Etika zapadnih medija

08.05.10 Nova srpska politička misao

Knjiga doktora Slobodana Vukovića posvećena je proučavanju medijskih izveštaja strane štampe koji se odnose na period ratova u Jugoslaviji tokom devedesetih godina proteklog veka. Već sam podnaslov knjige „antisrpska propaganda devedesetih godina XX veka“ jasno naznačava tok, cilj i karakter istraživanja. Razume se da istraživanje jednog sociologa mora biti potaknuto nekim osobitim fenomenom koji zahteva objašnjenje. Samo prikupljanje empirijskog materijala koje ne bi bilo u funkciji određene ideje bilo bi neinteresantno i intelektualno jalovo.
Ta ideja, taj fenomen, koji je zaokupio našeg istraživača odnosi se na objektivnost, pristrasnost ili nepristrasnost medijskih izveštaja, članaka, ekspertskih izveštaja, dokumentarnog programa itd. Dobro je poznato još od prastarih vremena da je propaganda moćno sredstvo tokom rata. Njime je moguće uticati na ishod rata u izvesnom stepenu. No, dvadeseti vek je u tom pogledu svakako dostigao vrhunac, što je posledica univerzalnog širenja mas-medija zahvaljujući modernoj tehnici za komunikaciju. Nije čudno stoga da su se sa stvarnim ratovima tokom XX veka intenzivno vodili uporedo i medijski ratovi.
Dakle, generalna ocena, kao posledica skrupulozne analize delatnosti zapadnih mas-medija, rezultira u sintagmi „antisrpska propaganda.“ Ovakva ocena nije tek puka propagandna reakcija, niti apologetika jednog naroda, države, a još ponajmanje vlasti. Autor je podrobno analizirao pre svega pisanje zapadne štampe o događajima tokom naših ratova devedesetih godina i došao do potkrepljenog zaključka za takvu ocenu. Sama konstatacija zahteva i teorijsko objašnjenje, izvestan fundus koji bi nosio istraživačku konstrukciju. To autor nalazi u paradigmi prijatelj-neprijatelj koja je okvir antisrpske propagande. Kao što je poznato, teoretičar pravi Karl Šmit je uveo ovu dihotomiju kao bazičnu u pojmu političkog. U skladu sa ovom dihotomijom zapadni mediji su i gradili drugu, izvedenu dihotomiju Dobra i Zla, gde je Srbima pripala ova druga karakterizacija. To je onda i nametnulo osnovnu šemu pri sastavljanju, slanju i prezentovanju izveštaja sa ovih prostora tokom ratnih godina.
Ova osnovna šema je onda obogaćena mnoštvom dodatnih kvalifikacija na štetu Srba, nedemokrate nasuprot demokratama, komunista protiv liberala, Srbi nacionalisti, nacionalboljševici, ugnjetači itd, sve do najtežih kvalifikacija kao što su okoreli zločinci, ubice itd, itd. Kada je jednom ovakva šema bila ukorenjena u javnom mnjenju zapadnih zemalja, dalje nije bilo teško njoj prilagođavati izveštaje o tekućim događajima. Samo pak konstituisanje ove paradigme gde su Srbi dobili ulogu neprijatelja a Hrvati i Slovenci, kao i Albanci docnije, prijatelja, niklo je na određenim istorijskim osnovama. Autor sebi nije dao zadatak da načini iscrpan istoriografski prikaz međudržavnih i međunarodnih odnosa u Evropi i šire. Međutim, u meri u kojoj je to bilo nužno, on se upustio i u referiranje na istoriju i pređašnje odnose između Srbije i nekih evropskih država, pre svega Austrije (Austrougarske) i Nemačke. Premda je njegovo empirijsko istraživanje sinhrono, neizbežni su dijahroni elementi u razumevanju datih fenomena.
Kada je, na primer, reč o propagandi koja je Srbima pripisivala nameru stvaranja Velike Srbije, autor je morao pribeći dijahronom razmatranju i vratiti se u vreme pred početak Prvog svetskog rata i pokazati da su koreni priče o Velikoj Srbiji u austrougarskoj propagandi koja je njome opravdavala započinjanje rata protiv Srbije. Pokazao je da čitava propagandna mašinerija baštini arsenal već viđenih i preživljenih „ruženja naroda“. Upoređujući stare negativne kvalifikacije koje su dolazile iz Austrougarske i Nemačke sa ovim novim, autor pokazuje da se istorija često ponavlja do zapanjujuće sličnosti.
