Odakle sam bila, više nisam

10.02.12

Autor govori za Novosti o knjizi “Odakle sam bila, više nisam”. Tiago Stanković je umetničko ime, pod njim pišem, a pod pravim imenom rezervišem sobe


DO sada znan javnosti kao vrsni prevodilac nobelovaca Žozea Saramaga na srpski i Ive Andrića na portugalski jezik, Dejan Tiago Stanković oprobao se i u sopstvenom pisanju. Pred nama je knjiga priča “Odakle sam bila, više nisam” (izdavač “Geopoetika”), nastala kao zbir dvodecenijskog iskustva provedenog u Lisabonu, koja je za kratko vreme doživela drugo izdanje.
Od dvadeset objavljenih priča, šest je prvobitno napisano na portugalskom pa prevedeno, kako autor kaže, na “maternji jezik”. Stanković, rođeni Beograđanin, za prvu autorsku knjigu je iznenađujuće sigurnom rukom i šarmantnom literarnom oslobođenošću ispisao storije iz viševekovne istorije kao i sadašnjeg doba prestonice Portugala, nekada svetske sile.

* Podnaslov knjige je “Lisabonske priče”. Na koji način je taj grad, prošli i sadašnji, bio inspiracija?
- U Lisabonu sam već godinama. Čak i danas u Lisabonu budem većinu vremena. To je drevna i lepa varoš, načičkana na sedam bregova uz široku reku, i ne verujem da sam mogao naći zgodniju pozornicu da na nju postavim svoje junake. I mada, tako ja mislim, ljudske sudbine i osećanja svuda na svetu nalikuju jedna na druga, većina ovih mojih, ipak, ne bi mogla da se odigra nigde osim u Lisabonu.
DŽEJMS BOND I CRNJANSKI

U ZAVODLjIVOJ priči “007 u Tužnom raju”, koju nazivate “embrionom romana”, čitaocima golicate maštu povezujući Crnjanskog, Egziperija, Zazu Gabor, Duška Popova i Ijana Fleminga koji je, po Popovu, modelirao Džejmsa Bonda. Kako ste došli do ove priče i da li će iz embriona nastati roman? - Za sve su odgovorni Crnjanski i Dučić. Oni su u Lisabon dospeli u aprilu 1941. specijalnim vozom, jedan iz Rima, drugi iz Madrida, kao diplomate kapitulirale kraljevine Jugoslavije i vlade u Londonu. Lisabonska luka je bila kapija za Ameriku i slobodu, mnogi su tuda prošli, ali se retko ko zadržao. Čitao sam o njihovom boravku, o toj čudnoj ambasadi, da bih polagano počeo da otkrivam priče o drugim zanimljivim ljudima, poznatima i nepoznatima, sve jednu lepšu od druge, ali sve u najavi, nijedna kompletna. Tako to biva u bilo koje ratno vreme, kad se događaju velike stvari, one sitne, lične se brišu. Zato je informacija malo, a opet dovoljno da vas potaknu na zamišljanje i, ako ste konfabulator, na dopričavanje. A za roman, kad bude, ako bude, javiću na vreme.

* U pričama pravite skok iz imperijalne prošlosti u građansku realnost Lisabona. Koliko je taj raspon vidljiv u svakodnevici lisabonskih ulica?
- Vidljivo je da na tom mestu ljudi žive odvajkada i neprekidno. Vidi se i da se tu vekovima gomilalo i trošilo bogatstvo, da je grad donedavno bio prestonica prekomorske imperije i da se u međuvremenu pretvorio u glavni grad male, ne bogate, ali napredne zemlje, onakve kakva bi možda bila naša da se razvijala kako treba. Lisabon je, hoću da kažem, lep takav kakav je, šarolik. Tu moderan i beo, tamo barokan i ružičast, ovde ofucan, dronjav, tamo nov i od poliranog čelika, ovde raskošan, tamo siromašan, tu Evropa, tamo Magreb, Afrika. Prastar, istovremeno se i kruni i osipa, i rađa se iz praha. I svi su slojevi vidljivi, nijedan trag nije potpuno izbrisan, jer tamo sve traje prirodno. Lisabon je grad blagosloven vekovima mira.

