Doktor Aron

28.11.09

Želja koja me je odvukla u politiku bila je ostvariva, možda je i danas. Želeo sam samo jedno - da Srbija postane snažna država, a Srbi snažna nacija. Ako si snažan, onda si u današnjem svetu i poštovan
- Čovek koji me je inspirisao da napravim lik doktora Arona je čudak, mađioničar, genije. Zbog toga su mu govorili da je lud. Jednom mi je rekao, a bilo je to još osamdesetih godina: „Čuvaj se, sinko, mase, gomile i huka hiljada, ne budi ni sa kim do sa sobom samim, a tada ćeš biti u najopasnijem društvu. Rekao mi je: mnogo si mi sličan i ja se plašim za tebe“, rekao je Vuk Drašković, između ostalog, za Glas javnosti u intervjuu u kome govori o svom novom romanu „Doktor Aron“, koji se nedavno pojavio u izdanju „Srpske reči“. Sudeći po prvim reakcijama čitalačke javnosti, ova knjiga vratila je Draškovića u sam vrh srpske književne scene. Reč je o izvanrednom književnom ostvarenju, koje u duhu prethodnih Draškovićevih romana progovara o našem usudu, o istoriji, istinama, zabludama i posledicama istih koje danas živimo. Istovremeno, ovo je vrhunsko filozofsko štivo, koje pokreće mnoga krupna pitanja ljudske egzistencije, pa i smisla samog ljudskog života.
Kako je nastao roman? Kako ste odabrali ovu temu?
- Teme iz romana „Doktor Aron“ živele su u meni duže od trideset godina i doktor Aron progovara sa stranica „Noža“, „Ruskog konzula“, „Mete“, ali pod drugim imenima. Tek sada, od prve do poslednje stranice govori on. Morao je, jer je imao pravo na ovu knjigu i morao je da se rodi pod ovim imenom. Da napišem ovu knjigu, inspirisao me je čovek s kojim sam se družio desetak godina, koji je bio neuropsihijatar i zapravo najneobičniji čovek kojeg sam upoznao. Uvek mora da postoji nešto što mora da inspiriše pisca.

Vaš glavni junak, doktor Aron, zapravo je stvarni lik, kojeg će mnogi čitaoci prepoznati?
- Kod doktora Veselina Savića, tog najneobičnijeg čoveka koji me je inspirisao da stvorim lik doktora Arona, skupljala se sedamdesetih i osamdesetih godina elita tadašnje Srbije i Jugoslavije. Bila je to elita i pameti i vlasti. Tamo su dolazili i vodeći disidenti i bivši partizani i bivši četnici. I bivši robijaši sa Golog otoka, i oni koji su ih poslali na Goli otok. Sve se to u isto vreme okupljalo oko tog čoveka. On je sa prezrenjem slušao ta dosadna, patetična naklapanja. O Titu dok je bio živ, o Titu kad je umro, o štafeti... Ta pitanja su proglašavana za pitanja svih pitanja. Doktor Savić je govorio da će doći vreme kad deca neće ni znati ko je bio Tito i pokušavao da zapodene priče o pitanju svih pitanja, o smislu života. Provocirao je dijalog traganja za vrhovnom tajnom i duhovnim umom na kapijama vremena. Mislim da je zaista bio „moždana oluja“ i da je u nekim trenucima saopštavao neverovatne stvari koje su dolazile odnekud do njega i on ih je samo saopštio.
Na momente se stiče utisak da je roman prožet elementima vaše autobiografije. Koliko vas, zapravo, ima u ovoj knjizi?
Pisca mora da bude u svakoj sceni, i u svakom liku. Pošto u mojoj knjizi ima najviše doktora Arona, onda mene najviše ima u doktoru Aronu
Kog još dela vas ima u romanu?
- Rekao bih nade. I u meni se, kao i u doktoru Aronu, surovo međusobno bore dva različita osećanja, nada da smrt ne znači apsolutni kraj svega i da ću posmatrati svoju sahranu i strah od mogućnosti da možda i neću. Tu muku neko naziva bogom, kao Ivan Karamazov. Lično mislim da mislećeg čoveka ništa i ne muči kao bog. To je pitanje svih pitanja. Ima li vrhovnog uma ili ga nema. Od toga zavisi imaju li naši životi smisla ili nemaju.
U jednom trenutku vaš junak kaže da što je više naučnih dokaza o postojanju boga, utoliko je više bezbožnika na ovoj kugli. Da li je tako?
- Tako je. Možda to tako i mora da bude. Do boga se ne može doći. Ne postoje egzaktni niti bilo kakvi drugi dokazi koji se zovu evolucija, materija. Ne traži svoje da i obrnuto. Ako je bog, a ja mislim da jeste i vrhovna sila koja može sve, onda je on od početka u moći da ne bude Satane, koji je apostol zla. Zašto mu bog dozvoljava slobodu delovanja? Pa kako bismo upoznali dobro da ne upoznamo zlo. Ja mislim da je kod velikog broja ljudi Satana zaslužan za otkrivanje boga pre nego bilo ko drugi ili bilo šta drugo. Kada se čovek seti boga? Kada počinje intenzivno da razmišlja o njemu? Onda kada se sudari sa nesrećom, kada se pred njim ispreči užasno, nesavladivo zlo, kada mu je teško, kada ga uhvate panika i strah od neprijatelja, od prijatelja, od smrti, od bede, od bolesti. Kad više nigde nema nade, onda se okreće bogu i moli.
Vaš junak se pita i zašto Srbija ne može da živi a da ne umire? Kakav je vaš odgovor na ovo pitanje?
- Ako ste u stanju da kao doktor Aron da odvojite svoju misao od svog tela i da je odvojite božjom brzinom, a to je brzina misli, onda ste u stanju da putujete do nebeskih kapija vremena, do tih nebeskih satelita i repetitora ispred kojih se stalno odvija repriza onog što se dogodilo ovde. Sa tih kapija vremena, on je posmatrao golgotu Srbije u Drugom svetskom ratu. Tamo je posmatrao i kako se zaista odvija Kosovska bitka. Doktor Aron je posmatrao je posmatrao suđenje Sokratu, ali je video i kako se stvarno odigrala Kosovska bitka. Nakon toga je čak pritiskao jednog vodećeg istoričara da to što je video objavi kao neoborivu činjenicu. Tako je naleteo i na Kursku bitku i poželeo da samo jedan tenk izvuče sa poprišta Kurske bitke, da ga odvuče do Kosovske bitke i da pomogne Srbima i Lazaru da pobede. Sad je filozofsko pitanje da li je to moguće. Lično mislim da jeste. Mislim da bi to izazvalo lanac nesagledivih posledica, jer bi Srbi tu bitku dobili, makar pred kapijom vremena. A onda bi ta srpska pobeda povukla i reviziju budućih događaja. To je moguće, a mislim da nije dozvoljeno i da to ne dozvoljava vrhovni um.
Govorili ste da vas je vaš „glavni junak“ za života upozoravao i nagovestio sve ono kroz šta ćete proći tokom narednih par decenija kao političar, ali i kao čovek..
- Jeste. Rekao mi je: „Sinko, mnogo si mi sličan, postradaćeš, plašim se za tebe. A da se to ne bi desilo, a desiće se, jer me nećeš poslušati, ja te molim, kloni se gomile, kloni se huka hiljada, kloni se svakog osim sebe samoga iako ćeš tada biti u najopasnijem društvu“. Vid se u knjizi da njega ne razumeju. On umire koji mesec posle Tita, ali on tačno zna šta sledi u narednim godinama i to saopštava. Ne čini to banalnim jezikom. On ne kaže da će se Jugoslavija raspasti i da će doći do užasnog krvoprolića između njenih naroda, te da će udariti narod na narod, porodica na porodicu. On saopštava da vidi veliki cirkus slonova. Kaže da je na đedovoj pogači koju mu je poslala umrla majka sve video. rekao je da će neki slonovi da lete na šahu a neki na srpu, neki na belim pečurkama a da će onaj najveći slon biti bez glave. Nismo ga razumeli a nije hteo da tumači cirkus. Kada je počeo cirkus, neki su se setili, ali, doktora Arona više nije bilo. Taj najveći slon ni sada nema glavu.

