Džonijev solo

05.07.05 Blic

Damjanovićevi junaci su umetnici pod maskama vašarskih opsenara i klovnova. Njihovi ulični nastupi pomućuju granicu između stvarnosti i (njene) predstave, otkrivajući atmosferu i mehanizme pozorišta (apsurda) u „običnom životu“. Kao u otelovljenim negacijama mita o mimezi („romani su tesni da obuhvate..., i ono banalno i vidljivo, a kamoli unutrašnje i skriveno“), u njima se književnost suprotstavlja (društvenoj, političkoj, istorijskoj) stvarnosti, ali ne kao (uzvišena) laž (banalnoj) istini, već kao „nebo zemlji“ („Pred kišu“): kao što se iza umetničkog dela često krije poražavajuća svakodnevica („Mocart“, „Dirigent“), tako je i realnost, ponekad, previše opskurna za priču („Ma ko to bio“, „Deveta“). U skučenom prostoru teme zadate „intertekstualnom igrom“ (sa Vitmanom, Kortasarom ili „Knjigom postanja“), junacima upravo maska, dotadašnji znak sveljudskog metafizičkog poraza, omogućava (očuđenu) spoznaju „sintetike“ u umetnosti i propadanja sveta („Prevedena priča“), kao i egzistencijalni izlaz iz inercije (teorije) pomoću improvizacije, iz marionetskog mrtvila pomoću klovnovske pobune.
Posredno kritikujući opšte mesto („bljutavštinu“) o autorovom odnosu prema junacima kao svojim šizofrenim naličjima, Damjanović se, sa jedne strane, u „lavirintima teksta“, poigrava sa identitetima stvarnih i fiktivnih učesnika u stvaralačkom procesu (pisca, čitaoca; naratora, junaka), a sa druge, razdvaja umetnikovu ličnost na onog koji nastupa (stvara) i na onog koji zarađuje („Džonijev solo“, „Ma ko to bio“). Preslikavajući istovremenu poraženost i pobedu junaka („Nikad se ništa zaista ne gubi“) na kompoziciju zbirke, on ulančava pripovetke u poluroman, a nemoć umetnosti da podražava (menja) stvarnost pretvara u poetičku misiju beskorisnog, ali ne i beznačajnog, suprotstavljanja apsurdu i besmislu.

Vesna Trijic