Olivera Ptica, rođena u Beogradu, diplomirala je na grupi za španski jezik i književnost Filološkog fakulteta. Bavi se književnim prevodom. Njen lični opus čine:
Dnevnik jedne majke – autobiografsko delo nastalo iz istoimenog feljtona, u kojem autorka govori o trudnoći, porođaju i prvim mesecima materinstva. Ovaj dirljiv intimni dnevnik predstavlja ohrabrujuće podsećanje svim budućim majkama na nagrade koje ih čekaju na kraju puta.
Dok ne bude kasno – poučna priča o Mariji Andrić, devojci za primer, koja upada u klopku Bokija Zeca, čoveka mračne prošlosti, opčinjena njegovim »viteškim delima« i praznim obećanjima. Poruka nade, kao i mnoštvo putokaza za sve žene koje još uvek lutaju u lavirintu bračnog nasilja.
Ljubavni podvizi Radinke Ilić – delo koje se jednako može smatrati ozbiljnim psihološkim romanom, kao i duhovitim „priručnikom za sponzoruše“. Dirljiva »dramedija« o traganju za ljubavlju i strahu od bliskosti.
Tajna Verhutskih vitezova – uzbudljiv triler nastao kao posledica višemesečne elektronske razmene i skupljanja dokumenata, satelitskih snimaka i poverljivih ispovesti sa visokim oficirom obaveštajne službe koji se krije pod pseudonimom Mel Gudman.
17.05.09
Sreća ne dolazi na srebrnom tanjiru
Olivera Ptica
Nijednom istinskom pobedniku, od Pepeljuge do Noleta, sreća nije došla sama. Pobedama prethodi puno patnje, odricanja... Što su ona očiglednija, utoliko ti primeri lakše stiču naklonost običnih ljudi. U suštini to i jeste jedina prava pobeda
Posle jedne autobiografske knjige i tri romana, „Dok ne bude kasno“, „LJubavni podvizi Radinke Ilić“ i „Tajna Verhutskih vitezova“, beogradska književnica Olivera Ptica nedavno se oglasila knjigom iz oblasti primenjene psihologije pod nazivom „Svet voli pobednike i nema vremena za gubitnike“. Reč je o delu koje je nastalo kao plod višegodišnjih aktivnosti ove spisateljice u ovoj oblasti. Naime Olivera Ptica se pored pisanja bavi držanjem motivacionih govora, predavanja i seminara, a trenutno je na trogodišnjem usavršavanju iz oblasti ličnog umeća i komunikacije.
Staza uspeha
l Koja je najčešća prepreka koja stoji između nas i uspeha?
- Odsustvo vere. I sklonost da sopstveni nedostatak ili nevolju uzimamo „zdravo za gotovo“. Mada, nekada nas upravo najveće nedaće dovedu na stazu kojom smo oduvek želeli da hodamo. Nedavno sam u manastiru Velika Remeta upoznala mladog čoveka kojem je rečeno da nikada neće prohodati. Hvala Bogu, ni on ni njegovi najbliži nisu želeli u ovo da veruju. Ali su zato prave vere imali u izobilju. Zahvaljujući njoj, Raša sada ne samo što hoda bez ičije pomoći, već i vodi druge na razna poklonička putovanja. Čovek kojeg je nekada fizička slabost osudila na skoro potpuno odsustvo komunikacije sa spoljašnjim svetom, sada je okružen ljudima koji ga vole i koji mu se dive. Eto predivnog primera pravog pobednika.
Srećna marama
l Otkud naslov „Svet voli pobednike (i nema vremena za gubitnike)“?
- Za mene, on predstavlja podsećanje na period kada sam se bavila poslom koji je podrazumevao česta putovanja, na kojima sam ohrabrivala sebe na razne načine da izdržim još jedno tmurno jutro, još jedan sastanak, još jednu noć daleko od svojih najdražih. Bezličnu atmosferu hotelske sobe bih oživljavala omiljenim igračkama moje ćerke, najdražim jastučetom, „srećnom maramom“ koju bih okačila na najupadljivije mesto. A onda sam jednog jutra, u želji da sebe dodatno ohrabrim, na ogledalu ružem ispisala „Svet voli pobednike i nema vremena za gubitnike“. Od tada je pisanje ohrabrujućih poruka postao moj uobičajeni „hotelski“ ritual. Ipak, ova prva rečenica još dugo je ostala moj najmoćniji „okidač“.
l
Da li ljudi baš uvek žele da budu uz pobednike zato što ih vole?
- Neki vole da se nađu u društvu uspešnih da bi bolje izgledali u tuđim i sopstvenim očima. Pri tome, nisu neophodne pozitivne emocije prema istima. Pada mi na pamet Dučić i njegova rečenica da „će narod pre oprostiti čoveku hiljadu grehova nego jedan uspeh“. Ne bih se baš sasvim složila, ali... Tuđ uspeh je za nekog ohrabrenje, za drugog tužno podsećanje na sopstvene snove koji se nikada neće ostvariti.
l Od čega zavisi u kojoj od ove dve priče ćemo se naći?
-
Najviše od toga koliko verujemo i šta smo spremni da učinimo da bismo dobili ono što želimo. LJudima koji veruju da će i sami jednog dana biti pobednici (šta god to za njih značilo), pravi je blagoslov naći se u društvu onih koji to već jesu. Ne samo da imaju od koga da uče, već im ostvarenje tuđeg sna povećava veru u ostvarenje sopstvenog. Nažalost, nekima je tuđ uspeh so na bolnu ranu sopstvenih nezadovoljstava, sopstvene nespremnosti da platimo cenu uspeha.
Igre na sreću
l Kada će najlakše ljudi „oprostiti čoveku uspeh“?
- Nijednom istinskom pobedniku, od Pepeljuge do Noleta, sreća nije servirana na srebrnom tanjiru. NJihovim pobedama je prethodilo puno patnje, odricanja, kako god. Što je ona očiglednija, utoliko ovakvi primeri lakše stiču naklonost običnih ljudi. U suštini, ovo i jeste jedina prava pobeda - pobeda nad sopstvenim slabostima. Jedna od najlepših misli na ovu temu je: Plati sad, pa igraj kasnije. Ili, igraj sad pa plati kasnije. Kako god da okreneš, život će ti kad tad ispostaviti račun.
Ipak, da li je moguć uspeh preko noći?
- Mislim da je jedini uspeh ove vrste finansijski, recimo, dobitak u igri na sreću. Ali takva „sreća“ je vrlo diskutabilna. Što se tiče drugih uspeha, mislim da oni samo naizgled deluju kao iznenadni.
Autor:
Mila Milosavljević