Mimo svih književnih pravila, reklo bi se da u ovom vašem romanu ima još nekoliko romana?
- Ima, ali to je činjenica i zasluga doktora Arona, jer svaka od teme koje je on pokrenuo pojedinačno zaslužuje tomove i tomove. Međutim, kad se sve svede, znači traganje za smislom života a to znači traganje za vrhovnom tajnom i kapijama vremena.
Ova knjiga potvrdila je još jednom izuzetno mesto koje imate na srpskoj književnoj sceni. Da li imate neostvarenih želja kada je politika u pitanju?
- Moja želja koja me je odvukla u politiku je bila ostvariva. Možda je i danas ostvariva. Želeo sam samo jedno, da Srbija postane snažna država a Srbi snažna nacija. Ako si snažan, onda si u današnjem svetu i poštovan. Uvek je bilo tako. Prilaze ti snažni. Političku taktiku sam podređivao političkom biću snažne Srbije, ali je to podrazumevalo dramatične zahvate u dušama i glavama ljudi. Srbija na Zapadu ima hiljadu mana, a jednu prednost, a to je da je danas tamo centar snage sveta. Ne inatiti se sa realnošću ako nisi u stanju da je promeniš. Ponašao sam se u politici kao doktor Aron, preporučujući lekove koje ogromna većina nije htela da primi, iako je znala da su to lekovi. Svaki lek, ako je lek je i gorak, a većina ih je išla po neke slatke napitke. Još uvek verujem da je moguće to što želim.
Šta ste vi „pročitali“ iz događaja oko smrti patrijarha?
- Ovo što se desilo u Beogradu od patrijarhove smrti pa do sahrane je bila po meni eksplozija žeđi naroda za duhovnim vrednostima.

Uznemiravanje čitalaca
Osim doktora Arona, mnogi likovi u vašoj knjizi su vrlo prepoznatljivi. Brine li vas to?
- Ja bih se brinuo kada se niko ne bi prepoznao. Toga bih se najviše bojao, da nijedan moj lik ne liči na neku ličnost iz života, da čitalac zaspe čitajući moju knjigu i da za sva vremena zaspe, tako što se ove knjige nikada neće setiti. Neka se čitalac uznemirava, neka obožava pisca, neka ga mrzi, neka ga psuje, samo da ne zaspi čitajući.
Mesta osuđena na stradanje
U vašem romanu nižu se filmskom brzinom slike svih naših golgota, poraza, stradanja, od Kosova pa do NATO bombardovanja. Zašto nam se toliko puta istorija ponovila?
- To je pitanje na koje od „Noža“ pa do danas pokušavam da dobijem odgovor. Zašto ima nekih mesta osuđenih izgleda na večno stradanje? Na primer, Jerusalim i Kosovo. Nema mira u Jerusalimu duže od dvadeset vekova i neće ga ni biti. Mislim da je sličan slučaj i na Kosovu. E, sad, zašto je to tako odgovor se može naći čini mi se samo kod vrhovnog uma. Jer, svi ljudi pate. I dželat pati kada ga obese, kada ga ubiju, ali, mislim da je patnja nevinih neko duhovno piće samog Boga. Ne možemo mi sve posmatrati kroz svoje naočare. Mi znamo ko smo, a da li zna mrav šta smo mi kad stanemo na njegov mravinjak. Ne možemo mi svojim vrednosnim sudovima meriti božje sudove. Nevino stradanje, šta je to. Da možda to ipak nije nagrada. A ako je kazna, onda je Bog mrzeo svog sina, jer ga je izložio najvećem mogućem nevinom stradanju i mukama. Jedno je sigurno: strašno je biti upisan u knjigu dželata, u knjigu zla. Ja verujem u ono što nam poručuju Biblija i Novi zavjet da jagnje nevino stradalo sedi pored Boga.


