Estoril

01.04.16 Polja

Uprkos opštepoznatom, suštinski opravdanom uverenju o tematskoj egalitarnosti u literarnom svetu, o tome da ne postoje teme nedostojne književno-umetničke obrade, već samo nedostojni načini njihovog razvijanja, nakon čitanja Estorila, romana prvenca Dejana Tiaga Stankovića, stiče se utisak da bastion tih jednako relevantnih i intrigantnih tema ipak sadrži one koje bi same po sebi, za nešto manje od pola koraka, stupile ispred ostalih. Situiran, u vremenskom smislu, u period Drugog svetskog rata, odnosno, u geografskom pogledu, u politički neutralan Portugal i estorilski hotel „Palasio“ – sabirnu tačku kako aktera razbokorene špijunske mreže tako i izbeglica, poznatih, imućnih, ali i anonimnih – roman dokazuje ne samo postojanje ovih uslovno rečeno povlašćenih tema, nego i pisaca koji se odlikuju blistavom sposobnošću njihovih uobličenja, darom za literarno transponovanje kompleksnih istorijskih događaja i posvećenim, akribičnim istraživačkim bdenjem nad predmetom pažnje (ovu težnju ka faktografski utemel?enom oživl?avanju epohe, proučavanju književnih i istoriografskih knjiga, ondašnjih novinskih članaka, depeša, portugalskih policijskih izveštaja, hotelske knjige gostiju itd., autor je istakao na inalnim stranicama knjige, ali i u novinskim intervjuima). Rečju, na snazi je pisac koji u imaginativnom, pripovedačkom i stilskom pogledu održava korak sa tematskom zanimljivošću svog dela.
Kazivanje o geografskom položaju elitnog letovališta Estorila, njegovom izgledu i klimi, o najvećoj gradskoj znamenitosti kockarnici „Estoril“ i hotelu „Palasio“, kao i dočaravanje estorilske atmosfere načelno, predstavl?a toliko relevantan romaneskni činilac (što je, uostalom, sugerisano naslovom romana) da se samom gradu, naročito hotelu može pripisati status junaka u delu. „Palasio“, sa svojim raznovrsnim gostima i/ili usputnim prolaznicima – među kojima su bili Habzburzi, najbogatija bankarska porodica Rotšild, Ignaci Jan Paderevski, nekadašnji ministar inostranih dela, premijer Republike Pol?ske i poznati pijanista, rumunski kral? Karol, jugoslovenski dvostruki agent Dušan Popov koji je radio za britansku obaveštajnu službu MI6 i nemački Abver, Jovan Dučić ili šahovski prvak Aleksandar Aleksandrovič Al?ehin – igurira ne samo kao izbegličko stecište, nego se, kroz kazivanje o ovom hotelu, sudbinama prognanika i zamršenim špijunskim aktivnostima, apostroira istorijski, ratni fon romana. Premda je Estoril žanrovski označen kao ratni roman, bilo bi uzaludno tražiti u njemu monumentalne slike bojeva, detal?ne opise rasporeda snaga, ratnih taktika, generala i vojnika; to je, najzad, uzaludno već zbog samog mesta radnje i njegovog neutralnog statusa tokom razarajućih previranja zbog kojeg su do izražaja dolazili mehanizmi cenzure koju je sprovodila portugalska Policija za nadzor i bezbednost i njen načelnik, inspektor Kardozo. Ratni vihor, prisutan neprekidno, ali diskretno, otuda je prikazan ne iz ugla vojnih starešina ili boraca, nego iz perspektive junaka-rasel?enih lica, u onom obimu u kojem to omogućava njihova životna putanja. U većoj meri ratna atmosfera se probija kroz pripovednu nit o svetu špijunaže koji na plastičan način relektuje