Dom i ostrvo ili instrument jezika

dnoj knjizi višestruko nagrađivanog ruskog autora, čiji se književni opus često dovodio u vezu sa prepoznatljivim glasovima Nabokova i Eka, Reči i Bića koegzistiraju i neprimetno prelaze jedno u drugo stvarajući kompilaciju tekstova o piščevom životu, uspomenama na porodicu, prijatelje i naučnike, ali i o teškim sećanjima na najtragičnije dane života pod opsadom Lenjingrada, koje dopunjuju promišljanja o moći jezika, govora i reči, i tako oblikuju neponovljivi komad o tokovima Istorije.
Pretendujući da bude autentičan, autor ove tekstove imenuje kao non-fiction iskušavajući čitaoca da se zapita o njihovoj verodostojnosti, jer oni predstavljaju upravo ono što su za pisca i Život i Priča – jedna velika Neizvesnost i „zagonetka smisla“.
Segmenti ove knjige pojavljivali su se u različitim vremenima i različitim uslovima; neki od njih ranije nisu uopšte zabeleženi jer su vodili „slobodne usmene egzistencije“. Povezujući ih pod jednim naslovom – Dom i ostrvo ili Instrument jezika, pisac je osetio da ova „mala kolekcija nije bez unutrašnje dramaturgije“.
Uokvirena pričom o Puškinskom domu na čijem čelu je bio naučnik svetskog glasa – Dmitrij Sergejevič Lihačov, zahvaljujući čijim intervencijama kod tadašnjih vlasti Puškinski dom postaje Dom i Ostrvo, oaza stvaralačke atmosfere, ova knjiga napisana je kao autentična autobiografija i priča o unutrašnjoj drami Duše, ali i kao poetički dnevnik koji svedoči o tome da „granica između čoveka i teksta nije toliko jaka kao što se ponekad može činiti“.