Mila Milosavljević

15.11.09

Nakon višegodišnje pauze zbog političkog i društvenog angažmana, Vuk Drašković se vratio na književnu scenu svojim novim romanom „Doktor Aron“, intrigantnom potragom za smislom života iz perspektive jedne posve neobične ličnosti. Višedecenijsko promišljanje Vuka Draškovića iznedrilo je ovaj roman koji je istovremeno i društveno angažovan i filozofsko-religiozan sa elementima fantastike, očito posvećen opozicionom Beogradu osamdesetih, na čijem samom početku je radnja i smeštena, uoči i neposredno nakon Titove smrti.
- Želja da napišem ‘Doktora Arona’ traje još od sedamdesetih godina prošlog veka. Doktor Aron se javljao i na stranicama nekih mojih prethodnih romana i knjiga - u ‘Nožu’, ‘Molitvi’, a naročito u ‘Ruskom konzulu’ i u „Meti“. Doduše, progovarao je kroz neke druge ljude, a ne kao doktor Aron, iako je to bio on. Evo, napokon se rodio i dobio svoju knjigu.
Ko je, u stvari, bio doktor Aron?
- Za lik doktora Arona inspirisao me je jedan moj prijatelj, čudni, neobični i pametni čovek, profesor Univerziteta, neuropsihijatar, s kojim sam se družio petnaestak godina. On je zaista i u stvarnosti oko sebe okupljao tadašnju intelektualnu elitu ondašnje Jugoslavije. Bio je neka vrsta stožera oko koga su se okupljali svi, i oni koji su vladali, i oni koji su pali s vlasti, i oni koji su bili tadašnja opozicija, odnosno disidenti. On je bio čudak, malo na zemlji, a uglavnom na nebu, među zvezdama. Pokušavao je da tim najpametnijim ljudima tadašnje Jugoslavije nametne traženje odgovora na pitanje svih pitanja, kako je on govorio: ko smo mi? Da nismo možda neko priviđenje, da nije sam život priviđenje, da nije kosmos priviđenje? Postoji li vrhovni zakon, vrhovni um? Međutim, kao da je govorio zidovima. Svi ti najumniji ljudi tadašnje Jugoslavije tragali su za odgovorom na neka druga pitanja, po njima centralna i najvažnija: ima li Titu leka kad je otišao u bolnicu, gde će biti sahranjen, ko će nositi kovčeg, ko će mu sve doći na sahranu, šta će biti sa zemljom posle Tita i taj moj prijatelj je bio očajan i svaki dan je psovao.
Radnja romana smeštena je u period uoči i neposredno nakon Titove smrti. Moram da priznam da sam očekivao da se radnja produži do devedesetih i tadašnjih dešavanja. Zašto ste mu dali tako malo vremena u knjizi?
- Mislim da je on produžio do devedesetih i da je nastavio posle devedesetih. Tačno je da doktor Aron u romanu umire u septembru osamdesete, ali on umire, uveren sam, tek krajem devedesetih. Mislim da je umro u budućnosti, još one noći kad je uspeo da dođe do kapije vremena. Sećate se da on svojim posetiocima pred smrt kaže da je gotovo, misleći na Jugoslaviju, i da dolazi veliki cirkus slonova. On je video unapred taj cirkus slonova, video je i da će neki slonovi da lete na šahu, neki na srpu, neki na belim pečurkama, a da onaj najveći slon neće imati glavu. Ubeđen sam da je po povratku iz prošlosti otišao u budućnost da malo bolje zagleda slonove, i tek tada je umro.
Šta je on to video?
- Video je sve ono što se događalo u poslednjoj deceniji 20. veka. Njega to nije mnogo čudilo. Aronova teorija bila je ruganje budalama, kako je on govorio, koji stalno blebeću o budućnosti. Po njegovom mišljenju, budućnost ne postoji zato što će svaka budućnost kad dođe da prođe i postane prošlost. A obrnuti smer je nemoguć. On je verovao da je prošlost kosmička crna rupa koja usisava i guta svačiju budućnost.
U delu romana „Eureka“, po povratku iz Jerusalima, doktor Aron započinje ozbiljnu raspravu na temu postojanja Boga. S obzirom na to da je inspirisan stvarnim likom, da li je ta rasprava dokumentovana?