postmodernizmu blizak koncept relativiteta istine. Jer, tokom rata, osobito u prve dve-tri godine „Palasio“ je igurirao kao kl?učni špijunski punkt u kojem deluju doušnici raznih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi, svesni da „u svetu špijunaže ništa nije kako se čini i niko se ne može zakleti da zna celu istinu“. Sa ovog stanovišta najmarkantnija romaneskna igura ocrtana je u liku Dušana Popova, jugoslovenskog zavodnika i bonvivana inspirativnog za Ijana Fleminga, ali i dvostrukog obaveštajca MI6 sa britanskim kriptonimom „Tricikl“, odnosno, nemačkim „Ivan“, koji je uspešno saznavao vesti od značaja za Veliku Britaniju (poput one o Mikropunktu – tehnici sakrivanja poruka, ili datumu japanskog napada na Perl Harbor). Dvojnost njegove profesionalne uloge izvanredno se odražava i na pripovednoj ravni u sklopu koje se fokus neprekidno pomera sa jedne na drugu tačku: od susreta „Ivana“ sa Ludvigom fon Karštofom (Abver) do sastanaka „Tricikla“ sa Džarvisom (MI6).
Ako se igura Dušana Popova u romanu percipira kao najzagonetnija i najšarmantnija, lik desetogodišnjeg Jevrejina Gavriela (Gabija) Franklina koji se pred gospodinom Blekom, upravnikom „Palasija“, pojavl?uje bez roditel?a, ali sa bogatstvom dovol?nim za budući život i školovanje, podrazumeva do te mere upadl?ivu sličnost sa Malim princom da bi se dalo pretpostaviti kako je pisac upravo njega zamišl?ao kao potencijalnog stvarnosnog korelativa, moguću Egziperijevu inspiraciju prilikom kreiranja znamenitog junaka. Čak i pre romanesknog susreta sa Egziperijem, koji se u to vreme zaista zadesio u Estorilu, da bi potom otputovao za Ameriku, vidl?ivi su znaci Gabijeve podudarnosti sa junakom francuskog pisca: neobične je spol?ašnjosti, vrlo mudar i često postavl?a pitanja koja odrasli, usredsređeni na zdravorazumsko, opipl?ivo i materijalno, ne razumeju. Kasnije, tokom njihovih zajedničkih šetnji po estorilskom pesku, ono što se zaista dogodilo (stvarnost) i ono što je moglo biti (ikcija) tešnje se prepliću: junak Estorila Gabi izgovara rečenice Malog princa iz istoimenog dela, da bi mu, naposletku, Egziperi poslao primerak svoje knjige o zalascima sunca, ruži, lisici i pripitomljavanju.
Identičan postupak poigravanja sa stvarnim i iktivnim, čin piščevog slobodnog rekonstruisanja na temel?u onoga za šta pretpostavlja, na osnovu određenih izvora (dokumenata i/ili književnih dela), da se moglo desiti, prisutan je i u pripovednom sloju koji tematizuje boravak Miloša Crnjanskog i njegove supruge Vide u Estorilu. Oslanjajući se najpre na Crnjanskove utiske o boravku u Portugalu iznete u memoarima Embahade, a potom i na sopstvenu imaginativnu moć koja je nastojala da se ne udal?ava suviše od svetonazora spisatel?skog velikana, nego da izmišl?eno, koliko god je moguće, sravni sa osobinama Crnjanskove ličnosti i mislima iz njegovih dela, pisac je stvorio potresnu, oporim lirizmom natopl?enu sliku neizvesnog života bračnog para Crnjanski u ovom portugalskom gradu. Na plaži, prilikom razgovora sa umornom, tamnim slutnjama obavijenom Bečlijkom, lik Crnjanskog u Estorilu izgovara reči koje je Crnjanski pisac beležio u Lamentu nad Beogradom i Dnevniku o Čarnojeviću: tako su za njega l?udi na estorilskoj plaži poput senki, nemoćnih i setnih i, dok se priseća kako je u snovima video Srem, mrtve drugove, trešnje u Kini, ptičurinu crnih krila i Beograd, lepši i sjajniji, u romanesknoj stvarnosti on uzima beležnicu govoreći: „Pišem mnogo šta, čega se nerado sećam.“ Dečak Gabi, koji je u romanu sedeo u isto vreme na istoj plaži na kojoj i Crnjanski (fenomen mogućih okolnosti i dešavanja, impliciran ovom mikroslikom,
