Via Romana

05.10.12

Vuk Drašković o svom novom hit romanu „Via romana“

Aleksandar Nikolić

Kontroverzni srpski književnik i političar Vuk Drašković, čiji je najnoviji roman „Via Romana“ rasprodat za manje od nedelju dana, za „Blic“ govori o tome zašto misli da su dobre knjige one koje, poput istorijske čitanke, obrazuju čitaoce, otkriva kada su ljudi u Srbiji izgubili snove, kao i to gde je nestala hrabrost i odgovornost naše društvene elite...

- Naš nobelovac Ivo Andrić rekao je da literatura ne postoji izvan života. Zadatak dobrog pisca je da iznenađuje čitaoce njima poznatim sadržajem. Od takvih nazora ne odustajem dok pišem uprkos stavovima nekih cenjenih književnih kritičara da su najbolje one knjige koje su lepo napisane, ali nemaju sadržaj, radnju, i ne mogu se prepričavati nakon čitanja. Na takav postmoderni okvir u savremenoj književnosti nikada nisam pristao. Važno mi je da ljudi koji čitaju moje knjige razumeju istorijske okolnosti kroz koje se glavna priča proteže. Biće onih koji će svakako prepoznati autobiografske momente, ali s piscima nikada ne znate šta tačno prenose iz svog života u knjige, a gde se samo naslanjaju na iskustvo.

Vaša nova knjiga bavi se različitim istorijskim razdobljima. Šta ih suštinski povezuje?

- „Via Romana“ je, između ostalog, roman o usponu, najsrećnijem dobu i krvavom slomu Jugoslavije. U traganju za uzrocima ubistva Jugoslavije, u knjigu sam uveo komentatora sa istorijske distance od nekoliko vekova koji je takođe rođen i odrastao na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Ako se sa daljine bolje vidi, onda je Arslan beg u prilici da otkrije mnoge istine koje glavni pripovedač u knjizi, nesrećni Božidar, nije uspeo. Većina ljudi koji su živeli u Jugoslaviji ne ume da objasni uzroke razarajućeg sloma te velike i divne države, jedine u Evropi posle Drugog svetskog rata koja se raspala u krvi. Arslan beg ju je video kao hidru kojoj je „crkva“ u Moskvi, a čanak iz kojeg se hrani na zapadu. Zahvaljujući tom raspeću, fatalni kraj Jugoslavije bio je neminovan kada se „crkva“ u Moskvi raspala i kada je zapad prestao da finansira njeno opstajanje van Varšavskog pakta. U momentu kada je nestao Varšavski pakt, strateški je Jugoslavija morala da se u potpunosti okrene zapadu.

Čini se da se posle dvadeset godina Srbija nalazi na istom raspeću?

- Mi smo mala država. Kavez „bantustan“, koji sam opisao u romanu. Niko se neće takmičiti u ulaganju u Srbiju, koja je jedina od svih republika bivše Jugoslavije imala državotvorno pamćenje i koja je najveću slavu i pogrom doživela na početku 20. veka u dva balkanska i Prvom svetskom ratu. U ta tri rata, Srbija je imala za saveznike najznačajnije zemlje zapada i carsku Rusiju do boljševičkog prevrata. Takva Srbija je doživela da je boljševici i apartčici posle raspada Jugoslavije zasene kvazinacionalizmom i iznova je izmeste iz društva u kojem je uvek civilizacijski pripadala. Tim fatalnim propuštenim šansama za početak normalnog života suštinski se bavi roman „Via Romana“.

Knjigu zvršvate pesimistično. Da li je u Srbiji moguć neki kopernikanski obrt?

- Srbiji je potreban ozbiljan politički vizionar kao što je to u Turskoj bio Mustafa Kemal Ataturk. Da učini nešto za budućnost svojih sunarodnika, a ne samo za svoj politički marketing. U Srbiji ljude ne pamte šta je juče bilo i, što je najopasnije, ostali su bez nade. Zapleli smo se u sopstvenim mitovima da su nam na zapadu istorijski dušmani koji su nam oteli sveto Kosovo i da se moramo okrenuti „majci“ Rusiji, Iranu, nesvrstanima. San više stotina ljudi koji su bili na ulicama 5. oktobra 2000. godine o životu u modernoj, normalnoj, zdravoj Srbiji srušen je 6. oktobra paktom novih vlasti s Miloševićevim simbolima terorističkog režima.

Šta možemo očekivati od novih vlasti?