- Ne. Pisac unosi sebe u svaki lik. Pošto je centralni lik romana taj čudni, čarobni doktor koji psuje, vređa, nipodaštava i šokira drskošću svojih ideja i razmišljanja, onda sam ja kao pisac sebe lično najviše ugradio u taj lik i ja bih to sporenje Arona s Aronom mogao nazvati sopstvenim sporenjem sa sobom. Naravno, od tih sedamdesetih i osamdesetih, kad sam se družio s tim čovekom, prošlo je dosta godina i zbili su se neki događaji koji su šokantno potvrdili ono što je taj moj prijatelj tada govorio, a svi koji su ga slušali govorili su da je lud. Primera radi, on je šezdesetih godina prošlog veka na Neuropsihijatrijskoj klinici u Beogradu došao na ideju da od ćelije živoga psa napravi repliku. On nije umeo da to precizno formuliše i da kaže DNK, ali je meni pokazivao neke sveske, šifre, i govorio da je u svakoj ćeliji čovek, iz svakog živog bića kompletno živo biće, i da on to dobro zna, da je to on video. Gde je video - nije hteo da kaže. Verovao je, i to u romanu piše, da čak u pepelu ostaje taj zapis i da se iz pepela čoveka jednog dana može reprodukovati čovek. Danas, dok mi pričamo, hiljade i hiljade žena širom sveta oplođuju se vantelesno i niko u tome ne vidi nikakvo čudo. Svima je to normalno. Ali, kad otvorimo Novi zavet i pročitamo da je Marija vantelesno začela sina, onda se veliki protivnici Boga i zaljubljenici u svog boga koji se zove evolucija, hvataju za glavu i sa prezrenjem odbacuju takvu mogućnost.
U periodu u kome se nalazi, vaš doktor Aron se obraća većini koja je neverujuća. Kao pisac ovog romana, kojoj se čitalačkoj publici vi obraćate danas kroz lik doktora Arona?
- Manjini koja misli. A nikada se nije manje mislilo. Čovek je pred samim vratima sopstvenoga pakla. Spreman je da stvori Frankeštajna, koji će biti jači od njega. Nazirem mu već konture. To su kompjuteri, čipovi, sila tehnike koju stvara čovek i koja počinje da vlada njime i da čak bude pametnija od svoga tvorca. Zastrepeo sam pre nekoliko godina kada je kompjuter pobedio Garija Kasparova, svetskog šampiona u šahu. Kad već tvrdimo da iznad našeg uma nema uma, onda mi poručujemo kosmosu da smo mi bog, sa svim njegovim tvoračkim svojstvima, pa ćemo, eto, da se oprobamo stvarajući svoje frankeštajne. Obaveza i literature i filozofije je da se hrabro upusti u odbranu čoveka od čoveka. Čini mi se da ono što upravo čoveka čini čovekom, nije neuništivo, već da umire sa njim. To je tema kojom se bavim od studentskih dana. Najintimnije, najbolnije o tome razmišljam, i to me uvek najviše muči. Bog muči Ivana Karamazova, i on to priznaje. Čak i kaže: ‘Ima li ga, ili ga nema’. To je pitanje svih pitanja, a ne hoće li Titu otkinuti nogu i šta će biti sa štafetom. Taj moj doktor Aron je imao nesreću da živi u jednom vremenu gde su vrhovne vrednosti bile potpuna negacija svega onoga za čim je on tragao i o čemu je razmišljao.
Ta manjina koja misli i kojoj se ovim romanom obraćate, s godinama je sve manja i manja?
- Ako je neko manjina, to još ne znači ništa. Možda je baš to ona ubedljiva većina. Uvek je zrnce zlata vrednije od vreće pleve. Nisam ja daleko od one vizije doktora Arona da je u početku ceo vidljivi kosmos bio manji od kokošjeg jajeta. Taj vrhovni um, na tu veličinu, sabio je jalove energije - i toplotnu, i gravitacionu, i energiju zračenja, i atomsku energiju - i u jednom trenutku zagrejao ju je do pucanja. Ko ne razmišlja o Bogu i ko nema hrabrosti da razmišlja i o tome ko je, eventualno, i kako stvorio Boga, lično mislim da i ne razmišlja.
A kako vi razmišljate po tom pitanju?
- U meni se bore nada i strah. Nada da ima Boga i strah da ga nema. Zato mi je od svih likova u romanu najbliži doktor Aron. On čak pribavlja dokaze da Boga ima. Pitanje je šta će biti kad umrem, hoće li i te čudotvorne moći mozga da umru, hoće li mi umreti misao. I onda se uplaši. On je ceo život posvetio nadi da vrhovni um postoji, toj avanturi otkrivanja i dokazivanja, da bi se na kraju života uplašio smrti i to na jedan ekstreman način, što nije hteo da sakrije.

