01.01.00
Vecernje novosti
13.01.2001.
"SANCOVA VERZIJA", ROMAN RATOMIRA DAMJANOVICA U IZDANJU SKZ-a
LITERATURA tece krvlju Ratomira (Raleta) Damjanovica. U romanu "Sancova verzija" otrov te krvi "pusi" se na mnogim stranicama: neke
podize u oblake poezije, druge rascinja kao maglu pijanstva, trece baca u blato kao mutljag i opsenu.
Na terenu fabule sve je tu jednostavno: Stefan, koga je baba, dok je bio beba, zatvarala u kacu da bi okoncavala seoske poslove, u zivotu iz tog zatvorenog prostora buja u zanesenjastvo pozoristarijuma, zivi izmedju vecnih Jaga i Hamleta, Don Kihota i Sanca Panse u sebi, jednacen sa piscem i mesan sa njim. Obreo se u velikom prestonom pozoristu, drugovao s pozorisnim bardom ciji se zivot potopio u alkoholu i zavrsio u legendama zaljubio se u glavnu glumicu Hrvaticu, koja ce kad pobegne zbog rata 92. godine u NJujork, otkriti da je Srpkinja. Stefan ce neznajuci za sve to, kao sufler u jednom trenutku neplanirano iskociti na scenu i odigrati svoju zivotnu ulogu u nekom opozicionom komadu. Zbog toga ce ga oterati u rat, posle koga ce nestati u NJujorku u uzaludnoj potrazi za svojom velikom ljubavi i, po povratku u zemlju, zagubiti se i moru halucinogenih, preopsirnih i nepotrebnih zavrsnih stranica ovoga romana.
Ali fabula je ovde gotovo konvencija. Roman je krcat zanosima, pozorisnim replikama i simbolima, jednim zivotom koji je literatura i jednom literaturom koja je opsesija. Ovo je knjiga u kojoj sve buja, a asocijativna polja nemaju granice. Lirska raspolozenja vidovito i okato nadahunta, zakorovljuju pricu. Tragovi pozorisnog, jedan vokabular lirskog, cesto vidovit, vodi vas kroz ovu knjigu, svu potopljenu u zar opsenjene leksicke ekvilibristike u magnetnom krugu Talijinih podruma i odjeka, pa se kroz nju ide bez teskoca i s nekim zaraznim citalackim zadovoljstvom i osecanjem bojazni da ce pisac zalutati i da na pravi romaneskni put nece nikako izaci. A pisac ide i taj otrov literaturom lagano ulazi i potapa i vas.
Procitajte ovu knjigu. Dovoljno je luda da vas priveze za sebe i toliko neobuzdana da ne ume da se zaustaavi kad mora i zagrcne sobom kad treba.
Dragoljub STOJADINOVIC
Glas javnosti
26.12.1999.
Ratomir Damjanović, pesnik, književnik
U ćutanju nije sigurnost
Nedavno se u Maloj biblioteci SKZ-a pojavila knjiga "Sančova verzija "Ratomira Rala Damjanovića. Do sada je Rale Damjanović pored knjige eseja " Slovo o jeziku - kaži srpski da te ceo svet razume " i "Govor pesme", objavio zbirku pripovedaka "Komemoracija ", zatim "Novogodišnja noć" i 1995. godine roman "Zgad".
Moglo se reći da je roman "Zgad" možda najbolji roman o 1968. godini, ali to je nezasluženo ostalo nezapaženo. Uostalom, pravi prosuditelj, vreme, pokazaće koliko su u pravu oni koji u vrsnom recitatoru ne prepoznaju i pisca, sjajnog poznavaoca jezika poezije.
Zašto "Sančova verzija ", a ne Don Kihotova ?- Reč je o junaku koji je svestan svojih iluzija. On se tokom romana transformiše - od Don Kihota postaje Sančo i podnosi poseban račun o sebi i svojim iluzijama. Kod Servantesovog "Don Kihota" Don Kihot se nikad ne otrežnjuje, iako znamo da je njegovo drugo ja Sanče. Kod mene je to potpuni zanos, potpuna odanost poeziji, umetnosti, ali istovremeno junak sagledava šta se stvarno događa, šta se događa sa umetnikom u ovoj stvarnosti.