Premda se može reći da su zapadne zemlje listom bile protiv Srba u ratovima devedesetih, neke su prednjačile u toj propagandi u skladu sa sopstvenom medijskom snagom i naglašenim interesima. Zato je autor posebno obradio nemačko-austrijsku štampu, američku, te britansku. Ove četiri zemlje su bez sumnje prednjačile u antisrpskoj propagandi, a budući da su njihovi mediji i inače veoma rašireni po svetu to je doprinelo domino efektu u perpetuiranju negativne propagande.
Štampa u svakoj od ovih zemalja oblikovala je antisrpsku propagandu u skladu sa svojom politikom i određenim nasleđem. Tako austrijsko-nemačka štampa insistira na starim predrasudama protiv Srba, dodajući nove floskule. Srbi se ne samo optužuju kao remetilački faktor sa imperijalnim težnjama uspostavljanja Velike Srbije, već se predstavljaju i kao teroristi, četnici (što znači ultranacionalisti na jeziku propagande), potom kao komunisti i istovremeno fašisti ma kako to izgledalo apsurdno i nemoguće.
U američkoj štampi dominiraju slične kvalifikacije shvatljivije američkom čoveku, kao i takve koje etabliraju američke interese na Balkanu. Srbi su pretnja harmoniji na Balkanu, zaostali pravoslavci spram naprednih katolika, potencira se da Srbi teže dominaciji, secesionističke težnje se predstavljaju kao prirodni demokratski proces ka konfederaciji. Potenciraju se određene teme kao što je Kosovo sa očiglednom namerom da dođe do destabilizacije i radikalizacije stanja u tom delu Srbije. Provode se široke i specijalne medijske akcije kao što je na primer publikovanje izveštaja CIA-e koji predviđa raspad Jugoslavije – takozvano samoispunjavajuće proročanstvo. Sve ovo autor skrupulozno analizira dajući gotovo hirurški precizne analize i argumentacije.
I pisanje britanske štampe autor je podvrgao temeljnom prikazu rasvetljavajući takođe istorijsku dimenziju u britanskom pogledu na Srbe. I oni su potpuno u svom stilu izvesne istančanosti u suštini plasirali iste stavove kao što su nemački i američki idući onom linijom srbofobije koja je dominirala jednim delom britanskog javnog mnjenja počev od poznatog premijera Dizraelija. Na vrlo vešt način davali su za pravo Hrvatima i Slovencima u tekućim sporovima i na taj način ohrabrivali njihovu secesiju.
Zapadna društva sebe smatraju slobodnim društvima, a isto tako i svoje medije. Mada je ovo tvrđenje problematično, kada je reč o slobodi medija pod tim se podrazumeva da vlade tih zemalja ne mogu i ne smeju ograničavati pisanje i emitovanje sredstava javne komunikacije. Međutim, analizirajući odnos medija i zvaničnika na Zapadu, kada je reč o nama iz tog vremena, autor pokazuje da je u pitanju uzajamna zavisnost. Navodeći niz izjava visokih političkih ličnosti koje su iznosile nekad potpuno apsurdne optužbe na naš račun, autor pokazuje da je u pitanju uvek bilo uzajamno podržavanje i dopunjavanje u tekućoj propagandi. Da ovo poklapanje ne proizilazi iz pukog činjeničkog stanja (kao što se većina ljudi slaže da je more slano, jer je slano zaista), već iz institucionalizovanog i učvršćenog stava prema jednoj strani u sukobu, jasno je ako se sagledaju apsurdne neistine koje iznose visoki predstavnici tih država, sve do samih predsednika i premijera. Suvišno bi bilo navoditi te izjave ovde, ali je zaista uputno o tome se obavestiti iz ove knjige.
Posebnu težinu imaju izvesni događaji koji su prethodili važnim odlukama takozvane međunarodne zajednice. Naš autor je analizirao izveštaje zapadnih medija i predstavnika o slučajevima u ulici Vase Miskina, Markalama i Račku, slikovito ih karakterišući kao događaje sa obaračem. Bez dovoljno dokaza Srbi su odmah optuživani za ove zločine a mediji su započinjali pravu pomamu sa ciljem satanizacije Srba. Ovi „događaji sa obaračem“ su onda poslužili da se preduzmu rigorozne mere različite vrste protiv Srba, uključujući i ultimatum pred rat (Račak-Rambuje). Ovi slučajevi u vezi s njihovom medijskom prezentacijom temeljno su izloženi u knjizi.