Fiktivni i stvarni likovi
- Krenula su već neka nagađanja, pred kojima sam nemoćan. Zovu me i pitaju, da li je doktor Aron taj i taj. Drugi navode neke druge ljude, koje su prepoznali u nekim likovima. Ja mogu samo da kažem da su to likovi iz romana, koje sam ja stvarao. Neka svako prepoznaje koga hoće, a ja prepoznajem samo svoje likove. Zamislite nesreću da niko nikog nije prepoznao i da je to samo neki mrtav lik, koji ne može da izađe iz korica knjige. Ako ne može da izađe iz korica knjige, onda je to katastrofa i za lik i za pisca.

Ceo sadržaj u četiri stiha
- Nemoguće je baviti se pisanjem, a ne ugledati se na Dostojevskog, Tolstoja, Bulgakova, Markesa, na sjajnu plejadu latinoameričkih pisaca, na Crnjanskog ili na Njegoša. Iz Luče sam uzeo četiri stiha koji su moto i sadržaj ‘Doktora Arona’. Možda bi ceo sadržaj ovog mog romana stao samo u jednu onu Njegoševu: ‘Ako zemlja priviđenje nije, duša ljudska jeste besamrtna’

Autor: Dragan Jovićević

02.10.11 Večernje novosti

Što je sredina koja književnost procenjuje manja, a duhovna kriza beznadežnija, to su književni argumenti slabiji, a vanknjiževni jači

Iako ne postoji ozbiljan čovek spreman da prizna kako u književni ukus meša stvari koje sa književnošću nemaju veze, veliki broj ljudi - čak i oni koji ne samo da se smatraju nego ih i smatraju ozbiljnim - to, ipak, čini.
Tako je, nažalost, bilo uvek i svugde.
Što je sredina koja književnost procenjuje manja i provincijalnija, a duhovna kriza u kojoj se nalazi beznadežnija i dublja - to su književni argumenti slabiji, a vanknjiževni jači.
Pre koju godinu, kada je roman “Doktor Aron” Vuka Draškovića izašao iz štampe, na njega se ostrvio izvestan broj ideološki deklarisanih “književnih kritičara”, zamerajući mu - a šta bi drugo - nacionalizam.
Uzimajući u obzir da je reč o ljudima koji ničim drugim do nacionalizmom nisu sposobni da se bave, pa žive ljude koji ne dele njihovu perverziju satanizuju i pljuju, a pokojnike pokušavaju da falsifikuju ne bi li ih na kvarno preveli na svoju stranu - iz njihovih “prikaza” o ovoj knjizi nisam uspeo da zaključim bogzna šta.
Nedavno, međutim, pošto sam knjigu pročitao, zapitao sam se nad ćutnjom dobrog dela književne kritike koji ne slovi kao ideološki ostrašćen.
Ako izuzmemo one koji, nezavisno od knjige i onoga što je u knjizi zapisano, imaju raznorodne rezerve prema autorovom vanknjiževnom delovanju, opet se postavlja pitanje uzroka ćutnje ostalih.
U dobroj meri, razlog leži u specifičnoj vrednosti dela, ništa manje stranoj predrasudi, zbog koje se književno stvaralaštvo ljudi poznatih iz drugih oblasti javnog delovanja, stavlja pod neopravdanu, prećutnu sumnju.
Iako je - za razliku od drugih političara, lekara, pravnika... koji pišu - Vuk Drašković stariji kao književnik nego kao političar - i ne samo da je stariji nego je, pre nego što je političar postao, uz druge knjige, stigao da napiše i najtiražniji roman u istoriji bivše Jugoslavije - to se u ovoj, politikom opsednutoj sredini, ne računa.
Ako je, s obzirom na vreme kada je napisan i objavljen, “Nož” politički najhrabrija Draškovićeva knjiga, “Doktor Aron” je najhrabriji literarno i intelektualno.
Nezavisno od vremena u kom je nastao.
Pa mu ćutnja ovovremene kritike nauditi ne može.