Vaš roman "Zgad" je priča o 68. Da li je pisac dužan da ispriča priču o svom vremenu ?- Meni ne treba istorijska distanca o događajima poput ovih u poslednjih 10 godina. Ja tu istoriju, tu stvarnost, propuštam kroz svoju dušu. I u neku ruku osećam se kao Sančo Panso koji na magarcu juriša na vetrenjače, dakle u bitno nepovoljnijem položaju nego Don Kihot. Pisac mora da sagledava svoje vreme post festum ili u tom trenutku, to zavisi od njega, njegovih potreba, njegovih mogućnosti. Ispitivati svoje vreme sadašnje i prošlo - to je imperativ.
Vaš roman "Zgad" ostao je nekako neprimećen.- Taj roman je ostao izvan domašaja publike i ja verujem da tek čeka svoje čitaoce jer sam ga napisao kao učesnik. "Studengrad " Dragana Lakićevića je odličan roman na tu temu i dokumentarna proza "Ispljuvak pun krvi " Živojina Pavlovića. Moj roman je drugačiji jer ga pokreće sumnja. Počinje u sumnji, traje kroz sumnju i završava se sumnjom. Sumnja u sve, u prijateljstvo, istorijsko vreme, sopstveno književno delo. Ja mislim da je sumnja neophodna. Ne smemo biti toliko naivni i infantilni da bezrezervno prihvatamo ono što nam se događa.
U čemu je razlika između Vašeg prvog i drugog romana?- U romanu "Zgad" zgad je bolest , a u Sančovoj verziji je reč o nečem drugom. O konkretnoj stvarnosti, ratu koji određuje živote junaka.
Sve u svemu, samo nesreća.- Ja ne znam da pišem srećne priče. Toliko je nesreće oko nas, toliko je tu na našim prostorima izazvano nesreće da čoveku ostaje samo da krikne. Zgad je svuda, u nama i oko nas, u nebesima, do NJegovih sputa i nozdrva. Apokalipsu čovek u svojim naivnim predstavama doživljava kao filmski spektakl, kao prepolovljavanje crkve, sinagoge, džamije, ali nije tako. Mi tu apokalipsu živimo.
Neki kritičari Vam pripisuju "ruženje naroda "?- Stanište apokaliptične erozije je pojedinac i kad počne da se širi onda je to apokalipsa. Sve ostalo je moralna erozija. Jedan kritičar jeste rekao da koristi svog junaka da bi optužio svoj narod. Naša nesreća je u tome što postoje samo izdajnici i oni koji to nisu. Uvek pogrešna podela. Onaj ko se suočava obavezno pripada izdajnicima. Tako je to kod nas. Naša slika sveta je lažna.
Odnosi li se to i na književnost ?- Recimo. Mi imamo i lažnu književnu sliku sveta. U njoj dominiraju razne šećerleme. Ne mislim, takođe, da je naša književnost najbolja, ali znam da je naša književnost izraz tragičnog osećanja života. I to je njen najverniji izraz. Najautentičniji! I znam da samo onaj ko peva u nesreći najlepše neva.
Svi Vaši junaci su umetnici. U poslednjem romanu prepoznaćemo jednu poznatu glumicu koja je napustila ove prostore, jednog velikog glumca.- Mislim da je umetnik dvostruko kažnjen. Jer, za umetnika nema srećnog društva i srećnog dana. Kažnjen je talentom i sumnjom. Osim toga, i dubokim nerazumevanjem sa sredinom, sa ljudima. Tu sam našao svoje književno polje. Kao što neko nađe selo, religiju , istoriju.
Umetnike kažnjavaju i ćutanjem? Smatrate li da se i Vama kao piscu to događa?- Da, dešava mi se. Imam to iskustvo. Svoju spisateljsku karijeru počeo sam tekstom "Metodologija ćutanja " i mislim da je veliki rizik govoriti.
