Ethnic symbols and migrations

21.01.19

Glasnik Etnografskog instituta SANU
Sećam se vrlo dobro, bile smo mlade saradnice Etnografskog instituta SANU, kada su Mimi i Mira, sredinom 80-ih godina prošlog veka, dobile mogućnost da krenu put Amerike i Kanade da istražuju etnički identitet i prateće etničke i kulturne simbole, društveni život i organizacije srpskih iseljenika. Bilo je to u okviru projekta „Etnološka studija srpske emigracije i etničkih manjina“, koji je od 1981. godine vodio dr Dušan Drljača. Pomalo sam im zavidela na takvoj jedinstvenoj prilici koja se do tada nije ukazivala srpskim etnolozima, na ekstravaganciji takvog terenskog rada, na osobenom iskustvu koje ih čeka na prekookeanskom putu, na životnoj i naučnoj avanturi, a pomalo im i nisam zavidela, imajući na umu obim i teškoću zadatka koji ih čeka. Kako i same u uvodu kažu – bio je to za njih veliki izazov, za koji su počele ozbiljno da se spremaju, i dalje ne baš sasvim svesne šta ih sve tamo čeka i kako će obaviti terenski rad u moćnim megapolisima. No, vratile su se s pregršt materijala i napisale knjige: Miroslava Pavlović „Srbi u Čikagu – problem etničkog identiteta“ 1990. godine, a Miroslava Lukić Krstanović „Srbi u Kanadi – život i simboli etničkog identiteta“ 1992. godine. Dve ozbiljne knjige, dva pionirska rada u okviru tadašnje srpske ali i jugoslovenske etnologije o emigraciji i o tzv. prekookeanskoj dijaspori, dva inovativna istraživanja, preteče danas već etablirane i aktuelne antropologije migracija. A to su bili, ističem, „samo“ njihovi magistarski radovi!
I dobro je što su Mimi i Mira u svom uvodnom poglavlju podsetile na početke proučavanja etniciteta i etničkog identiteta emigranata, kako u srpskom tako i u nekadašnjem jugoslovenskom okviru, ukazujući, s pravom, da se ne može stalno „počinjati iz početka“ i praviti se da ne znamo, da se ne sećamo, da su neke teme i istraživanja već ranije rađena, a knjige i naučni članci o pitanjima emigracije davno objavljeni.
Niko od nas, tada, nije mogao ni da pretpostavi da će to ujedno biti prvi ali i poslednji put, evo već 30 godina, da je neka domaća naučna institucija podržala, a ministarstvo odvojilo izvesna finansijska sredstva za takva istraživanja, i pritom ih poveri mladim istraživačicama. Iako je Mira sama platila svoj put u Čikago, a stanovala kod rodbine, dok je Mimi imala sredstva za jedva pola svog vremena provedenog u Torontu, dok su drugu polovinu njenog boravka finansirali roditelji, ipak moram da kažem, bez neke želje da glorifikujem to vreme, da je to bila izvanredna prilika koja se, nažalost, do danas, više nikome od nas nije na taj način ukazala. To takođe znači da su te knjige bile, i ostale, u okviru srpske etnološke i antropološke nauke, prvi naučno prikupljen i analiziran materijal i svedočanstvo o životu članova srpske emigracije u Americi i Kanadi. Nažalost, nije više bilo mogućnosti ni za kakva ponovljena istraživanja koja bi dopunila, inovirala ili opovrgla deo njihovih pionirskih naučnih rezultata.
Stoga, knjiga „Etnički simboli i migracije“ predstavlja vredan pažnje i hvale poduhvat autorki i Etnografskog instituta SANU da objave revidiran i na engleski jezik preveden materijal iz njihovih ranijih knjiga, čime se široj javnosti daje uvid i mogućnost saznanja o rezultatima domaćih naučnih istraživanja. Knjiga predstavlja združeni napor, paralelno iščitavanje rezultata do kojih su došle Mimi i Mira, komparaciju materijala po posebno izdvojenim temama: o imigracionim politikama SAD i Kanade, o emigrantskom okruženju, o društvenom životu, socijalnoj hijerarhiji emigranatskih grupa, o životu iseljeničkih kolonija, o religijskom životu, o različitim simbolima etničkog identiteta, te emigrantskim životnim pričama i mitovima.
Dok čitamo knjigu, prepoznajemo njihove posebne rukopise, različite načine razmišljanja, postupke analize, različita iskustva. Autorkama nije bila namera da usaglase svoja istraživanja, za tim nije ni bilo potrebe. Važno je bilo dati paralelni uvid u njihova naučna istraživanja, uporediti rezultate, dati svemu tome i lični pečat i subjektivni doživljaj. U međuvremenu je, u svetskim razmerama, narasla i teorijsko-metodološka literatura o problemima i karakteristikama migracija, što im je omogućilo da provere i, po potrebi, inoviraju svoja davna, početna teorijska saznanja i metodološka opredeljenja.
Jedino poglavlje knjige koje su zajedno potpisale jeste ujedno i završno poglavlje, koje najpre konstruiše etnički i emigrantski mit na osnovu životnih priča, a potom ga strukturalno dekonstruiše i tumači bazične opozicije i značenja emigrantskog mita, koji se razvija po šemi obreda prelaza kroz faze putnika, stranca i emigranta. Ono o čemu taj mit govori predstavlja univerzalnu emigrantsku matricu koja priča priču o susretu različitih kultura, običaja, jezika, shvatanja i navika, o nastojanjima da se te razlike umanje sa ciljem da emigrantu obezbede samopoštovanje i sigurnost u sopstvene vrednosti, i ujedno pruži osnova za prilagođavanje novim okolnostima i novoj okolini. No, kao i svaki mit, ni ovaj ne uspeva da razreši osnovnu kontradikciju migranata prve generacije: osećaj večitog stranstvovanja i nostalgije za rodnom grudom.
Ova knjiga nema zaključak u pravom smislu te reči, ne samo zato što se migrantske priče mogu uvek iznova pričati i proučavati, već i zato što autorke ostavljaju svoja istraživanja otvorenim za nova saznanja i nova promišljanja uvek aktuelnog i nadasve složenog odnosa na relaciji Ja–Mi–Oni.
Da li će naša istraživanja migracija ostati samo na nivou naučnog diskursa koji zanima posvećenu manjinu ili će naići na širi javni odjek i podršku, a možda i društvenu korist i praktičnu primenu – ne znam, ne umem da kažem. Ali znam da šarenolika i bolno brojna srpska migrantska zajednica ili dijaspora – od prvih iseljenika krajem 19. i početkom 20 veka, preko posleratnih političkih emigranata, pa ekonomskih emigranata, popularno zvanih gastarbajteri, preko izbeglica i azilanata pa do savremenog fenomena „odliva mozgova“ – zaslužuje svaku naučnu i društvenu pažnju i proučavanje.
Dragana Antonijević