Vladimir Kecmanović

16.01.10 Politika

Opremivši ga veleučenošću, nadnaravnim moćima i gospodskim manirima (gotovo nijednu rečenicu ne izgovara bez psovke), Drašković Arona otprema u zaplet tipičan za „sapunsku operu”: U Srbiju iz Amerike stiže Nik Visper, tu odmila prozvan Nidžo Sufler čiju misteriju dr Aron treba da razreši. Ali, šta je to za onog ko uspeva da reši i zagonetku Velikog praska!
Posle podužeg izbivanja iz srpske književnosti – o kojoj je, u međuvremenu, kao ministar spoljnih poslova brinuo regrutujući u diplomatski kor brojne pisce kojima, pak, nije smetalo što su od njegovih političkih stavova na znatnoj ideološkoj razdaljini – Vuk Drašković je objavio roman „Doktor Aron”, u prvom izdanju od 10.000 primeraka, koji je ubrzo izbio na drugo mesto liste najprodavanijih domaćih knjiga, odmah iza „Vode iz kamena” Ljiljane Habjanović-Đurović. Kolika je to dobit i za književnost?
Arona Todorića, neženju, bez dece, odskora i bez vučjaka, zatičemo na početku romana upravo penzionisanog. Saznajemo da je on neuropsihijatar, da „beži od samoće” i da u svojoj kući svakodnevno prima „svakojake pacijente”. Međutim, ovo nije roman o učmalosti „trećeg doba”, nego o poletnom traganju, na kraju života, za odgovorima na krajnja pitanja: o Bogu, besmrtnosti, duši i njenom blaženstvu. Motor ovog bogotražiteljskog entuzijazma nalazi se u ubeđenju vremešnog lekara duše, u „njegovoj teoriji”, da je blaženstvo duše, „izazvano lekovitim kosmičkim narkoticima”. Ova se pesnička slika o opijatu duše razbokorava potom u metaforu o kvalitetu zagrobnog života. Tu, o doktoru Aronu, Drašković veli: „Kad umre, a oseća, reče, da će umreti uskoro, energiju njegove misli, koja neće umreti, okrepiće najzdravija i večna narkomanija vasione. Zato su mrtvi zdraviji od živih...”
Ustupajući mu ovakav uvid u večnost sa terminologijom o zdravoj narkomaniji, nepresušnoj drogi kosmosa, zdravlju mrtvaca i besmrtnosti misli pod kosmičkim opijatima, Drašković metafizičko preduzeće svog junaka srozava na nivo šarlatanstva.
Aron Todorić, najpozvaniji srpski neuropsihijatar u vreme realsocijalizma, usavršavao se na Univerzitetu u Moskvi u disciplinama neuropsihijatrije i parapsihologije (str. 21). S obzirom na ovu drugu „naučnu” oblast njegove specijalizacije, postaje jasna i njegova dijagnoza narkomanije vasione.
Kad šestorica stalnih Aronovih posetilaca – uglavnom akademici i profesori univerziteta, među kojima i jedan doktor kvantne mehanike (biskup Juraj i vladika Gerasim, ovom zgodom nisu prisutni) – posedaju za sto i počnu da prizivaju duhove, pa im se tu pojavi duh Stefana Dečanskog („Večeras kod Arona, ovi umni ljudi, svi zaljubljenici u zlatni srednji vek srpske carevine, tragali su za imenom i poreklom majstora mađioničara. Čaša je dugo podrhtavala...”), Drašković, a s njim i njegov glavni junak, u nekoliko navrata, njihovu aktivnost nazivaju spiritualističkom, umesto spiritističkom seansom. Ni učeni doktor ni pisac, zainteresovan za njegova naučna dostignuća, ne znaju, dakle, za razliku između spiritizma kao sujevernog verovanja u duhove i spiritualizma kao idealističke filozofije.
Opremivši ga veleučenošću, nadnaravnim moćima („pogledom slika dušu”) i gospodskim manirima (gotovo nijednu rečenicu ne izgovara bez psovke, a omiljene su mu: „J.... te blesavog/blesavu” i „Nabijem te na k....”), Drašković Arona otprema u zaplet tipičan za „sapunsku operu”.
U Srbiju iz Amerike stiže Nik Visper, tu odmila prozvan Nidžo Sufler. Donosi jednu sliku koju je, iako bez crtačkog dara, nacrtao u bunilu, kao pod hipnozom, a na njoj, kao na fotografiji, predstavljena je devojka s mladićem u zagrljaju. Taj mladić nije niko drugi do Sufler, i to u uniformi srpskog vojnika. Sve se to dogodilo davno pre Nidžovog rođenja, posle povlačenja srpske vojske preko Albanije. Ali, misterija nikad ne ide sama! Crtajući ovu sliku u transu, Nidžo je progovorio i srpski. Ostaje, međutim, tajnovito zašto, u direktnom kontaktu sa narkomanijom vasione, Nidžo srpskim jezikom nije obdaren valjano, nego posve traljavo. Ovu omašku neba, pisac štedro koristi za izradu niza leksičkih skečeva u kojima, na primer, mladi Amerikanac umesto glagola brkati upotrebljava glagol drkati i tome slično.
Treba, dakle, razrešiti misteriju Nidža Suflera. Ali, šta je to za onog ko smelo postavlja ne samo pitanje o postojanju Boga, nego i „pitanje svih pitanja”, o onome što je stvorilo Boga, i ko uspeva da reši zagonetku Velikog praska („svemirska kokoška” zagrevala je do tačke pucanja „svemirsko jaje”, u kojem su bile sabijene sve poznate i nepoznate energije sveta). Doktor Aron rešava stvar. Pronađena je devojka sa Suflerovog crteža! I sve se završava veselo, veridbom, pri kojoj verenica „nije ni osetila svoje prstenovanje”.
Eto, to je, na samom vrhu liste najprodavanijih i najčitanijih romana domaćih pisaca, još jedno delo paraliterature.
U „Vremenu”, 1930, Rastko Petrović je objavio tekst „Između Istoka i Zapada”, s podnaslovom „Idejni hašišizam u književnosti”, koji izvrsno dijagnostikuje problem kvazidijagnostikovanja misterije postojanja, što i danas prednjači u srpskoj književnosti. „Misticizam koji sad natapa našu misaonost”, piše Rastko Petrović, jeste „idejni hašišizam u našoj misaonosti, koji uspavljuje i donosi košmare!”
Post scriptum
Za Vuka Draškovića koji je, čak dva puta, igrom slučaja, jedini izbegao pokušaj ubistva od strane režima Slobodana Miloševića, s pravom bi se moglo reći da je i jedini intelektualac u Srbiji koji je od vatrenog nacionaliste evoluirao u demokratu. Na izvestan način, Drašković je personifikacija političke tranzicije u Srbiji. Nažalost, u njegovom poslednjem romanu, nalazi se i nekoliko ideoloških naplavina iz njegovog starog perioda. Dva primera:
Aron kaže da Boga nije osetio ni u jednoj zapadnoevropskoj bogomolji, već samo u Izraelu i u Srbiji, u jednoj minijaturnoj crkvi, takozvanoj Čobanovoj kapeli (str. 200). „Većina Hrvata bila (je) uz ustaše ili u domobranima, a većina hrvatskih Srba u partizanima i za komuniste” (210).

Zlatko Paković

27.12.09 e-novine.com

Temena magijskog kvadrata Vukovih ideologema čine hrišćanstvo, antikomunizam, filosemitizam i ono što bih grubo nazvao veštičarenje. Sve ove ideje krasile su dominantni misaoni tok srpskog nacionalističkog kiča razmahanog tokom devedesetih, posebno na televizijskim kanalima BKTV i Palma i ja sam bio ubeđen da su, ako ne u odumiranju, ono u recesiji i da su našle neku svoju mišju rupicu iz koje neće nikada više na velika vrata ući u naše živote, ali avaj, evo ih uvezane u kožu, zlatotiskaju mi se pred očima i ističu ozbiljnu kandidaturu da postanu Ninov roman godine