nadvija se nad celim romanom), upoznaje, dok je samotan igrao šah u hotelu „Palasio“, ostarelog Aleksandra Aleksandroviča Al?ehina, šahovskog majstora, koji mu predlaže da odigraju partiju. U tim trenucima Gabi koji se, kako je pisac istakao u jednom intervjuu, zaista pominje u pismu nekog diplomate kao jevrejsko dete izgubl?eno u ratu i svemiru, uspeva da u partiji sa majstorom dobije remi evocirajući tako čuvenog Al?ehinovog učenika, čudo od deteta, Artura Pomara Salamanku. Stiče se utisak, zapravo, da Gabi otelotvoruje junaka koji romanesknu konstrukciju, poput kakve vezivne materije, utemel?uje i sabira: bilo da se druži sa gospodinom Blekom, vratarom Manuelom, šoferom Brunom, kuvaricom Lurdes, Dušanom Popovićem, kral?em Karolom, Egziperijem ili Al?ehinom, on je neprekidno aktivan i prisutan. Najzad, redovi romana počinju i okončavaju se upravo njegovom pojavom – dolaskom bogatog siročeta u Estoril, odnosno, njegovim odlaskom u Antverpen nakon završetka rata.
Pripovedanje, zasnovano na implementiranju novinskih članaka, fotograija, izveštaja i depeša, kao i na evociranju muzičkih kompozicija (Rahmanjinova, Šopena, Paderevskog, Šuberta, džez standarda...), ilmskih ostvarenja (Kazablanka) i literarnih dela među koje, pored pomenutih, spada Andrićev putopis Portugal, zelena zeml?a i Saramagovih Sedam Sunaca i sedam Mesečina, odlikuje se prisustvom auktorijalnog pripovedača (tipologija F. K. Štancla) koji ume da prekrši distancu ironično-komičnim upadicama i komentarima poigravajući se granicom života i umetnosti, te aktivirajući metanarativnu ravan teksta. Auktorijalni pripovedač se tako oglašava rečima: „Kako stoje stvari, proći će nam ratni roman bez ispal?enog kuršuma“, ili: „Taman pomisli čovek da se priča bliži kraju, da je vreme da se konci raspliću i zapleti razrešavaju, kad ono, kad mu se najmanje nadate, iskrsne novi lik.“ Sugestivno oblikovanje junaka, koji se prilikom uvođenja u tok priče samo opisuju i delimično imenuju ne bi li se naglasila napetost inherentna romanesknoj temi, kao i diverzitet stilova (od igurativnog izraza i otmenog, visokoparnog jezika kral?eva i diplomata preko svakodnevnog, komunikativnog, vrcavog i vragolastog – R. Keno bi rekao šizičkog – stila pa sve do uzdržanog, suvoparnijeg novinarskog i birokratskog izražavanja) dodatno uvećavaju literarnu vrednost Estorila. Podrobno proučeni izvori, smisao za uživl?avanje u duh epohe i njegovo umetničko predočavanje, kao i lako pronalaženje adekvatnog izraza, što je po svoj prilici rezultat i piščevih prevodilačkih pregnuća (prevodi I. Andrića i D. Mihailovića na portugalski, odnosno, Ž. Saramaga na srpski jezik), pouzdani su pokazatel?i da se na našem literarnom horizontu ukazalo delo koje u potpunosti opravdava uložene čitalačke snage i očekivanja.