Zar nije veći ćutati?- Ne mislim da je u ćutanju sigurnost. Ali veliki je rizik govoriti. Mnogi govore i mnogo govore, glupo govore u pragmatične svrhe. To je galimatijas, opšta graja. I zato, biram ćutanje, govoreći kroz literaturu.
O. Đurđević
01.01.00
Politika
24.06.2000.
Na Servantesovom tragu: Ratomir Rale Damjanović
Praotac zabludelih duhova
Ljubavna antiratna priča u kojoj stradaju potpuno nevini ljudi. - Jurišanje na vetrenjače je svojstveno ne samo umetničkom biću, nego ljudskoj prirodi uopšte
Ratomir Rale Damjanović (1945), pripovedač, romanopisac, esejista, antologičar, autor zbirki priča "Komemoracija" (1993), "Novogodišnja noć" (1997); romana "Zgad" (1995); knjiga eseja "Govori srpski da te ceo svet razume" (1990-2000. - tri izdanja), "Govor pesme" (1997); antologija "Hilandarski pisci" i (sa S. Ćosić i N. Tomićem) "SERBIA - srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora", svojim novim romanom "Sančova verzija", koji je objavila Srpska književna zadruga, ušao je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Roman je veoma pozitivno ocenila i književna kritika i čitalačka publika. Glavni junak romana "Sančova verzija", Stefan Krilović, sufler u Nacionalnom pozorištu u Beogradu, istinski je zaljubljenik u pozorište i glumu, jer "daske koje život znače nude iluziju lepšeg i boljeg sveta od onoga u kojem svakodnevno živimo. Bežeći od stvarnosti u pozorište, sufler (neostvareni glumac) vrlo često sopstvenu ličnost transformiše u lik sa scene, gubeći, na donkihotski način, jednu po jednu životnu bitku. Servantesov junak, Don Kihot, vitez tužnoga lika, praotac je svih zabludelih duhova života i literature, u koje spadaju i čitaoci, jer umesto da trguju nekretninama, oni prebiraju po knjigama.
Sve počinje u maju 1992. godine, u letnjoj bašti beogradskog restorana "Poslednja šansa". To je godina kada na ovim našim prostorima započinje još jedan rat. "Sančova verzija" je, ipak, ljubavni roman, a ne roman o ratu?
- To je pre svega ljubavni roman. Ljubavni antiratni roman, mada ne volim tu hibridnu odrednicu. Problem odnosa idealnog i stvarnog, filosofski i politički sloj romana, sve je u funkciji ljubavne priče u kojoj se ističe da ljudi stradaju potpuno nevini, i da stradaju najneviniji ljudi na svetu: umetnici. Pisanje je za mene svojevrstan egzil i izlaz iz ovog savremenog pandemonijuma: hteo sam da usred velike tragedije napišem himnu ljubavi. U drugom planu je ljubav prema umetnosti. Osim toga, tu je i ljubav "Pisca", jednog od junaka romana. "Dulsi, volim te više nego što pisac sme da voli svoju junakinju", kaže on.
Moć umetnosti
? Junaci romana su opijeni pozorištem i zaraženi knjigama, boluju od bolesti kojoj nema leka. Jurišanje na vetrenjače je svojstveno umetnicima?
- U Sančovoj ispovesti je iskazano takvo shvatanje. Problem Stefana Krilovića je u tome što on istinski veruje u konačnu moć umetnosti. Raskorak sa stvarnošću ga stalno baca u nevolje i podstiče njegov dualizam, ali on počinje da se menja tek kad darnu u njegovu ljubav. Tokom drame sančovsko u njemu raste, hoće da se oslobodi donkihotskog, ali ne može. Don Kihot je univerzalan. Jurišanje na vetrenjače je svojstveno ne samo u umetničkom biću nego ljudskoj prirodi uopšte.
? U romanu se neprestano mešaju zbilja i igra, život i pozorište ("Ja imam svoju stvarnost u kojoj hleb nije hleb, nego grad koji miriše na hleb"). Da li je umetnost važnija od života?