Ovaj tekst bih mogao početi, a i završiti, jednostavno: roman Doktor Aron Vuka Draškovića (Srpska reč, 2009) ništa ne valja, a mnogo me mrzi da vam objašnjavam zašto. Ipak, ne činim to, ne samo zato što sam dužan da objašnjavam svoj estetski sud, već zato što knjiga koja je toliko loša nosi u sebi previše zlog semena i pregršt pogrešnih ideja za koje verujem da ih autor uopšte nije svestan, a o čitaocima da ne govorimo. Stoga osećam moralnu obavezu prema onima koji će u nekom trenutku svog života uzeti ovaj roman u ruke, smatram da je moja dužnost da ih upozorim, pa ukoliko me poslušaju uštedeće sebi dragoceno vreme koje bi potrošili čitajući ovaj književni otpad, a ukoliko me ne poslušaju, sretan im put.
Ipak, pre nego što se upustim u pokušaj čivijanja po raštimovanom/pogrešno naštimovanom orkestru novog romana Vuka Draškovića, moram reći reč-dve o pakovanju. Treba biti sujetan do nebesa i tašt preko svake mere da bi se danas knjiga uvezala u kožu. Postoje neka izdanja Svetog pisma, možda poneki primerak Geteovih Sabranih dela iz sredine devetnaestog veka, za izradu čijih korica je moralo da strada neko nevino živinče, nešto je, dakle, moralo biti odrano, da bi se umstvovanja sabrala i sabila u kožni povez, kao u Eolovu mešinu. Čak iako se radi o sintetičkom proizvodu, zlatotisk naslova i bareljef na hrptu i prednjoj korici ističu ovu ambiciju da sve deluje impozantno, da se unapred stekne utisak da je ovo knjiga koja će vam promeniti život i enterijer dnevne sobe. I konačno, kad odmorite oči od zlata s korice, na forzacu, unutrašnjoj strani, dočekaće vas fotografija autora u sepiji. Na jednoj stranici je on, njegovo iskusno lice, izražajan nos i odlučan pogled, a na drugoj stranici otvaraju se nebesa. Sunce se pomalja iza oblaka i obasjava vas dragi čitaoci, budite spremni, konačno se nalazite pred istinom, imajte hrabrosti te počnite sa čitanjem, pošto ste se zadržali dostojanstvenih pet-deset minuta zadubljeni u misli, kontemplirajući o kjaroskuru, Đorđoneu i Venecijanskoj školi, ili možda o tome kako postoji svetlo na kraju tunela - on je tu, Vuk je tu, a vi ste voljni da budete jedno od tri praseta, jedno od sedam jagnjadi, samo da bi mogali da uživate, da udahnete, da se nađete u priči spasiteljskoj koju vam nudi ova knjiga, već na prvi pogled prepoznata kao remek-delo. Jer samo remek dela izgledaju ovako kad ih u ruku uzmeš, samo ona teže toliko, samo se na njima znoj vaših usplahirenih i uzbuđenih ruku tako zadržava.

Doktor Aron je roman životopis istoimenog protagoniste, neuropsihijatra, medijuma, naučnika, profesora univerziteta, Titovog ispisnika, domaćina soarea i kružoka u kome se okuplja cvet, odnosno, cr?me de la cr?me beogradskog intelektualnog i umetničkog života u presudnom času po Jugoslaviju, odnosno neposredno pre i posle smrti Josipa Broza. Činjenica da je Draškoviću kao uzor za stvaranje književnog lika poslužio Vesko Savić ne iskupljuje slabost narativnog toka u kojem se skače s teme na temu, ali ostajući na onome što je još neko od velikih mudraca i boraca za istinu nazvao četiri stuba srpstva. (Oprostite mi što ne znam šta se u ovoj sintagmi piše velikim slovom, pravopis za ovakve stvari prestaje da važi - ovakve sintagme su u izuzeću, nadrastaju pravila, vaspostavljajući ih, amin.) Dakle, temena magijskog kvadrata Vukovih ideologema čine hrišćanstvo, antikomunizam, filosemitizam i ono što bih grubo nazvao veštičarenje. Sve ove ideje krasile su dominantni misaoni tok srpskog nacionalističkog kiča razmahanog tokom devedesetih, posebno na televizijskim kanalima BKTV i Palma i ja sam bio ubeđen da su, ako ne u odumiranju, ono u recesiji i da su našle neku svoju mišju rupicu iz koje neće nikada više na velika vrata ući u naše živote, ali avaj, evo ih uvezane u kožu, zlatotiskaju mi se pred očima i ističu ozbiljnu kandidaturu da postanu Ninov roman godine.
Doktor Aron u ulozi protagoniste objedinjava u svojoj raskalašnoj ličnosti sve ove četiri osobine i poput atomskog jezgra drži na okupu ostale likove u knjizi, od kojih neki zaista nemaju nikakvu funkciju u romanu. Međutim, čak je i autor poput Vuka Draškovića shvatio da bez drame nema romana, odnosno da nije dovoljno što će se nizati epizode u stanu doktora Arona Todorića, već da mora da im doda neki zaplet da bi imalo smisla ispuniti tristotinjak stranica knjige. Zbog toga se, dakle, u romanu pojavljuje Amerikanac Nik Visper, tako lepo, prostački u romanu pokršten u Nidžo Sufler, a pominje se i doktorova velika ljubav Sara oko čega se gradi mala biografska drama. Sve je, kao što vidite, lepo upakovano, a sve to u funkciji pomenuta četiri ideologema kojima nas autor poji i doji.
Antikomunizam je inherentan liku doktora Arona, mada mu nijedna ideološka matrica nije draga. Ipak, kada je reč o Drugom svetskom ratu jezikom naracije govori se samo o stradanjima onih koji su bili u četnicima, dok se partizani i ne pominju. Pored toga insistira se na epopeji iz Prvog svetskog rata, čime se uvodi intertekstualna igra sa Vremenom smrti Dobrice Ćosića, što nikako nije slučajno. Ova aluzivnost Doktora Arona trebalo bi da pored Ćosića pokrije još i Dostojevskog, međutim, bez obzira na slične ideološke matrice Fjodora i Vuka, Rus je nekako, uz dužne ograde, veliki pisac. Insistirajući, dakle, na herojskim pričama iz Velikog rata autor je želeo da zanemari priču o Drugom svetskom ratu koja je, u najmanju ruku, mogla da problematizuje ulogu dobrog dela srpskog naroda u njemu, odnosno voljno priključivanje partizanima, što je Vuku neshvatljivo. Kada je reč o izboru likova iz naroda, o domaćinima Rajčetu i Vojčetu, o Nikovoj budućoj porodici Kosari, Milošu, Vojinu, svi su oni četnički potomoci ili rođaci. O partizanima i njihovom delovanju priča se isključivo i jedino sa nipodaštavanjem. To se najbolje vidi u basni o Košavi.
Hrišćanstvo je povezano za antikomunizmom, ali i sa činjenicom da predstavlja kopču sa ruskom književnom tradicijom, a poglavito sa Dostojevskim, kojoj bi autor romana želeo da pripada. Veliki deo knjige, poput najvažnijih dela ruske književne tradicije, posvećen je potrazi za bogom, odnosno pokušaju davanja plauzibilnog i uverljivog odgovora da Gospod zaista postoji. S druge strane, njegova hrišćanska vizija je krajnje agresivna i zatvorena za druge religije. Hrišćanstvo se čini usavršenim i zbog toga treba svi da mu se priklonimo.Ovaj naizgled atipični mesijanski stav, koji stolećima nije bio karakterističan za istočno hrišćanstvo, u Srbiji se povampirio devedestih sa masovnim krštenjima, slavama i badnjacima na branicima i polubranicima. Upravo taj duh, duh kraja osamdesetih i početka devedestih, trenutak histerije pred rat, pred bitku, nosi ova knjiga i zbog toga je toliko bitno izneti svoj sud o njoj.