- Nije realno očekivati od ljudi koji su bili na vlasti devedesetih godina prošlog veka da povuku poteze koje nijedna demokratska vlast posle 5. oktobra nije učinila. Tragično je što će Ustavni sud Srbije, ovakav kakav je, ocenjivati dogovor Beograda s vlastima na Kosovu. Jer će se sudije zagledati u preambulu Ustava i oceniti da su svi dogovori neustavni. Neće se setiti onoga što se uči na prvoj godini pravnog fakulteta: da obavezuje samo ona pravna norma čija se naredba može ispuniti. Neće postaviti suštinsko pitanje - kako poštovati preambulu koja kaže da je Kosovo pokrajina Srbije kada je država Srbija proterana s Kosova, i to međunarodnim sporazumima koje je potpisala.

20.10.12 e-novine.com

Francuski novinari su, čini mi se, devedesete godine Draškovića opisali kao mešavinu Raspućina i propale rok zvezde. Na žalost, on nije odmakao dalje od toga. Istina, deluje uljudnije i preokrenutije, na korici knjige čak i preplanulo, kao da je zajedno sa Čedomirom netom sišao sa Akonkagve, ili stigao sa Santorinija, ali suština je ostala ista svih ovih godina. Zove se taština praznine
„Progledao sam, prohodao, progovorio i sudario se sa životom i vasionom u selu Jasenovo, sakrivenom od sveta i neba, a u centru samom nesreće i ljudske patnje.“ (Via Romana, 6)
Čovek nekim stvarima jednostavno ne može da odoli. Naime, koliko ozbiljno možete da shvatite književnog junaka ako se on sudara sa životom i vasionom? Kako izgleda taj sudar? Kako se on izvodi, bočno, frontalno ili, božemesačuvajisakloni, otpozadi? Šta je smisao ove metafore, ako ne da nasmeje čitaoca, a svi znamo, poznajući diskurs iz kojeg ovakve metafore dolaze - a koji bi trebalo nazvati jebaćemo-se-još-diskurs (courtesy of Tomislav Marković) - svi, dakle, znamo da je taj govor smrtno ozbiljan, s naglaskom na smrtno. Ova lažna epika, ova gizdava i prazna wannabe uzvišenost koju pokušava da imitira retorika citirane rečenice, potpuno je obuzeta sobom i svojom ispraznošću, a ubeđena je da pripada sferi književnosti, iako je u stvari samozaljubljeni amaterizam. I to je glavni problem kako nove knjige Vuka Draškovića iz koje je preuzet citat, tako i svih drugih njegovih knjiga, od kojih su neke bivale opasno oruđe u bujajućem nacionalizmu osamdesetih, delom zaslugom samog autora, a delom upravo nasedanjem na varku da se radi o književnosti, a o njoj se, da ponovim, u pitanju Vuka Draškovića nikada nije radilo.
Pogledajte koliko besmislica se nalazi u nastavku rečenice, kako čovek koji umišlja da je pisac - rekoše neki od govornika na promociji u Narodnom pozorištu da je Via Romana uporediva sa Andrićem i Dostojevskim, rekoše i ne pocrveneše - kako, dakle, narator opisuje selo Jasenovo koje je istovremeno i nevidljivo, a opet u centru samom (o inverziji kao retoričkoj figuri u književnom i političkom govoru Vuka Draškovića ima materijala za ogroman a besmislen doktorat) nesreće i ljudske patnje. Ako upotrebimo apstraktne imenice „nesreća“ i „patnja“ i pri tome jednoj od njih dodamo atribut ljudska, što znači da jednako pripada svim ljudima i ženama, kako onda Jasenovo može da bude i sakriveno od sveta koji čine ljudi. Da ne govorimo da su nesretno Jasenovo sve vojske do Drugog svetskog rata zaobilazile, ali kad je došlo do bratoubilačkog rata među Srbima i onima koji su Srbi ali to ne znaju, a takvih ima brat bratu i sestri jedno 50 miliona (gruba procena - u zbiru su Srbi iz sva četiri ćoška sveta, Bošnjaci i Turci iz Turske), onda se Jasenovo našlo svim vojskama usput i postalo je ogledno dobro za opštepoznatu srpsku istorijsku dramu, oprostite tragediju, koju Draškoviću Vuče izvodi evo već dobrih tridesetak godina i čovek se očigledno nije umorio. A kako da se i umori kada broj gledalaca i slušalaca, u zavisnosti od medijuma u kojem se tragedija izvodi, neprekidno raste, čak i onda kada pomislite da pada, pa čak i onda kad pomislite da se onemanshow preokrenuo. Jok, more! Obrni okreni, očedi i preokreni, broj slušalaca i verujućih u istorijske istine Vuka Draškovića je sve veći i veći.