- Za mog junaka jeste. Pred čitaocem je neka "viša stvarnost" koja se ostvaruje zahvaljujući junakovom doživljavanju sebe u kontekstu svojih umetničkih vizija i ostvarenja. Stefan Krilović glumi svoj život. On bi igrao svoj život u bilo kojoj realnosti, jer je njegova predanost umetnosti potpuna. Dakle, umetnost nije estetsko pitanje, nego egzistencijalno. Život je umetnički čin. Njegov život je u ovoj ratnoj stvarnosti tragikomedija.
? Moć umetnosti kažete u romanu, nije ništa prema razornoj moći rata i straha?
- Rat je podloga koja priči daje obrise realnosti i uverljivosti. U stalnoj igri "Pisac" ubeđuje čitaoca da su u pitanju samo likovi iz literature i mašte, izmišljanje i igra, a ne stvarnost. "Pisac" se multiplicira, priznaje da izmišlja likove i scene samo da bi izveo "literarno" očišćenje svoje glave, ali čitalac dobro zna da ga pisac obmanjuje. Prepoznavanjem svoje stvarnosti sve dublje se upliće u priču. Pojačava se ta ideja o nemoći umetnosti i razornoj moći straha i ratnog monstruma.
? Veliki pevači i njihove pesme kažete na jednom drugom mestu, žive duže od ratnika čije su ratove opevali?
- Taj duel traje od postanka sveta. Videćemo kakav će biti ishod. Sklon sam da poverujem kako će to biti poslednje što ćemo videti.
? U ratu stradaju i umetnici, glumci kojima su pozorišne daske jedina ideologija?
- Moja Dezdemona, glumica Beatris koju rat zatiče u Beogradu, biva optužena za neverstvo državi. I Stefan Krilović je optužen za izdaju ideje i ideologije. U trenutku zanosa kaže na sceni neke svoje istine i zbog toga završava u rovu. Od umetnika se traži da u nekim graničnim situacijama svoju umetnost prilagodi sili koja je u suštini i po svojoj prirodi protiv umetnosti i kad on to ne prihvati, strada.
Bodlerovska opijenost
? Svedočite i o promeni Beograda, u ratnim uslovima. Preteća pisma koja glumica dobija nisu sastavni deo pozorišta, već života?
- Temu grada, u našem slučaju opsednutog grada, ja sam "obradio" u romanu "Zgad", u kome je grad jedan od glavnih junaka. U "Sančovoj verziji psihologija grada" se menja i opsada se pomera unutra, među zidine. Sumnja nagriza sve.
? Mnogi su u liku Beatris prepoznali Miru Furlan?
- U pitanju je fiktivni lik i fiktivna sudbina. Roman ima svoju stvarnost u kojoj dramski zaplet počinje tom činjenicom da zagrebačka glumica Beatris koja glumi Dezdemonu u Beogradu za vreme rata između Srba i Hrvata iz Beograda mora da ode, a u Zagreb ne sme da ide. Međutim u prologu stoji ograda da je u priči dosta toga izmišljeno i da je jedino rat koji određuje sudbine junaka - stvaran.
? Jedan od junaka romana je i alkohol, neizibežni saputnik umetnika. Čitaoci, aktivni učesnici radnje, bez alkohola, kažete, ne mogu valjano proći kroz roman?
- Reč je o bodlerovskom shvatanju pijanstva i opijenosti. Ponudio sam čitaocu priču koju može da čita trezan i trezven ali i onu koja se ne može pratiti bez izvesne opijenosti, uz čašicu.
? "Sančova verzija" ima elemenata pozorišne predstave. Ima li izgleda da se ovo delo pojavi u pozorištu ili na filmu?
- Sama forma male drame u jednom delu romana, premijera komada "Balkon", dramskonarativni stil i niz scena nisu tu samo radi žanrovskog iskušavanja mogućnosti strukture romana, nego i zbog traganja za pozorišnom identifikacijom, za katarzom. Verujem da će se neko zainteresovati za adaptaciju romana i imam ideju ko bi mogao da igra glumicu Beatris i trudnicu Dulsi.
Zoran RADISAVLJEVIĆ