Zanimljivi su likovni prilozi (karikature), koje je autor dao u knjizi – oni rečitije od reči govore o antisrpskoj propagandi. Prilozi datiraju od vremena pred Prvi svetski rat pa do onih karikatura koje se odnose na događaje iz devedesetih godina XX veka. U njima se na grub i uvredljiv način prikazuju Srbi i prave aluzije na tekuće događaje.
Sva ova propaganda plasirana kroz najmoćnije medije zapadnih zemalja imala je za epilog satanizaciju Srba sa dalekosežnim i po nas tragičnim posledicama. Ako postoji neka konstanta u kolektivnom ponašanju (antisrpska propaganda), potrebno je iznaći razlog koji ih na to navodi. Autor smatra da taj razlog leži pre svega u interesima Zapada i nasleđenim animozitetima. Ne poričući zločine koji su se realno zbili i za koje su odgovorni Srbi, autor navodi čitav niz zločina nad Srbima koji su prećutani u zapadnim sredstvima informiranja ili tek kasnije pomenuti kada su izgubili aktuelnost za svetsko javno mnjenje. Ovi zločini su nesporni i autor često navodi oficijelne izvore samih zapadnih zemalja, UN ili međunarodnih organizacija.
Da u zapadnim zemljama postoje i takvi javni poroci kao što je skrivanje istine, falsifikovanje činjenica, lobiranje i potkupljivanje, te nečasno optuživanje i vređanje celog jednog naroda, autor dokumentovano pokazuje rečima najviših aktera među zapadnim političarima i zvaničnicima. Oni su ova priznanja iznosili obično post festum, ili kada su bili na to prinuđeni okolnostima. Čitava plejada zapadnih moćnika je uz to iznosila pred Srbe i srpsku državu najgore uvrede i otvorene pretnje i ucene. Na primer: „Bez njih (Srba) ne bi bilo ni holokausta.“ (Klinton), „Srbi će klečati i moliti za milost.“ (Madlen Olbrajt) itd.
Kada je jednom šema uspostavljena, kada su Srbi svrstani na stranu Zla, svaki disonantan ton na Zapadu je bio ućutkivan. Tako su retki pojedinci koji su imali dovoljno savesti i hrabrosti da se usprotive ovoj satanizaciji Srba bili automatski stigmatizovani. Rečit primer je pisac Peter Handke, kome su mediji bili donekle dostupni pa je mogao javno da iznese suprotne stavove za šta je platio skupu cenu u vidu javnih osuda, uskraćivanja dodeljenih nagrada, skidanja pozorišnog komada sa repertoara itd.
Autor se ne libi da na kraju javno iznese svoj vrednosni sud nad celim procesom koji je prešao preko grbače celog jednog naroda. Nedvosmisleno ukazujući, prema priznanjima samih zapadnih aktera, na deo krivice koji zapadne zemlje nose zbog raspada Jugoslavije, te odgovornosti zbog vođenja rata protiv Srbije, razaranja i štete nanete sankcijama, autor smatra da su zapadne zemlje dužne da se izvine Srbima i kompenzuju materijalnu štetu koju su prouzrokovale.
Potrebno je sada izneti opšte ocene o ovoj knjizi. Bez sumnje, reč je o izuzetnoj sociološkoj studiji koja pokazuje da je autor intelektualno nepotkupljiv istraživač. Knjiga je zasnovana na proverenim i dokumentovanim materijalima koje je autor sjajno organizovao u koherentnu, zaokruženu i nadasve intelektualno interesantnu celinu. Neće biti nikakvo preterivanje ako se iznese ocena da je reč o jednoj od najboljih originalnih socioloških knjiga koje su se kod nas uopšte pojavile.
Kada je reč o empirijskoj sociologiji, nije dovoljno samo sakupiti, srediti i prezentovati materijal. Potrebno je, da bi to bila istinska humanistička nauka, stvoriti interesantnu priču koja će obuhvatiti navedene činjenice. Baš u tome je autor uspeo, jer bez obzira na objektivnu emotivnu težinu teme, knjiga se čita od početka do kraja sa izuzetnim interesovanjem. Tome svakako doprinosi i nezavisan, apsolutno intelektualno pošten stav autora prema temi i istini. Pisana sa merom i visokim književnim stilom knjiga gotovo da nema zamerki. Možda baš zbog toga postoji zamka i opasnost da knjiga bude prećutkivana.
Ova knjiga će, bez sumnje, ostati kao trajan dokument o jednom vremenu i biće nezaobilazno štivo za sve buduće istraživače koji se budu upustili u istraživanje uzroka i tokova ratova koji su vođeni devedesetih godina XX veka na tlu bivše Jugoslavije.
Miroslav Ivanović