bolne rastrzanosti. Mračna i svetla strana njegove ličnosti izranjaju, kao dve žilave, čvrsto ispreplitane stabljike, iz samog korena njegovog bića. Jedna otrovna, a druga lekovita. Nadam se da će instinkt borbe za opstanak prevladati mračne sile moje nar-komanske zavisnosti i da će me oterati zauvek iz ovog užasnog zatočeništva. Dok ne bude kasno.
Zašto toliki ljudi između bliskosti i odsustva poštovanja stavljaju znak jednakosti, a vrhunac intime iskazuju recima „Mi smo na j... si mater"? Zašto prema onima koji bi trebalo da su im najvažniji pokazuju svoje najgore lice, dok maske pristojnih ljudi ostavljaju u predsoblju, zajedno sa cipelama i kaputima?
Boško je bio vrhunski majstor za maske. Svestan da sitne pažnje i krupna obećanja ne koštaju ništa, beskrupulozno se njima razbacivao. Taj je baš znao da u pravom trenutku kaže pravu stvar... Kada se samo setim njegovog tepanja - Jedinice moja - baš u vreme kada sam verovala da nikome nisam važna, a kamoli jedina... I onih zaštitničkih zagrljaja kojima bi mi izmamljivao suze zahvalnosti... Sve dok nije postao siguran da sam njegovo vlasništvo, zajedno sa kafićem, butikom, stanom, BMW-om... Tada su reci divljenja zamenjene najprostijim uvredama, a topli zagrljaji udarcima. Takav je bio prema svima koje je „posedovao". Kad se samo setim iživljavanja na sirotom Gogiju iz butika... i zanemoćalom čika Joksimu... Bokijeva omiljena pedagoška metoda sa radnicima bila je batinanje gumenim crevom ili, još gore, bejzbol palicom.
Svoj upravo završen intenzivni kurs o ljudskoj surovosti platila sam modricama, ožiljcima, ružnim uslovnim refleksima, osiromašivanjem rečnika, potiskivanjem vrlina koje „štrče"... Kakav žalostan apsurd - jedini način da opstaneš pored nekoga je da odbaciš sve ono zbog čega ti se nekada divio.
- Gde je žito?! - trgao me je jutros iz sna njegov urlik.
- U frižideru - umorno sam odgovorila, promeškoljila se i molećivo dodala: - Molim te, još samo malo. Dok se Uroš ne probudi - i okrenula se ka prozoru.
Samo par sekundi kasnije usledilo je ljuljanje kreveta, a potom snažni udarci. Sanjivo sam se okrenula i ugledala Boška koji je, onako u patikama, stajao na krevetu i nemilosrdno me šutirao u leda.
- Gde ti je žito, domaćice?! - urlao je. - A?! Gde je žito?! Govori!!!
Udarci nisu prestajali. Nisam ni osećala bol, iako ni prethodne modrice još nisu bile prošle. Pretpostavljam da u mom pogledu nije više bilo ni nekadašnjeg čuđenja... ni suza... ni straha... Koliko treba čovek da bude lud da bi pomislio da neko može iz inata da sakrije slavsko žito?, pitala sam se, ne shvatajući u tom trenutku da se radi samo o traženju još jednog izgovora za novu torturu. Uprkos umoru i apsurdu situacije, mozak mi je radio punom parom: Izdrži još malo. Ne dozvoli mu da se rastanete na njegov način.
- Boki, nemoj da se svađamo na dan slave. Ne valja se -pokušavala sam da „spustim loptu".
Njegov pogled odražavao je nepoverenje. I strah. Kao da je naslućivao da ću otići i predosećao uzaludnost pokušaja da me zadrži. Otkotrljala sam se sa kreveta, u nekoliko koraka došla do kuhinje, otvorila frižider i izvadila činiju sa žitom. Dodala sam mu je bez reci, a potom uzela iz kreveca uplakanog Ukija. Čim su se zatvorila ulazna vrata, prigrlivši to nedužno stvorenje, počela sam da obasipam poljupcima njegovo zbunjeno lišće i da mu šapućem: - Ne brini, sine. Sve će biti u redu... -a kroz glavu su mi prolazile scene urlanja, lomljenja stvari, gaženja, šutiranja, cepanja odeće, mahanja pištoljem...
Stavila sam sina u ležaljku. Dok sam se umivala i presvlačila, utvrđivala sam detalje, korak po korak, organizacije bega. Čim je Buba stigla, krenula sam u akciju - izvadila sam podsetnik i spakovala više nego najneophodnije stvari, a zatim prazna mesta u ormanu popunila preostalim stvarima; potom se oprezno odšunjala do prtljažnika svog auta i u njega ubacila sav svoj budući imetak koji je stao u tri crne kese za đubre. Pod izgovorom da idem u kupovinu, odvezla sam svoj tužni tovar kod mame, kojoj sam pre toga u kratkom telefonskom razgovoru saopštila tek onoliko koliko sam procenila da je potrebno za njenu saradnju. Završni deo operacije bio je predviđen za pola jedan, kada je moj muž trebalo da ode po ribu u restoran „Sidro". Taj kratak period trebalo je iskoristiti za pakovanje kompjutera i beg.
