Elijahova stolica

04.07.13

Srećko Horvat i ja kažemo da Hrvatska ne postaje punopravna članica Evropske unije, nego postaje punopravna članica evropske periferije
Igora Štiksa, bosanskohercegovačkog i hrvatskog romansijera, pesnika, esejistu, najpre znamo po njegovom poznatom romanu „Elijahova stolica“.
Međutim, Igor Štiks je na nedavno održanom drugom Beogradskom festivalu evropske književnosti, u organizaciji izdavačke kuće „Arhipelag“, imao predavanje iz oblasti političke teorije, koju predaje na Univerzitetu u Edinburgu.
U skorije vreme Štiks je napisao nekoliko angažovanih tekstova o novoj dinamici svetske političke scene, u rasponu od arapskog, do turskog i brazilskog proleća. U Zagrebu je, u maju, po šesti put, zajedno sa književnikom i politikologom Srećkom Horvatom i grupom kolega, organizovao društveno angažovano i kulturno okupljanje– „Subverziv festival”.
Priprema knjigu na engleskom jeziku o državljanstvu i građanstvu u Jugoslaviji i postjugoslovenskim državama, koja će biti neka vrsta alternativne političke istorije ovog regiona u poslednjih sto godina.

Ostvariva utopija demokratije bila je jedna od tema ovogodišnjeg „Subverziva”. Kakvi su zaključci još doneti povodom krize demokratije i liberalnog kapitalizma danas u svetu?
Prvo, demokratija kakvu znamo nije istinska demokratija, pre je viđena u službi vladajuće klase, kao elitistička, oligarhijska, udaljena od građana i njihovih problema. Zatim, ekonomski sistem koji nazivamo neoliberalni kapitalizam urušio se 2008. godine, ali i dalje se primenjuju one mere koje su zapravo i dovele do njegovog kraha sa katastrofalnim posledicama vidljivim u društvima poput Grčke. Treći zaključak odnosi se na duboku krizu Evropske unije, koja potencijalno može da bude vrlo opasna, pogotovu kada je reč o rastu desnog ekstremizma. Ali ova kriza može da pruži i priliku za novu, progresivnu, transformaciju Evrope. Raspravljalo se i o konkretnim alternativama i ostvarivim oblicima demokratije. U protestima, koje vidimo od Turske do Brazila, građani žele više demokratije i učešća u odlučivanju, socijalnu pravdu, kao i bolju preraspodelu stvorenog bogatstva. Ovi zahtevi ostvarive su utopije, koje su moguće u današnjem svetu.

Ljudi dižu glas, „proleća“ promena šire se svetom, ali da li se „sve menja da bi ostalo isto“, što je citat iz jednog vašeg eseja?
To je problem sa svim revolucijama, da li su zaista sve promenile da bi sve ostalo isto, kao što je to prokomentarisao lik iz romana Đuzepa Tomaza di Lampeduze „Gepard“. Jedna od stvari koja je možda stajala iza idealizma pređašnjih revolucionara jeste da jednom kada se dogodi revolucija nikada više nećemo moći da se vratimo na stare oblike. Nažalost, ako se konstantno ne borimo, čini se da su regresije i te kako moguće. Kada vidimo vladavinu jedne vrste brutalnog kapitalizma, za koju smo mislili da je završena, kada vidimo da se u pitanje dovode dometi nauke, kada se svet vraća u mističnost i religioznost, možemo da se zapitamo da li je zaista moguće napraviti revoluciju koja će onemogućiti povratak na ranije stadijume. Mislili smo i da se na prostoru bivše Jugoslavije neke stvari više nikada neće ponoviti, i nismo se dovoljno suprotstavili tome da ih sprečimo.

Problem identiteta jedan je od ključnih motiva vašeg romana „Elijahova stolica“, njegova večita nedovršenost i „rastegljivost“. Koliko je kriza evropske demokratije i kriza pojedinačnih identiteta?
Na krizu postoje različiti odgovori. Jedan od problematičnijih jeste zatvaranje u tvrde identitarne koncepcije, jer to je uvek umanjivanje pluralnosti svakog identiteta, uključujući i nacionalni. Ne može se kriza pobediti samo u svojoj zemlji, niti se globalna kriza može nadvladati bez solidarnosti. To danas može da se vidi u Evropskoj uniji, gde sa jedne strane postoji kratkovida sebičnost centra, bez imalo solidarnosti, zbog čega je čitav projekat doveden u pitanje, a sa druge strane postoji strah periferije. Obnovu EU neće moći da izvedu elite koje njom danas upravljaju pod uticajem neoliberalne ideologije. Mnogi progresivni i levo orijentisani mislioci danas kritikuju Evropsku uniju, ali ne odbacuju evropski projekat kao takav. Vrlo je važno umeti razlikovati ono što je EU danas, od onoga što bi mogla ili trebalo da bude.

Kako u ovom kontekstu vidite ulazak Hrvatske u EU?
To je samo posledica procesa koji su već odavno tu, i nije revolucionarni događaj. Međutim, imaće direktne posledice na region i postaviće tvrde granice unutar prostora bivše Jugoslavije. Zakomplikovaće odnose, koji inače, po rečima iz EU, treba da idu ka većoj reintegraciji. Ovaj proces je kompleksan i kontradiktoran, a sasvim sigurno donosi bojazan. Građani Hrvatske znaju da zemlja ulazi u jednu uniju u dubokoj krizi, i stoga, ovom prilikom manjka entuzijazma, jer ne može se očekivati puno. Zbog toga Srećko Horvat i ja kažemo da Hrvatska ne postaje punopravna članica Evropske unije, nego postaje punopravna članica evropske periferije.

Sarajevo je grad kojem se uvek vraćate, to je i toponim vaše proze. Kako ga vidite danas u evropskim okolnostima, a kakav, pak, odnos imate prema Beogradu?
Pozitivan primer u čitavoj BiH jesu nedavni „JMBG protesti“, kojima su političari bojkotovani zbog neusvajanja Zakona o jedinstvenom matičnom broju građana, i koje su podržali građani u oba entiteta. To su protesti protiv jedne etno-nacionalističke kaste koja je upropastila živote građana BiH. Ponekad iz Bosne dolaze korisni signali, i treba ih dobro oslušnuti. Beograd je pak ključni grad Balkana, i to će ostati, u postjugoslovenskom prostoru, kao i u Evropi. Da li će evrointegracije, koje počinju u Srbiji, imati preobražavalački uticaj, i da li će EU ostati onakva kakvu je danas znamo? Nisam siguran. Važno je da Beograd ostane otvoren, da prima novo i različito, i ako u tome uspe, ostaće metropola.

Marina Vulićević