* Čemu na tome mogu da zahvale, samo sreći?
- Zasluge se pripisuju zaštitniku grada, svetom Vikentiju, čije su mošti u katedrali, i njegovom saradniku na tom projektu, svetome Anti, po rođenju Lisaboncu. Oni su, jedan po službenoj dužnosti, a drugi iz entuzijazma, do sada izvrsno radili posao očuvanja grada. Taj grad, osim nekoliko zemljotresa, niko nije rušio.

* Koja bi bila razlika između Beograda i Lisabona?
- Kad smo već tu, počeću od sveca zaštitnika. Ja i ne znam ima li neki svetitelj zadužen za Beograd, ali ako ima, nije se baš pokazao. Beograd, je zato, mučenik, imao preterano zanimljivu istoriju i nijedna se generacija ne izvuče da ne uzme učešće u nekom džumbusu. Zato izgleda mlad. S druge strane, kako se kaže - u paklu je ekipa. Beograd je veselije mesto, ovde se mnogo više smejem. Imam s kim.

* Koliko je savremenom čoveku važna potraga za identitetom, o čemu se na različite načine pripoveda u početnoj i završnoj, naslovnoj priči, u kojoj je glavna junakinja jedna Romkinja sa naših strana?
- Ovo je, između ostalog, ako ne i pre svega, knjiga o (ne)prilagođenosti. Afrikanci kažu da je srećan onaj čovek koji živi gde mu je zarastao pupak. Mene, kao iseljenika, zanima vezanost čoveka za tlo. Ima nešto i u onoj latinskoj, “Gde ti je dobro, tu ti je domovina”, no nije ni to potpuna istina. I čovek, kao i presađena biljka, prvo “tuguje” da bi se, na kraju, primila na novom mestu.

* Koliko smo prilagodljivi?
- Onoliko koliko moramo. Najprilagodljiviji su Romi. Nemaju izbora. Njima je, valjda, mesto s koga su krenuli potpuno nebitno, toliko im je tamo bilo loše da ih ništa ne veže i svejedno im je gde su.

* Dodati portugalsko ime krštenom je prilagođavanje?
- Pre nekoliko godina trebalo je da putujem za Madrid. Tih dana španski kralj je ženio sina. Trebao mi je smeštaj. Okrenuo sam stotinu telefona, ali u hotelima, sobe ni od korova. Sve dok na jednom mestu nisam ostavio ime i prezime da me stave na listu čekanja. Nekoliko minuta kasnije hotel mi je smesta ponudio apartman po ceni sobe. Pomislili su da sam fudbaler. Sad možete zamisliti kako je to kada se u zemlji gde svi prate fudbal, neko zove kao ja.

* Zašto baš Tiago?
- Tiago Stanković je prezime moje dece, i samim tim, računam, mora da mi lepo stoji. To je uostalom samo umetničko ime, pod njim pišem, a pod pravim imenom rezervišem sobe.

* Strast prema pripovedanju izvire sa svake stranice ove knjige.
- Svi smo mi, na kraju krajeva, priče. A ja jako volim da pričam priče. Tu se ništa ne može. Tako je od kad sam progovorio. Stalno pričam u pričicama, kao pop kad propoveda. Kada sam primetio da sam svima dojadio, da su prijatelji počeli da me izbegavaju, odlučio sam da svoj nagon iživim na zdraviji način, pišući. Pa ko hoće čita, ko neće ne čita. I odlično je ispalo. Čita se.

* Vi ste i prevodilac. U čemu je ležao najveći izazov tokom prevođenja Saramaga na srpski i Andrića na portugalski?
- Ničega teškog tu nije bilo. Najlakše se prevode dobro napisana dela. A i imao sam sreću da mogu da biram. Prevodio sam samo ono što sam voleo da čitam. Jesam ja preveo nobelovce, zato što su mi njihova dela kao čitaocu bila draga, ali sam preveo, i na to sam posebno ponosan, i “Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića, roman koji stoji rame uz rame s Andrićevom “Prokletom avlijom”. Iskreno, prevođenje je divan posao, ali zametan. Opasno se čovek naradi.