25.12.15 Danas

U čuvenom filmu Kazablanka Majkla Kertiza Amerikanac Rik Blejn, vlasnik noćnog kluba, obraća se kapetanu višijevske policije Luju Renou nezaboravnom rečenicom: "Luj, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva".

U romanu Estoril Dejana Tiaga Stankovića Amerikanac Blek, direktor hotela Palasio, i viši inspektor Kardozo, načelnik političke policije Portugala, jedan drugom čestitaju završetak Drugog svetskog rata i komentarišući Kertizov film prijateljski se slažu: da su sletevši iz Kazablanke u Lisabon Ilze i Viktor Laslo mogli da plate, i da je bilo mesta, možda bi na putu za Ameriku odseli baš u Palasiju. Kao što su mnogi pre, i posle njih to učinili.

Estoril, prvi roman Dejana Tiaga Stankovića, poznatog prevodioca sa portugalskog na srpski i srpskog na portugalski, autora zbirke priča Odakle sam bila, više nisam (Geopoetika, 2011), govori upravo o tome, o nesreći izbeglištva koja je u Evropi počela osvitom Drugog svetskog rata i trajala do kapitulacije Trećeg Rajha. Hiljade izbeglica slilo se u neutralni Portugal; cilj je bila Obala, odakle se po dobijanju dokumenata putovalo dalje. U elitnom letovalištu Estoril nadomak Lisabona zaustavljali su se pod lažnim imenima svi koji su sebi mogli da priušte luksuz, bogataši, pripadnici kraljevskih loza i slavni ljudi. A među njima, kako ratno vreme nalaže, muvali su se doušnici, žbirovi i agenti raznih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi.

I eto osnove kakvu pisac samo može da poželi za roman, ali na kojoj lako može i da se oklizne jer na njoj, kao uzori, već čvrsto stoje velika dela svetske umetnosti. Svestan i jednog i drugog, autor je napravio inteligentni ratni roman koristeći se raznovrsnim i razgranatim dokumentarnim materijalom koji je maštovitim ukrštanjem nadogradio. Igrajući se biografijama ljudi koji su postojali i koje je uzeo za svoje junake, a u čijim su životima u jednom trenutku Lisabon, Estoril i hotel Palasio igrali važnu ulogu, Tiago Stanković ih je rasklapao, sučeljavao neke njihove nejasnoće sa svojim slobodnim rešenjima, oživeo ih i uputio stazama novih života, stvarajući apokrifno svedočanstvo u kojem važnu ulogu igraju citati i parafraze delova romana, putopisa, uspomena, filmskih scena, muzike, fotografija. Uvođenjem Sveznajućeg pripovedača koji pomno motri autora, junake i čitaoce, i opušteno saopštava svoje misli, pisac je ovu postmodernističku priču, vešto upakovanu u okvire realizma, učinio dopadljivijom i omekšao suštinski tragičnu sliku ratnog vihora i unesrećenih života.

U Estorilu su se našli, kako autor kaže, probrani među prognanima, ukupno par hiljada od dva miliona, koliko se računa da ih je tada lutalo Evropom. Tako u ovom romanu borave desetogodišnji dečak Gavriel, Gabi, Jevrejin čiji su roditelji ostali na granici; Habzburzi, Rotšildi, inkognito; Jan Paderevski, slavni poljski pijanista, kompozitor i političar; rumunski kralj Karol sa nevenčanom ženom Elenom, Antoan de Sent Egziperi, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski i brojni visoki diplomatski službenici okupirane Kraljevine Jugoslavije; šahista Aljehin, porodica Bajloni; Dušan Popov, bogati srpski plejboj i čuveni dvostruki špijun koji je radio za MI6 i Abver, zaslužan za prevaru Nemačke u vezi sa mestom iskrcavanja saveznika 1944. i, po njegovoj priči, dojavu da će Japanci bombardovati Perl Harbur. U nju, na žalost, niko nije poverovao, a najviše ju je ismejao Edgar Huver, tadašnji direktor američke FBI.

To što je od navedenih velikana jedini Sent Egziperi pod znakom pitanja kao posetilac Estorila najmanje je važno, jer se saharski pesak u Tiago Stankovićevom romanu sasvim prirodno pretvara u pesak estorilske Obale, a mali Gabi, usamljeni izbeglica iz Antverpena, i njegovo kučence Fenek, u Malog princa i njegovu pripitomljenu saharsku lisicu. Zašto bi to samom romanu Estoril smetalo više od lozinke gospođica Manipenikojom se u priči o obaveštajcu Dušanu Popovu ovaj dvostruki špijun, što je Ijanu Flemingu poslužio za lik Džemsa Bonda, obraća svojoj engleskoj vezi u Lisabonu?

Smetnje nema, naprotiv, sve ovo što se našlo u zamci vremena Drugog svetskog rata ima svoju svrhu u delu Dejana Tiago Stankovića. Ukrštanje pravog života i života u fikciji ume ponekada, As Time Goes By, da stvori čarobnu formulu: zato je čist književni bonus kad se pisac služi Embahadama Crnjanskog, Andrićevim Portugal, zelena zemlja ili Saramagovim Sedam Sunaca i Sedam Mesečina. Jer, nije li Crnjanski svoj Lament nad Beogradom sanjao upravo tu, u Lišbua, Ližbua i Ešturilu, kako je umeo da zove Lisabon i Esturil, iako će poemu napisati tek 1956, kad je već u Londonu? I zar je važno što je Gabi, izvukavši remi u šahu sa Aljehinom, za potrebe romana Estoril, igrao čuvenog Aljehinovog učenika Artura Pomara Salamanku kome je kao dvanaestogodišnjaku to pošlo za rukom? Ili što je već ostareli Paderevski, baš kao u stvarnosti u Njujorku, u romanu odbio da nastavi koncert u dvorani Grand kazina Estoril jer je u svojoj demenciji umislio da je koncert već završio?