Kako onda shvatiti jaz, razdor, zjap između dramatis personae koja tragičku predstavu izvodi i zoona politikona koji se toj predstavi suprotstavlja i priziva srpskog Šarla de Gola te govori stvari koje u nekoj realpolitici deluju koliko toliko smisleno. Preformulisaću. Kako shvatiti činjenicu da kao „pisac“ utičete na stvaranje jednog mišljenja potpuno pretpolitičkog, lišenog svakog pragmatizma, a kao političar pokušavate to mišljenje da opovrgnete? Da li postoje dva Vuka Draškovića? I kojem se više veruje? Zbog čega Vuk Drašković kad piše svoje „romane“ pali ljude u jednom pravcu, za koje kao političar smatra da su krajnje pogrešni, odnosno da su neprofitabilni, čak i suicidalni. Jako neobična situacija koja zahteva, čini mi se, grupnog terapeuta, posebno stoga što Vuk Drašković pisac, kroz naratora kojem se pripovedanje prepušta, ne koristi ništa drugo osim opštih mesta, najbanalnijih i najizanđalijih floskula srpskog nacionalizma koje uvija u ljubav i poštovanje prema susedima muslimanima. Lepo je i hrišćanski voleti svoje susede inoverce, ali narator/protagonista je duboko uveren da su muslimani u Bosni, u stvari, samo poturčeni Srbi, u to ga uverava i povest Sirotog Božidara odnosno Arslan-bega, kao i povest o Mehmed paši Sokoloviću. Ta priča o Srbima kao narodu najstarijem i najvažnijem za napredak carevine nije ništa drugo nego klasična kafanska nacionalistička priča, toliko puta ispričana u Politikinim feljtonima, a sada samo upakovana u celofan pseudoknjiževne obrade. Vuk Drašković istoriju tumači epski paušalno, ne postavljajući pitanja, stvari su odista u njegovom svetu jednostavne, crno-bele. Na primer, floskula o tome da je za rat u Bosni kriv i Ustav SFRJ iz 1974. koji je bosanske muslimane uzdigao na nivo nacije. Koliko puta treba da čujemo tu teoriju zavere? Koliko puta treba to blebetanje da se ponovi dok zlikovci koji su pokolje činili i dalje slobodno šetaju Beogradom i ostalim srbijanskim gradovima?
Zbog čega je Vuk Drašković kormilo pripovedanja prepustio Damjanu Čavki, lekaru, piscu amateru, patrioti koji ni u jednom trenutku ne odbija saradnju sa Službom, iako je književna motivacija da mu se Služba uopšte obrati da im postane doušnik dosta tanka? Objašnjenje za ovu narativnu strategiju nalazi se u liku Maksima Kozbaše, koji, gle čuda, čuda velikoga, mili bože, neodoljivo podseća na autora romana, odnosno na njegovu zoon politikon inkarnaciju. Jedina razlika je u tome što nesretni Maksim gine u atentatu u Sićevačkoj klisuri. Sve ostalo je manje više isto, samo što su greške, afere i korupcija koja su obeležile vladavinu SPO Beogradom potpuno prećutani, uostalom kao i uloga ostalih opozicionih lidera u obaranju Miloševića. Sve je to Vuk sam učinio, a ostali su nazvani šarolikom koalicijom koju je okupio Maksim Kozbaša. Narativ Via Romane, dakle, ima svoju apotetičku svrhu, a Damjan Čavka je pozvan samo tu da posvedoči pravednom životu Maksima Kozbaše. Tako se pseudoroman polako pretvara u hagiografiju i, čak i ako nije od početka tako planirano, u jednu narcisoidnu strukturu, beatifikacijski i sanktifikacijski tekst čija je svrha da svi vidimo ko je najveći mučenik u Srbiji. Jer to je ono što obeležava Vuka Draškovića u obe svoje uloge koje jednako bezuspešno igra, to je njihov zajednički imenitelj - on želi da postane mučenik, martir i da kao takav ostane zabeležen u istoriji. Ako me zdrav razum ne izdaje, mučenici su osuđeni na neuspeh, oni su unapred već izgubili bitku i stoga nije ni čudo što je sledeći ovu svoju želju Vuk Drašković omanuo i kao pisac i kao političar. On može da izazove određenu vrstu simpatija kod određenog broja ljudi koji srazmerno nije mali, ali suštinski on ne može da učini ništa veliko i nikada i neće. A najveća njegova žal je što verovatno nikada neće postati mučenik u punom smislu reči, pa je stoga rešio da tu svoju želju iživi u pisaniju koje on naziva romanom. Neće biti ni prvi ni poslednji koji je mrčio hartiju.
Francuski novinari su, čini mi se, devedesete godine Draškovića opisali kao mešavinu Raspućina i propale rok zvezde. Na žalost, on nije odmakao dalje od toga. Istina, deluje uljudnije i preokrenutije, na korici knjige čak i preplanulo, kao da je zajedno sa Čedomirom netom sišao sa Akonkagve, ili stigao sa Santorinija, ali suština je ostala ista svih ovih godina. Zove se taština praznine.

Vladimir Arsenić