Moja omiljena retorička figura iz nacionalizma devedesetih je zvanični srpski filosemitizam. Kombinovan sa floskulama koje su lansirali neki ovdašnji Jevreji o Srbima kao nebeskom narodu i sa potpuno neutemeljenom paralelom o jednakom stradanju oba naroda, ova ljubav je porasla do neslućenih razmera i to je lepo, samo kad bi bilo istinske ljubavi čoveka prema čoveku. Naime, u svakom antisemitizmu postoje dva problema: prvi je spremnost na radikalno nasilje izraženo u prefiksu ove kovanice. Međutim, drugi deo je mnogo opasniji jer podrazumeva jednu teorijsku misao provedenu u praksi. To je misao o rasnoj podeli čovečanstva koja, bez obzira na prefiks ljubavi ili mržnje, vodi ne baš veselom kraju. Interesantno je da je ovo najbolje pokazao Sander Gilman, istoričar medicine koji je istraživao „naučni“, „medicinski“ antisemitizam, a svoje demaskiranje pogubnog filosemitizma je dao na primeru istraživanja o tome ko su najpametniji stanovnici Sjedinjenih država. Svako predubeđenje o rasi, bilo ono pozitivno ili negativno, vodi u rasizam. Filosemitizam Doktora Arona, koji nosi izrazito jevrejsko ime, ime Mojsijevog brata, dobija zabrinjavajuću formu u sadističkom uživanju u izraelskim vojnim pobedama. Ipak se, je l’ te, radi o muslimanima.
Ono što sam nazvao veštičarenjem odnosi se na sklonost ka okultnom, misticizmu, teozofiji i sličnim stvarima. Doktor Aron je medijum i njegova istraživanja iz oblasti parapsihologije su ga navodno dovela do određenih saznanja koja potom koristi da bi spojio mladog američkog marinca sa devojkom koja iz prve, posle razmene tri replike, pristaje da se uda za Nika. Devedesetih su na svakom od televizijskih kanala vladali medijumi. Moj omiljeni bio je Ljubiša Trgovčević koji je imao svoju emisiju na TV Politika (u Draškovićevom romanu se ova medijska kuća zove Otadžbina, nimalo čudno). Kako god, spajajući sve ono što se činilo retrogradnim i raspadajućim u društvu koje se „okrenulo Evropi“, Drašković je na najplastičniji mogući način uspeo da nam pokaže gde se tačno nalazimo.
Možda će se nekom činiti da je ovo eksces, da jedna ovakva knjiga predstavlja izuzetak, ali nemojmo potcenjivati uticaj kulture (nadgradnja) na društvo i proizvodnju (baza). Knjige možda nemaju tu moć da menjaju društvo, ali svakako formiraju pogled na svet istovremeno odražavajući ono što je Gramši nazivao dominantom, odnosno dominantnim pogledom na svet. U ovim međudelovanjima krije se cezura u savremenosti u kojoj se nalazimo. To je rupa iz koje se teško vadi, a s ovakvim romanesknim pokušajima, moći ćemo napolje samo sa bojnim pokličima. Jer, ukoliko se dobro sećate, posle uspešne indoktrinacije srpstvom tokom prvih pet godina vladavine Slobodana Miloševića (1987-1992) usledili su pljačkaški ratovi za „jugoslovensko nasleđe“. Ako je suditi po autoru Doktora Arona, na tom planu nije još sve kazano.

Vladimir Arsenić