Ovim vrtlogom istine i fikcije Dejan Tiago Stanković stvorio je dinamično delo u kojem čitalac prati čas uzbudljivu kontraobaveštajnu aktivnost Dušana Popova, čas razgovore Sent Egziperija sa malim Gabijem, čas Gabijeve rasprave o podaništvu sa eks-rumunskim kraljem, baš kao u Malom princu, a da ne spominjemo Kazablanka sindrom u odnosu direktora hotela Palasija i policajca Kardoza, zaduženog da prati sve što se zbiva i lovi neprijateljske elemente. U svemu tome se na fonu širem od estorilskog zaleđa učitava istorija Evrope i sveta a posebno njen deo koji govori o raspadu Kraljevine Jugoslavije, bombama nad Beogradom, sudbini Srba u NDH i izbeglicama iz tog pakla.

Svaki od likova u romanu skiciran je osnovnim karakternim crtama, stvarnim ili fiktivnim, a kako nijedan od njih u klasičnom smislu nije glavni tako preterano i ne smeta piščevo neudubljivanje u njihovu razradu, jer se u njima sleglo taman sve najvažnije za čvrstu priču. Njenoj privlačnosti veliki doprinos daju negovani stil i jezik: Estoril je utonuo u ono vreme, govor mu je čas ceremonijalan, uparađen kako priliči visokoj klasi, čas frajerski, mangupski, sa obaveznom dozom psovki, a čas narodni, mek kô duša, priprosti, kako dolikuje osoblju što bogate služi. I pored nesreće koja izbija iz svakog međuretka, ovo delo se romantičnosti ne odriče, ali patetiku ne priznaje. Nju razbijaju duhoviti komentari, anegdotice, objašnjenja, dosetke i ležernost kazivanja kako likova, tako Sveznajućeg pripovedača. Zato se, u stilu Tiago Stankovićevog romana, poslužimo parafrazom: Estoril može biti početak jednog uspešnog proznog puta.

ANĐELKA CVIJIĆ

09.11.15 B92

Geopoetika je objavila roman "Estoril" Dejana Tiago-Stankovica, autora popularne zbirke priča "Odakle sam bila, vise nisam".

"Estoril“ je čuveni hotel nadomak Lisabona, koji je tokom Drugog svetskog rata, zahvaljujući portugalskoj neutralnosti, bio centar nekih od sudbinskih događaja po Evropu i svet, ali i stecište najvažnijih poznatih i anonimnih aktera veka.

Neposlušnost jednog portugalskog konzula spasla je smrti hiljade ljudi pred Hitlerovim nacizmom. Tako je Lisabon, kao tada najveći izbeglički logor (za razliku od onih – koncentracionih) privremeno udomio ljude svih nacionalnosti kako bi im obezbedio put za Ameriku. Među njima su se našli špijuni svih zaraćenih strana, avanturisti, diplomate, vagabundi, bivši kraljevi, sirotani i bogataši – sve do porodica Rotšild i Habzburg.

Glavni lik je nemačko-britanskitajni agent Duško Popov koji je imao jednu od najvažnijih uloga u događajima pred japansko bombardovanje američke vojne luke Perl Harbor i savezničko iskrcavanje u Normandiji. Šef FBI Edvard Huver nije poslušao njegovo upozorenje, Britanija mu je dodelila orden, porodica Bajloni ga volela, a njemu su u srcu bili porodica, Beograd i Dubrovnik. Družio se u Lisabonu i Evropi s Jovanom Dučićem i svetskim džet-setom, prošao kroz živote Miloša Crnjanskog i Antoana de Sent Egziperija... U stvari, spasavao je svet. Roman prvenac Dejana Tiaga Stankovića govori o jegovom životu.