* Portugalskog nobelovca ste i poznavali?
- Priznajem, jesam. Priznajem i da bih vam sad, kako volim da pripovedam, najradije ispričao i gde i kako smo se družili, i šta mi je sve rekao, i kako sam se ja pred njim pravio pametan i duhovit, i kako se smejao na moje fazone, ali ću se uzdržati. Nepristojno je. Kad čovek prepričava kako se pajtao s velikanima izgleda da želi da se “ogrebe” o njihov ugled. Zato na ovo pitanje ulažem džokera. Ako ne izdržim, ispričaću u nekoj knjizi.

Bane ĐORĐEVIĆ

21.10.11

Poznajete li onaj osećaj kada se probudite ujutru, pogledate kroz prozor i kažete: „Kako je ovo lepo!” Meni se to događa svakodnevno

Knjiga priča neobičnog naslova „Odakle sam bila, više nisam” („Geopoetika”) prvo je pripovedno delo našeg poznatog prevodioca sa portugalskog Dejana Tiaga Stankovića, koji živi u Lisabonu, i koji će na ovom Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga nastupiti kao autor na štandu „Geopoetike”, u petak 28. oktobra, od 18.30. časova. Tiago Stanković će zatim biti deo ekipe autora i na štandu zemalja portugalskog govornog područja, koje su počasni gosti Sajma knjiga. Za naš list kaže da je priča njegov omiljeni literarni žanr, da ih smišlja oduvek, ali da ništa nije beležio do pre nekoliko godina, kada je počeo da piše na blogu B 92. „Čar blogovanja je u tome što objaviš tekst i istog časa ga neko negde čita. I odmah se javljaju. Ovaj se nasmejao, ona pustila suzu. Jednom me je neko prozivao kao bezbožnika i pretio mi kaznom Božjom. Tako sam stekao svest da moja reč uspeva da izazove emocije kakve, dok nisam pisao, nisam mogao ni da naslutim. Izazivati osećanja kod ljudi koje nikada nisi upoznao je moć, pravi smisao umetnosti”, dodaje Stanković.

Već po vašem imenu možemo da naslutimo da ste i iz Portugala i iz „ovih naših krajeva”. Kako ste dobili srednje ime Tiago?
Nisam ga dobio. Ukrao sam ga od sopstvenih sinova. U Portugalu svako ima po najmanje dva prezimena, jedno po majci i jedno po ocu. Aristokrate ih nose i po desetak, da se zna s kim su sve u srodstvu. Mojoj deci je rođenjem pripalo prezime Tiago Stanković. Kada su me jednom pri pasoškoj kontroli preslišavali zašto sinovi imaju prezime različito od mog, shvatio sam da bi to trebalo regulisati. No motivacija mi je, iskreno, bila druga – dojadilo mi je da me mešaju s mojim uspešnijim imenjakom, fudbalerom. Zamislite da se neko nekada zainteresuje za moj rad i „izgugla” ime Dejan Stanković, kad ono hiljade i hiljade članaka o prelaznim rokovima i golovima. Tiago je, dakle, u mom imenu višestruko koristan uljez.

Iz vaše knjige vidi se da mnogo volite Lisabon...
Lisabon je, kako bi rekli klinci „skroz gotivan”. Poznajete li onaj osećaj kada se probudite ujutru, pogledate kroz prozor, i kažete: „Kako je ovo lepo!” Meni se to u Lisabonu događa svakodnevno. Ovih dana negde sam uočio najavu za svoju knjigu – „Odakle sam bila, više nisam” – roman o Lisabonu. Dopalo mi se. U neku ruku, nisu ni pogrešili baš tako strašno. To jesu tematski i stilski krajnje raznoliki komadi proze, ali kad se pažljivo nanižu, bude jasno da su svi povezani. Ako ništa drugo, kroz sve se provlači jedan junak – Lisabon.

