Najpoznatiji i najprevođeniji izraelski autor Efraim Kišon preminuo je u svom domu u Švajcarskoj, u 80. godini života. Ova vest pre nekoliko nedelja obišla je čitavu planetu i rastužila mnoge koji su čitali radove ovog satiričara, jedinstvenog po svome stilu, pričama u kojima se mogu prepoznati svi iako je on "na tapet" svog "suvog i urbanog humora" često stavljao običan život u Izraelu, uključujući svoje najbliže okruženje pa i sebe. Kišon je zapravo čitaocu nudio ogledalo u kojem on može da pronađe mnogo toga sa čime može da se poistoveti.Rođen je 23. avgusta 1924. u mađarskoj prestonici Budimpešti, pod imenom Ferenc Hofman. Preživeo je strahote nemačkih logora u Drugom svetskom ratu, između ostalog i trenutak kada je jedan nemački oficir poređao Jevreje u red i ubijao svakog desetog. Kišon je uspeo da na kraju pobegne iz logora Sobibor. Kasnije će o tom iskustvu napisati: "Napravili su grešku - ostavili su jednog satiričara živog". Posle Drugog svetskog rata imigrirao je u Izrael (1949), i počeo da piše političku i socijalnu satiru, prvo u novinama (dnevne članke za list Maariv pisao je neprekidno 30 godina), a potom u knjigama koje su se bavile životom u novoj jevrejskoj državi. Efraim Kišon postaje 1949, zapravo, on je još 1945. promenio prezime u Kišont, ali je "konačno" ime dobio od izraelskog imigracionog službenika koji ga je "krstio" Efraim Kišon. Publiku osvaja već prvom knjigom "Osvrnite se gospođo Lot", a uspesi slede preko "Nojeve barke, turističke klase", ili "Tako nam je žao što smo pobedili!", u kojoj se pozabavio "šestodnevnim ratom iz 1967. godine" koji je tada već bio kritikovan u nekim delovima Evrope.

Nagrade

Efraim Kišon dobio je pregršt nagrada. Sve je počelo 1953, kada mu je pripala izraelska "Noradu" nagrada za književnost, a zatim su, između ostalih, usledile: izraelska "Sokolov" nagrada za izuzetan žurnalistički rad (1958), Specijalni Medaljon bugarske spisateljske asocijacije (1966), izraelska "Herzl" nagrada za literaturu i izraelska "Jabotinski" nagrada za knjige "Tako nam je žao što smo pobedili" i "Žal za pobednicima!" (1970), Nagrada predsednika Univerziteta Tel Aviv (1979), "Till Eugenspiegle" nagrada u Hamburgu (1980), "Noble" nagrada Asocijacije za promovisanje humora "Aphia" u Parizu (1981), "Zlatna kamera" u Berlinu za izuzetne TV filmove (1984), "Karl Valentin" nagrada u Minehnu (1985), Orden "Cordon belu de Saint Esprit" za literarni rad (1988), Velika literarna nagrada Mađarske u Budimpešti (1998).

Mnogi ga najbolje znaju kao pisca, čijih je više od 50 knjiga prevedeno na 37 jezika i štampano u tiražu od oko 43 miliona primeraka, a stekao je naročito odane obožavaoce u zemljama nemačkog govornog područja. Njegove porodične priče najprodavanije su na svetu, ne računajući Bibliju, od svih dela pisanih na hebrejskom jeziku. Osim toga, on je oformio pozorištnu kompaniju, njegov komad "Ugovorni brak" jedan je od najdugovečnijih u Izraelskom pozrištu, a 60-ih godina počinje da se bavi pisanjem scenarija, kao i režijom filmova. Tako je, recimo, "Salah Shabati", satirična priča o novim imigrantima iz severne Afrike koji se bore protiv birokratije i predrasuda u Izraelu, bio nominovan za Oskara 1964. godine. Ista ideja viđena je u prošlogodišnjem izraelskom filmu "Turn Left at the End of the World", što je najbolji primer kako je Kišonova oštra vizija uticala na generacije umetnika u Izraelu, koje mnogi sigurno nisu ni bili svesni. Kišon je napravio sedam ostvarenja koja se smatraju klasicima u Izraelu, a još jednu nominaciju za Oskara dobio je sa filmom "Policajac" iz 1971. Od filmskih nagrada, dobio je Zlatni globus za najbolji strani film za oba pomenuta ostvarenja. "Ovo je zemlja gde niko ne očekuje čuda, već ih svi uzimaju kao dar", rekao je jednom Kišon. On je imao pomešana osećanja prema Izraelu, naročito u poznijim godinama svog života. Često je bolje bio prihvaćeniji u inostranstvu nego u Izraelu, zemlji koja je bila meta njegovih najoštrijih bodlji. Upravo zahvaljujući njemu i skretanjem pažnje na socijalne probleme sa kojima se narod suočavao kroz smeh, pomogao je u postavljanju nacionalnog diskursa.

Genije komike internacionalnog kalibra

- Efraim je bio genije komike internacionalnog kalibra. Izrael je izgubio velikog humoristu, a ja sam izgubio najboljeg prijatelja - Josef Lapid, opozicioni lider u izraelskom parlamentu.
- On je dizao moral ovoj zemlji i imao veliki uticaj na (bivšeg premijera Levija) Eshkla - rekao je Kišonov dugogodišnji prijatelj Haim Topol, glumac, dodavši da su njegove novinske kolumne stizale do srca i uma "običnih čitalaca i onih koji su donosili odluke". Po njemu, Kišon je bio naročito značajan faktor tokom teškog perioda 60-ih kada je mlada država bila okružena neprijateljima i bila pod pritiskom da se dokaže svojim građanima.
- On je oduvek imao osećanje da nije dobrodošao u Izraelu. Često je govorio da oseća kako su rođeni Izraelci protiv njega, kao mađarskog imigranta - rekao je njegov prijatelj Topol.
- Nikakve teškoće nisu mogle da spreče cvetanje njegovog talenta i neverovatne spisateljske sposobnosti - rekao je izraelski premijer Arijel Šaron o Kišonovoj transformaciji iz osobe koja je izbegla holokaust do čoveka koji je postao kulturna ikona. Izraelski premijer je, na razgovoru u kabinetu kada se saznalo za smrt Kišona, dodao kako je on uvek pisao na hebrejskom, jeziku koji je naučio kao imigrant. "Bolna je činjenica da se Kišon tokom dugog niza godina osećao odbačenim od izraelskog kulturnog establišmenta. Ali njegov monumentalni rad ostaje sa nama i biće tu za buduće generacije", dodao je Šaron.
- Moj otac je rekao: Divno je osećanje kada su deca mog krvnika moji obožavaoci", rekao je Kišonov najstariji sin Rafi o uspehu svoga oca u Evropi, naročito u Nemačkoj.

Kišon je dobio mnoge nagrade, među ostalima i Izraelsko priznanje za životno delo 2003. godine, ali već tada je bio prilično odvojen od svoje zemlje, provodeći većinu vremena u Švajcarskoj. Njegov prvi brak tamo, 1946. sa Evom Klamer, okončan je razvodom. Potom se 1959. oženio Sarom Lipovic koja je preminula 2002, pa se 2003. oženio Lizom Vitasek. Imao je troje dece - Rafaela (1957), Amira (1964) i Renanu (1968), kao i petoro unučića.

Vladimir Todorović