Dugačko pismo koje nije stiglo do primaoca

siroče, ostala je živa posle građanskog rata, s njegovim pogromima i gladi, saradnica Kominterne i žena jugoslovenskog politemigranta Ozrena, koji je poginuo u Titovim mučilaštvima. Ostala je i književnica Radvoljina koja je pisala i prevodila ono što je predstavljalo »buku vremena« sa svim nanosima i večnim. Ostao je lik niske, lepe i hrabre žene, koja je živo osećala i mislila, i zato se ostvarivala u prekrasnom i žestokom svetu ideala i u njegovom razaranju, nikad zadovoljna pukom svakodnevnošću postojanja i pustih želja.
Pogledajte heroje i ličnosti njenog života i knjiga (što je neodoljivo): Fučik i Kozaković idealisti i krvnici Kominterne, činovnici Sovpisa i uski krug liberala šezdesetih, izviđači-antifašisti i komnomenklatura celog soclagera, najbolji jugoslovenski i istočnoevropski pisci – svi oni ostaju u našem ne obavezno samo zahvalnom sećanju, upravo zato što je Ida LJitvakova svedočila o njima i o sebi pred onima koji ostaju da žive u XXI veku. Da bi shvatili i videli njenim očima, kako je uspelo to o čemu mnogi, kao i pre, samo maštaju – mir i volja, blagostanje i dug život. I kakvu cenu za to treba svakodnevno plaćati, ne u novcu, da se ne bi izgubilo ono ljudsko iskustvo strasne uključenosti u uređenje sveta, koji su nam zaveštali odlazeći ljudi XX veka. Ida Markovna je u punom značenju reči bila s njim od iste krvi, koja je u njoj pulsirala skoro punih 90 godina radai shvatanja svog duga.
Da ne izgubimo iščezavajuću, ali još živu nit vremena (zajedno sa svim opterećenjem prošlosti i užurbanošću sadašnjosti) evo zaloga, koji nam ostavljaju prethodnici, ti, koje ćemo uvek pamtiti kao one koji nam nisu podarili samo biološko postojanje, već i snažni impuls za traženjem smisla i shvatanja života. Ida Markovna za nas ostaje upravo takav čovek.
V.M. Gefter