Da li portugalski, na kojem ravnopravno pišete, vidite kao svoj drugi maternji jezik?
Drugi jezik jeste. Da bi postao maternji morao bih da se rodim ponovo od druge majke. Kada su Danila Kiša pitali zašto ne piše na francuskom odgovorio je da je na svom jeziku sposoban da osetidelikatnu razliku između „tamne” i „tavne” noći, a na francuskom takve nijanse ume da prečuje. Ja portugalski neću nikada znati kao srpski. Verovatno će mi uvek nedostajati sluha za poneku finesu. I svestan svega toga, opet sam pisao na portugalskom. Nemoguće je priču o kralju, čije je ime Sua Majestade El-Rei Dom Manuel I, o Venturoso, i čija se titula sastoji od 30 reči, pisati na bilo kom jeziku osim na portugalskom, baroknijem od svih jezika.

Neke priče u ovoj knjizi napisali ste na portugalskom, pa ste ih preveli na srpski?
Prevoditi svoju prozu posebno je iskustvo, veoma nalik stvaranju. Tada imam najširu moguću autonomiju, to znači da mogu da se igram do mile volje i da se ni o koga ne ogrešim. To je krajnje izazovno. Pre neki dan sam završio dve portugalske verzije knjige, evropsku i brazilsku, i obe su pre prepev nego prevod, čak i međusobno.

Kako je bilo kada ste prevodili nobelovce, Andrića na portugalski i Žozea Saramaga na srpski?
Kod prevođenja tuđeg dela morate paziti da u prevod ne unesete ništa svoje jer biste time povredili tuđe autorstvo. Kad prevodite velikane, kapitalna dela, to je kao da prevodite tekst uklesan u kamen. Krajnje ozbiljna rabota. Ono što je dobro kod velikana je da su oni, većinom, veoma pismeni ljudi, u klasičnom smislu te reči, a što je tekst napisan bolje i rigoroznije, to se lakše prevodi. Teško je prevoditi aljkavo sklepane tekstove.

Poznavali ste Saramaga. Ukratko, kao u nekoj od vaših priča, dočarajte nam velikog pisca.
Prepiska je išla preko njegove žene Pilar. Uživo smo se sreli više puta, jednom da bi mi dao intervju za „Politiku”. Na dan kada su 1999. na Beograd pale prve bombe, poslali su mi pismo podrške. Realno, nismo bili prijatelji, pre su oni želeli da nekome kažu utešnu reč, a nisu se nikog drugog setili. Pisali su mi u nekoliko navrata u toku bombardovanja, pitali kako su moji, kako se osećam. Kada je docnije, u Toledu, najstarijoj prevodilačkoj školi na svetu, organizovan susret Saramaga i njegovih prevodilaca, pozvali su me. Nedugo zatim, u Lisabonu je održan evropski skup književnika. Prevodilačkoj agenciji koju vodim, tim povodom je zapalo da obezbedim prevode priloga učesnika na portugalski. U nekom trenutku večeri, ulazi Saramago, a sala na nogama. Kad najednom nobelovac zastane, raširi ruke i zagrli prijatelja koga je ugledao u gužvi. Ostanu tako njih dvojica oslonjeni jedan na drugoga nekoliko sekundi, kao da su kumovi koji se dugo nisu videli, pa nobelovac nastavi, a prijatelj ostane da aplaudira. Taj prijatelj sam bio ja. U stvari, to mi je pisac posle i priznao, u tom, za mene istorijskom trenutku, on nije imao predstavu ko sam ja. Samo je nabasao na poznato lice i raznežio se.

Ima sete u vašim pričama, ali više smešnih likova, emigranata, raskalašnih špijuna, svetaca, pre svega staraca. Zbog čega staraca?
Da kažemo da je to jedna šarena gomila likova iz života. Ima i staraca, ali su oni češće pripovedači nego likovi. To nije namerno, tako je ispalo. Knjigu sam, posle dužeg razmišljanja i uprkos velikoj konkurenciji, posvetio svojoj baki Politimi. Zaslužila je. Imala je priču za svaku priliku, a dok je slušate kao da gledate film. Imala je običaj da kaže: „Kad mi neko ispriča bez detalja, kao da sam čula vest na radiju”. Tako je meni naracija ostala vezana za stare ljude. I danas, čim upoznam pričljivog dedu ili baku odmah krenem da ih propitujem. Ponekad imam sreće. Deo ovoga što vam u knjizi prepričavam do mene je došlo tim putem.

Marina Vulićević