Estetska metakomunikacija

o Kabinet za književnu komunikaciju i eksperimentalnu metodiku počeli su sa radom u Njitri u slobodnijoj društvenoj atmosferi šezdesetih godina prošlog veka kada nisu bile obavezne norme socijalistickog realizma i marksizma u nauci o književnosti. „Bratska pomoć“ koja je na tenkovima došla u avgustu 1968. rezultirala je i u tzv. normalizaciji koja je bila u znaku ponovnog uspostavljanja tih normi. Kabinet je u određenom smislu bio „pošteđen“ normalizacije. Miko, Popovič i ostali i u mučnim sedamdesetim godinama nastavljali su svoja teorijska istraživanja i objavljivali knjige bez značajnije marksističke kritike i samokritike. Kad je u sedamdesetim godinama postala skoro obavezna kritika strukturalizma, a mislilo se pre svega na zapadnu teorijsku misao, ali i na mlađi naraštaj čeških strukturalista, od kojih je većina otišla u emigraciju, i Anton Popovič je uputio neke kritičke opaske na strukturalizam, ali to je bilo u težnji čvršćeg zasnivanja književne teorije na komunikacionoj i semiotičkoj osnovi. Tome je on sam mnogo doprineo i već pod senkom i pretnjom teške bolesti užurbano je razvijao teoriju metatekstova, što je bila dobra osnova za kasniju teoriju intertekstualnosti. Njegovi saradnici iz tog vremena, a među njih spadaju i priređivač i prevodilac ove knjige, i urednik ove edicije, pamtiće ga kao neumornog organizatora naučnog života i svesrdnog propagatora književnonaučne škole iz Njitre.
Mihal Harpanj